Svaki 21. januar već 24 godine obeležava se kao Svetski dan poštovanja veverica, zahvaljujući Kristi Hargrov iz Severne Karoline, rehabilitatorki divljih životinja, koja pomaže njihovu reintegraciju u prirodu. Ona je predložila ustanovljenje ovog datuma 2001. godine, da bi se čovečanstvu skrenula pažnja na veverice, posebno u zimskom periodu, kada ostaju bez dovoljno hrane.

Piše: Djole dog

Ovi glodari mogu se naći gotovo u svim delovima sveta gde žive ljudi. Izuzetak su Australija i Madagaskar, gde staništa u kojima ih obično srećemo u drugim krajevima naseljavaju tobolčari (torbari slični koali). Ima ih oko 300 vrsta, ako računamo i leteće veverice i mrmote. U našim krajevima, ali i ostatku Evrope i Azije, dominantna je crvena, odnosno riđa, tzv. veverica vulgaris, sa snažnim, mada malim kandžama. Zahvaljujući njima može da se uzvere uz svako drvo. Neverovatnu ravnotežu održava čak i kada hoda po najtanjim grančicama, pre svega zbog raskošnog repa, a on joj, kao kormilo, pomaže i da manevriše kada skače, dok snažnim mišićima zadnjih nogu postiže razdaljine duže od metra.

U Velikoj Britaniji broj riđih veverica je drastično opao zbog uvođenja sive veverice iz Severne Amerike, koja može biti čak tri puta veća i premašiti kilogram. Siva veverica je prenosnik virusa takozvanih veveričjih boginja na koji je imuna, a koji ubija crvene veverice. Inače, obične riđe veverice najčešće su dugačke oko 45 centimetara, zajedno sa repom, i teže do 400 grama.

Za ove životinje čovek zna od davnina, a njihovu drevnost, između ostalog, dokazuje lik iz nordijske mitolgije po imenu Ratatosk. Najstariji veveričji fosili otkriveni su ipak u Severnoj Americi i procenjeni na period od pre 36 miliona godina.

Priroda je udesila tako da veverice moraju stalno nešto da glođu jer im sekutići neprestano rastu, pa kada ih ne bi tupili, narasli bi do dva metra. Hrane se kestenjem, lešnicima, bobicama, semenkama šišarki, gljivicama s drveća, plodovima, korom stabla, a nekada pojedu i ptičja jaja, pa čak i sasvim male ptiće.  Obične veverice ne vole voće, ali će oguliti meso kruške ili jabuke da bi došle do koštica. Čak i ako imaju dovoljno hrane, skupljaće “štek” za dane koji dolaze.

Spadaju u veoma inteligentna stvorenja, uporna i radoznala. U stanju su da rešavaju i komplikovane prolaske kroz lavirint. Jedna studija Kalifornijskog univerziteta u Dejvisu iz 2021. godine pokazala je da, osim što imaju pet prstiju kao čovek, takođe imaju i osobine nalik ljudskim, odnosno, kako su naveli istraživači, “imaju ličnost”. Istraživački tim analizirao je njihovo ponašanje u zapadnom delu SAD i Kanadi tokom tri godine. Zaključili su da su hrabrije i aktivnije jedinke bile uspešnije u nabavci hrane nego one stidljivije, kao i da su pokrivale veće područje. Agresivnije su čak skupljale kamenje, kojim su se branile od predatora. Hranu, kamenje i druge predmete veverice hvataju šapama upravo zahvaljujući prstima koji su razmešteni kao na ljudskoj šaci.

Najveći prirodni neprijatelji su im sove, jastrebovi, lasice, divlje mačke i lisice, a često i ljudi, prevashodno zbog seče drveća. Zbog gubitka staništa, hladnih zima i manjka hrane, većina crvenih veverica ne doživi ni punu godinu. U divljini, inače, žive prosečno tri godine, a u kontrolisanim uslovima 10-12, dok se starima smatraju već posle šest.

Tri osnovne grupe su one koje žive na drvetu, zemljane i leteće.

Veverica najčešće živi na hrastu, boru, jeli ili bukvi, kao i u senovitim i vlažnim šumama. Zimi se sklanjaju u okrugla gnezda. Međusobno komuniciraju ispuštajući različite zvuke i mirise. I rep im može služiti kao neka vrsta “signalnog uređaja”, mahanjem će upozoriti druge na opasnost.

Da bi fascinirali ženke, u vreme parenja (doba, ali i to da li će biti jednom ili dva puta godišnje, zavisi od veveričje vrste), mužjaci izvode akrobacije i vratolomije, a ženke biraju najjsnažnijeg. Zanimljivo je da se ne pare dva puta sa istim mužjakom. Na svet donose maksimalno sedam do osam mladih (opet zavisno od vrste). Mladunci su goluždravi, nemaju krzno, ni zube i slepi su. Posle mesec dana prestaju da sisaju majčino mleko i počinju da se hrane kao odrasli. Vrlo brzo uče i da se penju po drveću i balansiraju repom.

Pretpostavlja se da su leteće veverice nastale pre oko 20 miliona godina. Uprkos imenu, one zapravo ne lete, već imaju kožnu membranu koja se proteže od zadnjih do prednjih šapa. Po potrebi mogu da je razvuku i da nakon skoka lebde sa jednog drveta na drugo. Imaju i deblje ali kraće kosti od drugih veverica, male izrasline sa strane ”krila” i snažan rep. Postoji čak 50 vrsta letećih veverica.

Na zemlji živi većina prugastih veverica, kao i mrmoti i prerijski kučići. Među zemljanim vevericama u Evropi najveći je alpski mrmot, često na meti lovaca zbog krzna, dok je u Americi najpoznatije prerijsko kuče. Ove životinje su veoma društvene i često po dvadesetak porodica živi zajedno u rupama u zemlji. Zavijanjem i lajanjem pozivaju jedni druge na parenje, ali i upozoravaju i na neprijatelje.

Generalno, jedna od najvećih vrsta na svetu je indijska velika veverica (Ratufa indica), koja se hrani voćem i za njega se bori sa lokalnim makaki majmunima, a ujedno dostiže i njihovu veličinu. U Africi je najveća velika šumska veverica (Protoxerus stangeri), koja živi u šumama Konga. Tamne je boje, hrani se plodovima voća, uljanom palmom i u manjoj meri insektima. Vrlo retko silazi sa drveća, a glavni neprijatelji su joj orlovi.

Najveća opasnost različitim vrstama veverica danas preti zbog krčenja šuma i uništavanja staništa, klimatskih promena i širenja nenativnih vrsta koje često istiskuju domaće populacije. Najugroženije su:

– Namdafa leteća veverica (Biswamoyopterus biswasi) živi u Nacionalnom parku Namdafa, Arunčal Pradeš, u Indiji. U pitanju je retka leteća veverica sa jarkim narandžasto-crvenim krznom, pufnastim repom i velikim kožnim membranama za letenje. Verovalo se da je izumrla, ali je potom ponovo uočena. Ugrožena je zbog uništavanja staništa usled krčenja šuma za poljoprivredu.

– Pernambuco patuljasta veverica (Sciurillus pusillus pernambucensis) živi u tropskim šumama u severoistočnom Brazilu. Jedna je od najmanjih, teška samo stotinak grama. Takođe je ugrožava krčenje atlantske šume u Brazilu, jednog od najugroženijih ekosistema na svetu.

– Kašmirska leteća veverica (Eoglaucomys fimbriatus) živi u umerenim šumama Himalaja, uključujući severnu Indiju, Pakistan i Nepal. Ima velike oči prilagođene noćnom životu i gusto krzno koje joj omogućava preživljavanje u hladnim uslovima. Vešta je klizačica, sa rasponom krila do 45 centimetara kada ih raširi. I ona je ugrožena zbog gubitka staništa.

– Crvena veverica sa planine Graham (Tamiasciurus hudsonicus grahamensis) živi isključivo na planinskom lancu Pinalenjo (planina Graham) u Arizoni, SAD. Ovo je mala crvenkasta veverica, koja skladišti hranu u “magacinima”, kako bi preživela oštre zime. Poznata je po oglašavanju visokim zvucima i teritorijalnom ponašanju. Najveća pretnja joj je uništavanje staništa usled požara, suša i najezdi insekata, što je pogoršano klimatskim promenama.

– Albino istočna siva veverica (Sciurus carolinensis, albino morf) zapravo nije vrsta, već izuzetno redak morf, sa ugroženim populacijama u urbanim sredinama. Živi u listopadnim šumama i parkovima u SAD i Kanadi. Zbog genetske anomalije ima belo krzno i roze oči, pa je uočljiva za predatore. Osetljiva je na sunčevu svetlost zbog nedostatka pigmentacije u očima i koži. Gubitak staništa i urbanizacija smanjuju joj šanse za preživljavanje.