Psi koji prate planinare do vrha - kad "pitomi" vuk postaje domaćin šume - Pet Magazine
Pas:
Mačka:
semir kadrovic
Od petmagazine.rs - 01/02/2023

Psi koji prate planinare do vrha – kad “pitomi” vuk postaje domaćin šume

Nema planine na kojoj planinare ili šetače neće sačekati bar jedan pas i često ih pratiti do samog vrha. Pitomi i dobroćudni, obično došetaju mašući repom i nastave sa grupom ili pojedincima, kao da ih znaju godinama. Obično idu uz one koji su na čelu kolone, lideri, ponekad malo ubrzaju, na račvanjima puteva sačekaju, pa opet uz ljude nastave toliko prirodno, kao da su domaćini šume, koji su dočekali goste da ih malo provedu po okolini.

Tekst: petmagazine.rs
Foto: Semir Kadrović

Nekada su to vlasnički psi iz sela, nekada lutalice, koje seljani hrane, a nekada žive blizu planinarskih domova. Niko nema objašnjenje otkuda tolika ljubav ovih pasa, najčešće mešanaca, prema nepoznatim ljudima, otkuda toliko poverenje, druželjubivost i požrtvovanost prema osobama koje vide prvi put i možda nikad više u životu, ali svi planinari se kunu da će pas, ukoliko ih je sreo u podnožju, ili na šumskoj stazi, po pravilu sa njima ići do vrha i sa njima se i spustiti, nezavisno od toga da li mu daju hranu ili ne. Oni hranu i ne traže, kao da im je dovoljno čovekovo prisustvo, a u šumi se zaista osećaju kao svoj na svome, jer ipak su u pitanju pripitomljeni vuci.

Planinarski vodič Ranko Kralj iz beogradskog Planinarsko-sportskog društva “Pobeda“, kaže da su ga nepoznati psi pratili bar na polovini planinarskih ruta.

– Kada sam na Rtnju sa grupom, uvek se pojave iz sela i trčkaraju sa nama do vrha. Posebno vole ako ima dece, ona ih maze. Vole društvo. Pošto obično idu napred, planinari su me zafrkavali: “Imamo izgleda novog vodiča!“ Odlično poznaju staze i vidi se da su ih prešli mnogo puta – priča Kralj.

Da ovo nije specifičnost naših planina uverio se u inostranstvu. Najzanimljiviji mu je bio jedan retriver u italijanskim Alpima, na granici sa Švajcarskom, koji je, u stvari, bio vlasnički pas, sa ogrlicom. Na njegov boks gazda je okačio molbu da ga planinari ne hrane, da se ne udeblja, jer mu on redovno daje obroke.

– Taj pas uvek ide sa jednim vodičem i grupom koju on vodi do ivice snega, dok se ne stigne do leda. Na zaleđene vrhove se nikad ne penje. Pravi vodiču društvo, a i pruža sigurnost u slučaju da naiđe divlja životinja – objašnjava naš sagovornik.

Jadranka Tasić, planinarka i ultramaratonka niškog “Mosora“, već zna pojedine pse na planinama po kojima često penje. Kaže, Suva planina ima svog psa, koji obično čeka pridošlice kod planinarskog doma na Bojaninim vodama. Stara planina i Rtanj imaju po dva – tri koja se smenjuju i redovno prate različite planinarske grupe. Kada je trčala od Niške banje do Crnog kamena (prvi istaknutiji vrh Suve planine), uporedo sa njom trčala su čak dva psa, što je retkost.

– Taj pas koji me je uvek čekao na Bojaninim vodama, kad se penjem do Trema, najvišeg vrha Suve planine, bira sa kim će da ide. Primetila sam da ne ide sa svima, ali ne znam šta mu je kriterijum za odabir. Kad krene sa mnom, ide po osam kilometara bez problema, ne ostavlja me.

Jednom je planinarila sa prijateljicom kojoj je to bio prvi uspon. Pas je krenuo sa njima kroz šumu, a zatim i po kamenju, i stigao do vrha. Pošto je prijateljica bila dobro utrenirana i do gore išla prva, pas je trčkao za njom, međutim, nadole, pri spustu, kada su bili bitniji veština i iskustvo od snage, Jadranka je prednjačila, pa je pas požurio za njom. Samo bi se povremeno vratio do prijateljice kada mnogo zaostane, da je nestrpljivo opomene da ubrza. 

– Pse sam sretala i u hrvatskim i slovenačkim planinama. Kada sam trčala Sto milja Istre, prošle godine, jedan pas me je pratio punih pet sati. Ostavio me je kad smo stigli do kontrolne tačke, gde je bilo još ljudi. Usput sam sa njim delila i hranu i vodu, čak i banane. Uvek sa psima podelim ono što ponesem, iako nisu nasrtljivi i očigledno je da su tu zbog društva, a ne zbog hrane. Imam utisak da su to neke stare duše, kojima ne prija čopor, već kao i nekim ljudima, osamljivanje u prirodi i na vrhu. Po pravilu su ovi psi mirniji nego oni u gradu i neretko su povređeni, po vratu ili nogama, očigledno od borbe sa divljim životinjama. Željni su pažnje – priča naša sagovornica.

Doskora je neko vreme boravila u Vrgorcu, rodnom mestu Tina Ujevića, i pela se na najviši vrh planine Marokit – Sveti Roko. U pitanju je najjužniji gorski greben Vrgorskog gorja. Tu joj je društvo pravio jedan vlasnički beli mešanac samojeda i američkog zlatnog retrivera, koji ju je pratio do samog vrha, na 1.062 metra nadmorske visine.

– Psi mnogo vole šumu. Jednom sam trčala uzbrdo kad sam srela čoveka koji je sa psom krenuo da obiđe maslinjak. Pas je krenuo za mnom, čas trčeći ispred, čas iza mene. Čovek je za nama pošao kolima, ali pas nikako nije hteo nazad. Obećala sam da ću ga ja vratiti. Dao mi je povodac za svaki slučaj, ako mi se učini da će otrčati dalje, ali nije bilo potrebe za vezivanjem. Trčali smo i hodali do gore, a zatim zajedno trčali i dole, dok nismo stigli do kuće gde žive – objašnjava Jadranka Tasić.  

I Semir Kardović već 20 godina slobodno vreme provodi u planini, najčešće na Prokletijskom vencu, kao planinarski vodič. Sa njim su uvek dva njegova psa – aljaski malamut Gros, koji ima 11 godina, i samojed Amigo, star sedam godina. I ovi psi obožavaju kako šumu, tako i planinske vrhove.

– Kada izlazim iz kuće u nekom svakodnevnom, takoreći civilnom odelu, oni ne reaguju, međutim kada vide da sam u planinarskoj opremi, raduju se kao deca. Malamuta moram da držim na povocu kad nailazimo na predele u kojima znam da ima krava i ovaca, jer je sklon nasrtanju. Samojed je vrlo disciplinovan. On uvek ide slobodno, udaljuje se najviše 30 metara ispred i onda stane da me sačeka. Stoji i na svakom raskršću. U planini često nailazimo na lokalne mešance, zovem ih „planinski džukci“, ali moji psi nisu agresivni, dobro se sa njima slažu, ako ovi ne napadnu – priča Kardović. 

I on potvrđuje da sve planine imaju svoje pse, koji obično žive u selu, vrlo su pitomi i prate planinare. Naročito ih ima po Durmitoru. Međutim, sve je više i divljih pasa, odbeglih iz grada, koji su se delom vratili svojoj vučjoj praprirodi. Kako kaže, oni su se bukvalno odmetnuli u šumu, žive u čoporima, kao vuci, ali ih je manje strah od čoveka nego vuka. Dok vuk, kad nanjuši ljudsko prisustvo, prosto nestane, ovi psi prilaze, a umeju da budu i agresivni. Hrane se sitnom diljači ili strvinama, a zimi se spuštaju do periferije gradova ili deponija i tu traže hranu.

Osim što je planinar, Kardović radi i monitoring divljeg sveta na severu Crne Gore za neke međunarodne organizacije, pa već tačno zna šta na kojoj planini može da očekuje i koji su čiji tragovi. U svoje pse ima veliko poverenje, a dešavalo se i da pomognu u spasavanju.

– Nedavno su se neki planinari izgubili tokom noći, pa smo ih tražili, a nanjušili su ih i našli moji psi – kaže.

Ovo nije usamljen slučaj, naprotiv. Prošle godine, baš za novogodišnje praznike, svi hrvatski mediji brujali su o psu-spasiocu u Hrvatskoj. Planinar je ostao zaglavljen na Velebitu, a preživeo je ledenu januarsku noć zahvaljujući svom haskiju, koji je na njemu ležao punih 13 sati i grejao ga. Kako su potvrdili iz Hrvatske gorske službe spašavanja, pas je čoveka grejao pet i po sati u snegu i još sedam i po sati dok su ga spuštali niz planinu. Nije hteo da se odvoji od njega.

Milioni ljudi pratili su ovo spašavanje preko snimaka koje su na „fejsbuku“ postavljali spasioci HGSS-a. Nesreća se desila kada su trojica planinara sa psom krenula put Vaganskog vrha, visokog 1.757 metara, i pod jednim je popustila ledena ploča, pa je pao 150 metara nizbrdo. Udario je u stablo i slomio nogu na nekoliko mesta, pa nije mogao da ustane. Pas Nort se odmah spustio do njega, a prijatelji planinari su pozvali spasioce u pomoć. Spašavanje je dugo trajalo  zbog leda i odrona, ali se pas nije odvojio od njega.

Svi koji imaju pse potvrdiće da se ovi ljubimci, za razliku od mačaka, i inače ne odvajaju od voljenih vlasnika. Mada Jadranka Tasić potvrđuje da na planini nikada nije videla mačku, svet je ipak opčinila jedna neobična mačka planinar, mešanac domaće i sijamske mace, Balu. Ona planinari u društvu sa najboljim prijateljem – psom Henrijem. Henrija je 2014. udomila Amerikanka Sintija Benet, a samo tri dana po usvajanju Sintija i njen dečko Andre Sibilski poveli su Henrija na planinarenje. Novi član porodice pokazao je izuzetnu spretnost, penjao se bez problema po strmim padinama i liticama, pa od tada Henri uvek prati svoje vlasnike u pohodima.

Posle nekog vremena zajednici se priključila i mačka Balu, koja je vrlo brzo naučila da šeta na povocu, da bi mogla u šetnje sa Henrijem. Vremenom je sa njima počela da ide i na planinarenje i kampovanje po Koloradu. Međutim, Balu ipak ne može dugo da drži korak sa Henrijem, Sintijom i Andreom, pa se, kada se umori, sklupča na Henrijevoj glavi i leđima, i ovaj ga bez problema nosi. Zahvaljujući avanturama, Henri i Balu postali su prave zvezde “instagrama“. Sintija i Andre su pokrenuli i fondaciju “Henri i Balu”, sa ciljem da se sačuva 1.000 hektara širom Zapada i pošume oblasti zahvaćene požarima.