Srđan V. Tešin: Krega - Pet Magazine
Od petmagazine.rs - 11/01/2022

Srđan V. Tešin: Krega

Maksim je rekao da će im dati po hiljadu dinara ako vrućom vodom, sunđerom i deterdžentom operu njegov kombajn-džakaroš. Milka i Miki su ga danima uporno molili da im da džeparac kako bi gledali film Jedan protiv svih, u kojem Čak Noris glumi Meta Logana, šampiona u karateu koga njujorška policija angažuje da otkrije serijskog ubicu. Za razliku od Maksima, koji nije dizao glavu od paorskih poslova i nije imao vremena da sa svojom decom ode u seoski bioskop, komšiju Mirka je njegov tata Milenko, konobar u restoranu “Radnički”, vodio u grad, u “Zvezdu”, pa je ovaj neprestano drobio samo o tom filmskom karatisti. Milka i Miki su se neizmerno obradovali kad se pre nekoliko dana u zastakljenom metalnom izlogu bioskopa „7. oktobar” – na čijem su prašnjavom dnu ležali skeleti muva i noćnih leptira – pojavio plakat s natpisom: “Nepoznati ubija udarcem”.

Tekst Srđan V. Tešin
Foto Časlav Petrović

Bacili su se na ugovoreni posao. Temeljno su oribali stepenice crvenog kombajna, krov od cerade, metalnu klupu, korito za spuštanje džakova, četiri otvora za zrno, sedište i veliki volan, a posebno su ulaštili natpis Zmaj, ispisan velikim žutim slovima. Nisu imali vremena za dangubljenje. Morali su da završe posao pre prve projekcije. Maksim je, napokon, došao da pregleda njihov rad. Bio je veoma zadovoljan onim što je video. Iz novčanika od teleće kože umašćenim prstima je izvadio dve sivkasto-plave novčanice s crtežom zabrađene seljanke s grozdom u ruci u prvom planu, dok u pozadini kombajn, sličan njegovom, vrše pšenicu. Naslonjena na ozidanu dvorišnu česmu, Marija ih je krišom posmatrala. Njena deca su zaradila svoju prvu nadnicu i bila je ponosna na njih. “Hajde, večera”, viknula je veselo.

Gotovo ne žvaćući, gutali su uske komade slanine, kolutove majuške i gembeca, režnjeve čvaraka i lisnatog sira, koje je na drvenoj dasci sekao Maksim. “Polako vas dvoje”, reče on preko zalogaja i doda: „Posle bioskopa – pravac kući!” Nakon večere su se na brzinu obukli i istrčali na ulicu, gde ih je već čekao Mirko. Oko nogu im se motala Krega, mlada ženka mešanca taksike. Cvilila je od uzbuđenja. Milka joj je pripretila: “Ti ne možeš s nama!” Krega je bila Milkina miljenica. Otkako ju je pre nekoliko godina dobila kao rođendanski poklon od Milenka, njih dve su bile nerazdvojne. Kad bi je pitali zašto je keruši nadenula tako neobično ime, Milka bi odgovarala: „Sanjala sam da sam pas i da se odazivam na to ime.” Kregin lavež je dugo odzvanjao Ulicom Borisa Kidriča. Sve do bioskopa izvodili su kerefeke, bacakali se poput šaolin ratnika i upadali u jendeke. Film je bio baš onakav kakvim ga je opisao Mirko. Čak Noris je preko noći postao njihov jedini heroj. Do kuće su se trkali. Milka, mlađa dve godine od Mikija i Mirka, stigla je poslednja. Marija i Maksim su dremali ispred crno-belog televizora. Davala se repriza serije „Seljačka buna” o zagorskom seljaku Matiji Gupcu. Čuvši dolazak svoje bučne dece, netom probuđeni Maksim zevajući reče: „Sutra ustajemo rano. Zato, svi pod jorgan-planinu!”

Bio je kraj juna i počela je žetva ječma. Ulickani Zmaj je polako ulazio u njihovu njivu na Vodoplavu, delu atara najbližem selu. Iako je bilo jutro, sunce je već dobro pripeklo. Na metalnoj klupi sedeli su Marija, Milka i Miki. Krega je dremala na patosu. Maksim je pažljivo spustio žitni heder, koji se zakotrljao. Vršidba je počela. Milka bi kontrolisala punjenje jutenih džakova, a Marija i Miki bi ih vezivali kad bi se navršili zrnima ječma i spuštali ih, povlačeći ručicu kojom se otvarala pregrada, niz korito kao niz tobogan. Nisu daleko odmakli kad ispred hedera iskoči uplašena srna iz ječma. U nekoliko hitrih skokova već se našla u trskom i šibljem obraslom kanalu za navodnjavanje. Mašina je stala. Maksim i Marija stuštili su se stepenicama, a Miki i Milka s Kregom u naručju, niz korito. Otkrili su da se u ječmu, tik ispod hedera, sakrilo smeđe lane. Bilo je ozleđeno. Bele pege na njegovim leđima bile su umrljane krvlju. Krega ga je njuškala i obilazila oko njega. Čak ga je i liznula po glavi nekoliko puta. Maksim ju je besno oterao i podigao povređeno lane sa zemlje. Popeo se s njim na kombajn i doviknuo Mikiju: “Otrči kući, nađi Milenka i reci mu da odmah dođe pezejcem. Zna on gde su ključevi.” Maksim je sedeo s lanetom u naručju, koje je Marija pokušavala da napoji vodom iz balona. Milka je s Kregom, koja nija prestajala da cvili i laje, ostala u njivi. Obe su bile vidno uplašene. Milka je milovala Kreginu nakostrešenu, oštru dlaku: „Nisi ti kriva, nisi!”

Milenko je stigao za manje od pola sata. Iz auta je prvi iskočio Miki. “Uzmi je. Pazi glavu. Marija, raširi ćebe. Sedi, Miki. Ti ćeš je držati. Milka, ućutkaj tu keretinu!”, komadovao je Maksim. “Smestite je u kokošinjac. Marija, daj malo slame. Milenko, imaš onu mast u kovačnici, stoji na prozoru iznad tezge, pa je namaži po leđima.” Kad se pezejac udaljio, kovitlajući prašinu za sobom, kombajn je nastavio s vršidbom. “Hoće li preživeti?”, pitala je Milka. „To je samo ogrebotina”, rekla je Marija i nastavila da vezuje džakove s ječmom i da ih spušta niz korito. “Znaš šta, smisli joj neko ime, ti si dobra u tome.” Pomilovala ju je ogrubelim dlanom po licu. Milka se nasmešila. Pogledala je u Kregu, koja je sad mirno ležala ispod metalne klupe.

U rano popodne, Zmaj je već bio parkiran ispred njihove kuće na lakat. Marija je pravo s kombajna otišla u kuhinju da spremi ručak, a Maksim je upalio svog plavog Fergusona, zakačio prikolicu i s Milenkom, koji se klatio na njoj, otišao ponovo na Vodoplav, po džakove s ječmom. Milka i Miki su kroz zarđalu žičanu ogradu kokošinjca posmatrali lane, koje se skupilo ispod ogromnog debla crnog duda. Krega je trčkarala uz ogradu i pokušavala da uđe u kokošinjac. Kokoške Anicu i Danicu i petla Sofronija, kojima je naravno Milka nadenula imena, ova je strka izbezumljivala. Njihovo kokodakanje i kukurikanje bilo je slično kao one noći kada je nepoznata životinja podavila sve koke-nosilje iz njihovog legla. Dok su Maksim i Marija istrčali iz kuće, sve je bilo gotovo. Mrtve kokoške su ležale ukrug s glavama u centru. Maksim je vikao: “Gde je Krega? Je l’ to njeno maslo?” Ali nije bilo, jer je Krega nevino spavala s Milkom u krevetu, zbog čega je devojčica ujutro dobila ozbiljne grdnje od već rasrđenih roditelja.

“Ti se zoveš, ti se zoveš…”, u bradu je šaputala Milka. Stigao je i Mirko: “Jao, lane. Je l’ vaše?” Miki je samo prevrnuo očima kad ga je ugledao. „Deco, ko će od vas da mi pomogne?”, upitala je Marija. Svi su skočili na noge. Pošli su za njom u kokošinjac. U ruci je držala staklenu flašicu s cuclom. U njoj je bilo mleko. Marija je pažljivo prišla lanetu, pomazila ga po glavi i pod njuškicu mu tutnula flašicu. Lane je isprva odbijalo da sisa, a onda se dohvatilo cucle. Nesigurno se osovilo. “Hajde, Milka, probaj sad ti.” Devojčica je uzela flašicu od majke. Lane je u tili čas iskapilo mleko. „Neka ga sad, neka se odmara, idemo da ručamo. Hajde i ti, Mirko s nama, sad će stići i Maksim i tvoj tata.” Krega je dobila pileće kosti iz supe i slastila se njima.

Kad su se uverili da su vrata kokošinjca dobro zatvorena i da se lane šćućurilo na slami ispod duda, svi su ušli u kuću, oprali se na brzinu i polegali. “Nemoj da vidim Kregu u tvom krevetu”, viknuo je Maksim. Umorna, Milka je već spavala, a Miki je, uz stonu lampu, u krevetu čitao Modesti Blejz. U gluvo doba noći probudila ih je strašna buka. Čuli su se Kregin lavež i uspaničeni krici živine. “Opet!”, viknuo je Maksim i istrčao bosonog. Za njim su potrčali i Marija i deca. Mesečina je obasjavala dvorište. Zvuci su dopirali iz kokošinjca. Maksim je dohvatio motiku i otrčao do njega. Prvo što je ugledao bila je Kregina krvava njuška. Zatim je video rupu ispod žičane ograde kokošinjca. Trnci su mu prošli kroz telo kada je spazio lane na krvavoj slami. Bezglavo je uleteo u kokošinjac. Anica, Danica i Sofronije su i ovoga puta, kao pre neku noć, spas pronašli u krošnji razgranatog duda. Maksim je podigao lanetovu glavu. Vrat mu je bio prerezan. Jasno su se videli otisci zuba. Besno je skočio, dohvatio motiku i zamahnuo da udari Kregu. “Ti! Nije ti dosta što te hranimo, hoćeš i srnetinu da probaš! Kad te dohvatim!” Milka se vrišteći isprečila ispred njega: „Nemoj, tata, nije Krega, nije, znam da nije!” Podigla je svoju mezimicu krvave njuške i istrčala s njom iz kokošinjca. “Stani, sad ću je…”, vikao je Maksim. Potrčao je za Milkom i oteo joj Kregu iz ruku. Izašao je na ulicu, ubacio prestravljenog psa u pezejca i nestao u noći. Devojčica je pala kolenima na toplu zemlju i ručicama prekrila suzne oči.

“Izbacio ju je u Gvozdenim vinogradima. Čuo sam od mame. Neće umeti da se vrati. Daleko je to”, rekao je ozlojeđeno Miki. Njegova sestra je i dalje ridala. Nije izlazila iz sobe ceo dan. Tek uveče se popela s njim na tavan iznad kovačnice. Poneli su malo užegle slanine da nahrane dve sove kukuvije sivkastih leđa s belim tačkicama, koje su u decu gledale prestrašenim sitnim, crnim očima. Milka ih još nije krstila. Najednom se začulo strašno urlikanje. Uplašeno su provirili kroz tavanska vrata. Nisu mogli da poveruju onome što vide: njihova Krega bori se s lisom! Životinje su besno ujedale jedna drugu. Krega je oborila na zemlju matorog, izranjavanog lisa i ščepala ga za vrat. Drmusala ga je snažno, sve dok ovaj nije prestao da se opire. Stajala je pobednički na mrtvom neprijatelju. Maksim je dotrčao do kokošinjca. Razrogačen, sagnuo se do keruše i poljubio je u krvavu njušku: “Krego moja, izvini, sto puta izvini!” Mešanka je veselo zalajala. “Nije to Krega, to je Čak Noris”, viknula je Milka s tavana.

POSTAVI ODGOVOR

Your email address will not be published. Required fields are marked *