Psi velikog srca - Pet Magazine
Od petmagazine.rs - 24/12/2021

Psi velikog srca

Narodna poslovica kaže – pas je najbolji čovekov prijatelj, a i naša istorija je to dokazala nebrojeno puta

Piše: Petar Protić
Foto: Beo zoo vrt

Kućni ljubimci su, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, bili članovi porodice i šetali su sa građanima sa, reklo bi se, punom ravnopravnošću. To su mogli biti ruski hrtovi, koji su na ulicama prestonica šetani na povocima i koji su u Beogradu bili prisutni još pre Drugog svetskog rata. Ali i brojne druge rase, ovčari pudle, dalmatinci, seteri i naravno, nezaobilazni i simpatični duguljasti psi – jazavičari. Gradska šetnja sa psom dešavala se barem dva puta dnevno, a neretko su ljubimce šetala deca. 

Takođe,ne čudi što je pas bio prisutan i na televizijskim ekranima i u literaturi, te su, najviše, deca bila njima inspirisana. Pomenimo samo neobičnog bigla Snupija, ljubimca Čarlija Brauna, koji je bio student i često se pretvarao da uopšte nije pas. Dok onaj koji je stvarno uvek bio i ostao pas jeste Pluton – Mikijev pas ljubimac. A setimo se i stripom oslikanog neodoljivog Sneška, koji je pratio naivnog belgijskog reportera Tintina. Pas je bio heroj. A jednom se to, bukvalno, i dokazalo, usred Beograda.

Heroj Gabi

Bilo je to u Zoološkom vrtu. Ova čuvena ustanova svakako je imala obezbeđenje, odnosno ljude koji su brinuli o tome da se ne dogode nikakvi incidenti. Vrt je već tada imao lavove, tigrove, leoparde, ali i opasne jaguare. No, nevolje se dešavaju, pa se tako dogodilo i da jaguar, volšebno izađe iz svog kaveza. Bilo je tokom noći. Sve je bilo mirno i tiho, pa čuvar Stanić i njegova verna keruša Gabi – nemački ovčar – na prvi pogled nisu imali o čemu da brinu. Kad odjednom, lampom nisu uspeli da pronađu jaguara. Za razliku od svih drugih životinja, njegov kavez je bio prazan.

Znali su da vreba tu negde, a opasnost je bila zbilja ogromna. Kako to da je jaguar nestao, gde je otišao, da li je uspeo da napusti vrt? Stanić je odmah alarmirao policiju, a pas-stražar Gabi je počela da njuši, i veoma brzo detektovala miris odbegle životinje. Veliki i opasni jaguar kao da je posao dva puta crnji i dva puta veći, a posebno je bilo dramatično po čuvara Stanića budući je da je mogao lako da nastrada. S jedne strane, dobro je bilo što je jaguar i dalje u Zoološkom vrtu, i što nije otišao da hara pa Dorćolu, usred noći. Policija samo što nije stigla. Ali, opet, Staniću je život visio o koncu. A onda je, neverovatna hrabra i neustrašiva Gabi uzela stvari u svoje ruke.

Počela je da se juri po celom vrtu sa jaguarom, trpeći brojne napade, ali i vraćajući jaguaru. No, svakako, njegove kandže bile su veće, mišići snažniji, udarci smrtonosniji. Ali, njeno srce – veće. Gabi je uspešno trčala, jurila se sa njim, odvlačila mu pažnju dok policija nije došla i, nesretno po jaguara, ali po cenu spašavanja života – morali su da ga obore. A Gabi?

Gabi je ostala pravi, i živi heroj. Odmah je odvedena na Veterinarski fakultet gde je operisana od nekoliko ozbiljnih povreda. Onda je vraćena u Vrt gde je dugo negovana, sve dok joj je snaga nije u potpunosti povratila. Ubrzo je nastavila da radi kao pas čuvar. U znak sećanja na njeno herojsko delo, danas posetioci Beogradskog Zoološkog vrta imaju priliku da i dalje posmatraju ovu neobičnu pseću ličnost, kojoj je podignut spomenik gde piše: “Keruša Gabi, njeno srce je bilo jače od jaguara”. 

Bilo je i drugih primera herojstva pasa, za koje ste kao Jugoslovena mogli da čujete u medijima i, na neki način, zaključite o vrednosti, veličini i moći pasa – koji su pokupili sve pozitivne atribute u društvu.

Pas koji je Titu spasao život

Još jedan nemački ovčar na naslovnim stranama. Ovoga puta mnogo pre Gabi. Bio je to famozni i hrabri Luks za kog se govori da je na teškog bici na Sutjesci, samom Titu spasao život. Sa Luksom na neki način i počinje pozitivna propaganda o psima u Jugoslaviji.

Kada su 1942. godine Tito i vojska zauzeli Prozor pronašli su psa, nemačkog ovčara, koji je prethodno pripadao nemačkim odredima. Psa su najpre vezali i neprekidno je lajao u dvorištu kuće u kojoj je Tito boravio. Od silne buke koju je proizvodio, Tito je naredio vojsci da ga odvežu, ne bi li se malo umirio. Međutim, ovaj korpulentni i uporni pas je sada počeo da skače, a u uz to nastavljao je da laje. Tito je odlučio da mu priđe i da ga, sam, nekao umiri. Mazio ga je, pričao sa njim, ali je pas i dalje bio nemiran. Onda mu se obratio sa nekoliko nemačkih reči pa se, konačno, ljubimac umirio. Nazvali su ga Luks.

Budući da se tadašnjem vrhovnom komadantu veoma dopao, Luks je od tada neprekidno bio uz Tita, pa je u nerednih godinu dana – do bitke na Sutjesci – njihov odnos bio veoma intenzivan i blizak. Cela vojska je zaključila koliko je ovaj pas hrabar. Bili su zajedno u Glamoču, Mliništu kraj Mrkonjić Grada, Bosanskom Petrovcu, Bihaću, Jajcu, na Neretvi.

Od tog trenutka, pa sve do njegove pogibije 9. lipnja 1943. godine na Ozrenu, pas se neprekidno nalazio uz Tita. S njim je boravio u Glamoču, Mliništu kraj Mrkonjić Grada, Bosanskom Petrovcu, Bihaću i Jajcu, a zajedno su prošli i Bitku na Neretvi.

Tokom Bitke na Sutjesci, prilikom boravka na planini Ozren,  jedna bomba je pala u blizini kolone u kojoj se nalazio Tito i Vrhovni štab. Svi su počeli da se instiktivno bacaju na zemlju, dok su smtonosni komadići leteli po vazduhu. Pas Luks je skočio preko Tita, i zajedno su pali na jedno oboreno deblo bukve. Kada je detonacija prošla, Tito se pridigao, i shvatio da mu je povređena leva ruka, ali da nema značajnije ozlede. Dok je, Luks, na žalost, bio ceo izrešetan krhotinama i više nije bio u životu. Svi su shvatili da je pas, dresirani nemački ovčar, spasao Tita od sigurne smrti. Inače, ostalo je sačuvano nekoliko poznatih Titovih ratnih fotografija od kojih je jedna upravo sa Luksom – koji je postao jedan od simbola oslobođenja.

POSTAVI ODGOVOR

Your email address will not be published. Required fields are marked *