Intervju s autorima dokumentarnog filma “Space Dogs” Elsom Kremser i Levinom Peterom

Piše: Biljana Stjelja
Foto: RAUMZEITFILM

Dokumentarni film “Svemirski psi”, autora Else Kremser i Levina Petera, osvojio je strane festivale, a potom i naš Beldocs. O njemu se već dovoljno govori – ne samo što je otvorio priču kako se čovek ponaša prema svom “najboljem prijatelju”, već i zbog do sada neobjavljenih snimaka iz ruske svemirske stanice u kojoj su pre 63 godine rađeni brojni i bolni eksperimenti sa desetinama napuštenih životinja. Autori za naš magazin objašnjavaju da ovo nije “Diznijev film”, nije nikakva bajka o Snupiju, Čarliju ili Lesi, već realan film, o stvarnom životu moskovskih pasa lutalica, pun bolnih i dirljivih scena, uostalom baš kakav je i život tih lutalica, pa i Lajke koje je bila samo jedna od njih.

PAS: Vaš film je veoma napet, težak za stomak, pun šokantnih scena, i mada su psi protagonosti, ovo je i film o nama, o čoveku.

ELSA: Nama je i cilj bio da napravimo film koji bi imao sasvim drugačiji pogled na životinje, drugačiji od načina na koji ljudi inače pričaju priče o životinjama jer uglavnom pričaju neke bajke. Ovo svakako nije takav film. Reč je o filmu koji je sasvim realan, ogoljen, onakav kakav jeste. A izabrali smo psa jer je on životinju najbliža čoveku i na njemu radili punih pet godina.

PAS: Scene su snimane iz pseće perspektive. Iz tog ugla gledamo i ljude. Napušteni psi gledaju te sve napuštene ljude, pijance, beskućnike, marginalce.. možda ne tako srećne, ali svakako slobodne. Da li ste pravili namerno paralelu između tih ljudi i tih pasa.

LEVIN: Nismo namerno. Uličnih pasa nema ni u Beču niti u Nemačkoj, zato nas je zanimalo da vidimo kako oni stvarno žive, bez direktnog uticaja i kontrole čoveka, ali ipak u njegovom društvu. I mi smo samo pratili te pse. Nije nam bilo važno kakva je uloga čoveka, oni se samo pojavljuju. Ideja nam je bila da napravimo priču o psima lutalicama, o životu koji mnogi ne razumeju i ne žele da razumeju, budući da živimo ograničeni jasnim pravilima, u okvirima. Hteli smo je da otkrijemo kako je to živeti u tom neprestanom traganju, otkrivanju, nepoznatim ishodima. A pokušali smo i da pokažemo da ti psi koji žive na ulicama grada, moraju da razumeju ljude, da znaju šta sve mogu da očekuju od čoveka, da li je to samo dobro društvo ili pak nasilje, hoće li ga čovek povrediti ili nahraniti.

ELSA: Nije nam akcenat bio na tome kako psi vide nas, nego kako mi vidimo njih. Ko smo mi kada imamo psa, ljubimca, kako vidimo divlje životinje….

PAS: Godinama smo slušali o osvajanju svemira, ali je u svemu tome bilo dosta propagande i laži. I kada je Lajka “lansirana”, imali smo niz lažnih vesti, a lagalo se i o njenoj smrti. Vi ste otkrili dosada neobjavljene snimke iz ruske svemirske stanice na kojima se vide surove metode dresiranja u tim eksperimentima sa psima koji nam još jače otvaraju oči. I sada kada je to sve prošlo, da li možemo da kažemo da je taj svemirski program bio vredan svega toga?

LEVIN: To nazovi osvajanje svemira koštalo je mnogo života, ne samo životinja već i ljudi. A pitanje je koliko smo ga osvojili. Ti psi su korišćeni ne samo kao biomasa koju smo slali u svemir, već su godinama zlostavljani kroz sve te treninge i propagandu, u svrhu zabave i opšte komercijalizacije. Takav je tretman prošlo na desetine pasa iako nikada nisu ni otisnuti u svemir.

PAS: Ti su psi bukvalno prolazili kroz “kastinge” za svemir, birali su se ne samo na osnovu fizičkih predispozicija, već su morali da budu dopadljivi, fotogenični….

LEVIN: Da, to isto su ljudi radili i sa kosmonautima. A cilj nije bio samo let u svemir već opšta mobilizacija masa ovde na Zemlji. To je period hladnog rata i takmičenja u svemu. A psi su bili jedni od mnogih žrtava. Čitali smo te tajne dokumente, naučne radove, ništa nije bio testirano, apsurdno je koliko se tada malo znalo u nauci, zato su na životinjama pokušavali sve i svašta, zato su ih mučili na razne načine.

ELSA: A šta smo zapravo saznali nakon celog tog programa – važna je bila ideja što idemo u svemir, a ne šta ćemo tamo naći. Ideje i naši snovi su često nerealni. Nehumanije mesto od svemira nije moguće zamisliti, ali mi smo želeli da odemo baš tamo. A verujem da psi nisu baš imali tu potrebu. Ipak, mi smo to sve prilagodili svojoj perspektivi pa smo i od njih napravili heroje kojima aplauduiramo.

PAS: Scena u kojoj pas brutalno ubija mačku izazvala je polemiku među publikom, ocenjivana je kao previše brutalna. Jeste li je snimili slučajno, kako ste je uopšte uhvatili kamerom?

LEVIN: Sve se dogodilo slučajno, iznenada. Tog jutra je sve bilo mirno, pratili smo kao i inače te pse, čak su i oni počeli da nas prihvataju i da se privikavaju na nas. A onda odjednom, dogodio se niz loših okolnosti po mačku. Ona je bila veoma mlada, i kao takva znatiželjna i nedovoljno uplašena da bi pobegla na vreme od psa. I pas je bio mlad, verovatno prvi put u prilici da je dohvati i ubije. I to je i učinio. I ta scena toliko dugo i traje. A svako na nju različito reaguje. Pola sata, nakon početka filma, kada ste već ušli dovoljno u film i dozvolili tim psima da vas oni vode
moskovskim ulicama, naučili ste da posmatrate svet iz njihove perspektive, a onda ste u tom jednom trenutku ostali sami sa svojom humanošću i sa sopstvenim projekcijama. Gledajući tu scenu morali ste sami sa sobom da odlučite da li posmatrate nešto sasvim prirodno i normalno ili pak nemate želudac da je odgledate do kraja. I za nas je ta scena bolna, ali prirodna. Takve scene nisu ranije viđane, zato je ona i važna i zato se toliko postavljaju pitanja. A reč je zapravo samo o psima, a oni su divlji, ništa nam ne duguju, snalaze se kako umeju. Ovo nije Diznijev film.

ELSA: Važno je razumeti da se ta divlja priroda životinja ne zaustavlja na ulaznim kapijama grada. Navikli smo da gledamo emisije o divljim životinjama, da uživamo u sličnim scenama, u tome kada divlje mačke ili vukovi jure svoj plen, ali kada je reč o našim ulicama, našim psima, onda smo kategorično protiv takvih scena.

LEVIN: Primećujemo i još jedan paradoks. Kada smo u to vreme Hladnog rada slali te pse u svemir ljudi su na njih gledali kao na zvezde, aplaudirali su im, navijali… A sada 60 godina kasnije, kada sedimo udobno u bioskopu i gledamo realan film o realnim psima, baš takvima kakvi jesu, a ne kao delu naše projekcije, to nam nije u redu.

SLOBODNI SU UVEK SREĆNI
PAS: Da li vi imate psa?

ELSA: Ne, mačku (smeje se). Ima 16 godina. Kada sam imala 19 godina imala sam stav da pas nije za grad, ni za povodac već za prirodu i prostrane ambijente. A kada smo se vratili iz Moskve, i kada sam otišla da preuzmem mačku iz pansiona, pomislila sam da ni za nju nije prirodno da bude u skučenom i zatvorenom prostoru. Razumem, naravno, sve ljude koji imaju ljubimce, ali meni je to pitanje i dalje teško. Naročito nakon što smo upoznali te pse na moskovskim ulicama. Zaključila sam da su oni pak srećni, imaju sve, slobodu, hranu, društvo. Ima s druge strane i opasnosti, ali to je život. Ne znam da li mi možemo da imamo životinju, da li možemo da je posedujemo, ili bi to ipak trebalo da je neki dvostrani ugovor.

SREĆA I BOL U ISTO VREME
PAS: Pronašli ste mnogo materijala dok ste se spremali tokom tih pet godina, čitali ste i gledali tajna dokuenta i arhivske snimke, a vidimo da su oni daleko od ružičastih. Koliko je to vama bio emotivno?

ELSA: Kada radite toliko dugo na nečemu, toliko ste posvećeni da su vam i podeljena i osećanja – patnja i zadovoljstvo u isto vreme. Ali vi nastavljate da radite, jer morate, jer ste sve dublje u temi, ona vas sve više uvlači. Zato s jedne strane osećate ekstremno zadovoljstvo jer saznajte sve više i što posmatrate realan život, pa čak i smrt kao njegov deo.
Istovremeno vas, naravno, sve to što gledate i boli.

Related Posts

• 
  Umetnik i mačka – najbolji par