Marija-6

Marija Antić: Ljubav prema psima mi je u genima

Pas je pas, bio on rasan ili ne. Moj stav je da je svaki pas ličnost za sebe. Čak ne mislim ni da baš sve zavisi od vaspitanja. S nečim se sigurno i rađaju i to je ono “nešto” što svaki pas ima u očima. Nešto baš dobro, kaže za magazin Pas Marija Antić, novinar televizije N1.

 

 

Izvor: magazin Pas, Foto: Ivana Todorović

Kada dođete kući, ma koliko da ste imali naporan dan na poslu, psa morate da izvedete u šetnju i to je prvi korak da se oslobodite nagomilanog stresa. Ako ste fizički umorni kad se vratite iz šetnje, sklupčate se uz svog psa, zagrlite ga, dremnete, nešto pročitate, pogledate film i sve je rešeno.

Ovaj recpet za oslobađanje od stresa, jednog od najvećih neprijatelja savremenog čoveka, sa čitaocima magazina Pas deli novinarka i poznata televizijska voditeljka Marija Antić. Širem krugu gledalaca poznata po brojnim emisijama koje je uređivala i vodila na domaćim TV stanicama, a danas jedno od prepoznatljivih lica televizije N1, ugostila je našu ekipu u svom domu na obodu Beograda. Tu nas je upoznala s ljupkom Lavom, šestogodišnjom ženkom bigla. Uz osmeh kaže da je Lava imala privilegiju da njen dolazak na svet bude oglašen preko radio talasa, ali i da nije imala dilemu da će baš to malo, krhko dvobojno štene ući u njen dom.

„U februaru ću proslaviti Lavin rođendan kao dan kada je na svet došlo najdivnije dlakavo biće u mom životu. Ja sam čekala da se rodi, jer sam znala da je njena mama Lea trudna i da će jedno žensko štene doći u kuću Antić. Tog jutra je na Radiju B92, gde sam radila, moja koleginica obavestila slušaoce da se rodila Lava. Moji prijatelji su znali koliko sam se radovala toj crno-beloj loptici. Da ne bude zabune, svi trobojni biglovi su dvobojci kada se rode. Tek kasnije dobijaju žućkasto-braonkaste šare“, opisuje Marija prve trenutke poznanstva sa svojim psom..

Da li je Lava Vaš prvi pas kućni ljubimac?

Pre Lave imala sam ženku rotvajlera Tiu. Bili smo zajedno 12 godina. Kada nas je napustila, posle svega tri dana shvatila sam da  će jedino novi pas moći da ublaži naš bol. Našla sam je na internetu i to dok je još bila u Leinom stomaku, sa još šestoro braće i sestara. Sećam se da je izgledala kao malo morsko prase kad smo se prvi put videle, stara samo sedam dana i još uvek slepa. Uspela je čak i da mi se ukaki u ruku. Od tada sam je obilazila jednom nedeljno u domu porodice Popović i verujem da sam tim divnim ljudima bila pomalo i dosadna, mada to nikad nisu pokazali. Konačno, dovela sam je kući kad je napunila mesec i po. Od tada smo nerazdvojne.

Kada je rođena Vaša ljubav prema kucama?

Od kada znam za sebe u našoj porodici bili su i psi. Do Lave to su uvek bili ovčarski psi. Prvi ljubimac sa kojim sam delila dom zvao se Vučko i, već pogađate, bio je nemački ovčar. Roditelji su brata i mene naučili da životinje moraju da se poštuju, da imaju svoja osećanja i da su članovi porodice. Tatu sam prvi put videla da grca u suzama kada je Vučko umro. I nismo imali samo pse. Hranili smo sve komšijske mačke, imali nekoliko naših, koje su živele gde i kad su htele – u dvorištu ili u stanu, kako im je padalo na pamet. Bio je tu i jedan zec, papagaj i hrčak. Naravno, ne svi u isto vreme, da neko ne pomisli da smo živeli u zoološkom vrtu. Ne svi u isto vreme, ali pas je uvek bio tu. Moj pokojni tata bio je dete sela i pričao mi je kako je još njegov deda pričao koliko je ova životinja čoveku dragocena. Dakle, ljubav prema psima mi je izgleda u genima.

Čija je bila konačna reč da u Vaš dom uđe trenutni ljubimac? Vaša ili nekog od ukućana?

Za Lavin dolazak u našu kuću zaslužna sam isključivo ja. Iako su svi članovi moje porodice bili protiv toga da posle Tijine smrti tako brzo dovedemo novog psa, ja sam osećala snažnu potrebu da to učinim. Nisam se pokajala ni u jednom trenutku. Ubrzo će se ispostaviti da mi je ona najviše pomogla da isplivam iz duboke tuge kada sam ostala bez roditelja. Pas je sreća u kući, bili vi toga svesni ili ne, jer ne možete da mu se ne nasmejete ni kad ste najtužniji na svetu. Od Lavine druge godine živimo sa mojim momkom Mišom, tako da smo sada jedna tročlana porodica. Njemu je Lava prvi pas u životu. Prvih mesec dana zajedničkog života bilo je dosta zabavno. Miša je bio ubeđen da se nikada neće navići da ga neko po ceo dan prati po kući gde god da krene i non stop gleda u njega. U prvo vreme je bio zgrožen zbog dlaka koje, kad imate bigla, lete na sve strane. Malo mu je trebalo da zabezeknutost novonastalom situacijom zameni potpunim oduševljenjem i bezrezervnom ljubavlju. Lava spava sa nama u krevetu i iako znam da ogroman broj ljudi, čak i iskrenih ljubitelja pasa, to ne odobrava, nama je sjajno.

Marija-13

Činjenica je da su biglovi beskrajno simpatični. Šta je u Vašem slučaju bilo presudno da se opredelite baš za ovu rasu? Koje su Vam druge omiljene pasmine?

Dečko i ja na jednom letovanju upoznali smo bigla Čelika. Taj pas je zaslužan za to što sam se odlučila da prvi sledeći ljubimac u mom životu bude ove rase. Čelik je, doduše, bio jedan poslušan i smiren pas. Lava je sve suprotno. Ona je pravi gonič. Verujem da bi sutra odzujala u lov, samo kada bismo je pustili. Inače, nemam omiljenu rasu. Pas je pas, bio on rasan ili ne. Moj stav je da je svaki pas ličnost za sebe. Čak ne mislim ni da baš sve zavisi od vaspitanja. S nečim se sigurno i rađaju i to je ono “nešto” što svaki pas ima u očima. Nešto baš dobro.

Šta na osnovu Lave i njenog karaktera možete da nam kažete o naravi biglova?  

Kažu da su svojeglavi, da se teško dresiraju, ali to nije uvek tačno. Sve može – u zamenu za hranu! Srećom, proždrljivi su toliko da će na svaki nagoveštaj klope, koju njihovi vlasnici koriste kao mito, uraditi šta god od njih tražite.  Od Lave, međutim, ne tražim ništa. Ne mora da bude dresirana,već samo poslušna i to za njeno dobro. Mnogi bi rekli da sam malo luda, ali ubeđena sam da ona razume sve što govorimo… Često se ponaša kao mačka. Ona nije neko ko će vam na svaki vaš poziv dotrčati u zagrljaj. Dolazi kad se njoj mazi, odlazi kad joj dosadite, igra se kad joj se igra… Jedini izuzetak je hrana. Jer bi to, da se ona pita, bilo neprekidno. Ako ovo bude čitao neki dreser pasa, otpašće mu kosa od šoka i reći će da sve pogrešno radimo, ali nama je tako dobro i savršeno funkcionišemo.

Kako izgleda Vas suživot sa psom? Ko je njegov pravi gazda, ko ga najčešće izvodi u šetnju, hrani, igra se sa njim?

Dečko i ja delimo sve obaveze koje imamo oko Lave. Pošto rano ustajem zbog posla, ja je vodim u jutarnju šetnju. U večernju on. Kad dođemo s posla, izvede je ko prvi stigne. Ipak, mislim da mene najviše voli, a to možemo da zaključimo po tome uz koga se privija kad uveče legnemo da spavamo. Ima i neke svoje bubice. Neverovatno je koliko se raduje ženskoj deci tinejdžerskog doba i koliko ne može da podnese ljude koji joj se na ulici obrate tepajući, utanjenim glasom. Pošandrca od toga! Laje kao manijak, a mi se izvinjavamo. Tako je i sa drugim psima – male, bele i čupave obožava, velikih se plaši i ima jednog arhineprijatelja – belu ženku dogo argentino koja svake večeri prolazi ispod naše terase.

Kako tumačite široku nijansiranost odnosa čoveka i psa?

Čovek i pas su porodica. Tako sam doživljavala svakog psa sa kojim sam živela, pa tako i Lavu. Kao člana porodice. Ne postoji apsolutno ništa na ovom svetu, osim smrti, zbog čega bih dozvolila da se razdvojimo. Gde ja, tu i ona. Koliko imam ja, imaće i ona. Psu je najvažnija naša ljubav, tako da je sve prilično jednostavno. Njega ne zanima da li ste uspešan čovek u svetu ljudi ili ne. Važno mu je samo kako se prema njemu odnosite. Ako je to s poštovanjem i ljubavlju, dovoljno je.

Oko nas su i oni koji na to ne gledaju tako. Znaju da budu i surovi prema životinjama…

Lično ne poznajem nikoga ko mrzi pse, ali poznajem ljude koji prema njima nemaju nikakav odnos. Ne osuđujem ih, jer mislim da jednostavno nisu imali priliku da se zbliže sa njima. Kada takvim ljudima govorite ovo što sam ja do sada vama rekla, oni mogu jedino da zaključe da niste baš normalni, ali ne zameram im.

Pet kultura postala je sastavni deo kulture svakog naroda. Gde smo mi u odnosu prema kućnim ljubimcima i životinjama uopšte?

Ispričala sam na početku priču o mom ocu, njegovom dedi i njihovom stavu o psima. Verujem da bi mom pradedi, da je danas živ, bilo čudno kada bi video da spavam s Lavom u krevetu ili da živim sa psom u stanu. Sigurna sam da to ne bi odobravao, ali to je razumljivo. Nekada je bilo nezamislivo da se životinje drže u kući. Međutim, to ne znači da tadašnji ljudi nisu iskreno voleli svoje pse. Oni su za njih imali jasan zadatak – da čuvaju dvorište ili ovce, ali su ih i poštovali. To sve, naravno, pod uslovom da su bili normalni, emocionalno stabilni ljudi. Tako je i danas u nekim selima. Pas je čuvar stada. Ako je dobar čuvar, imaće ljubav svog vlasnika. Drugačiji odnos je u pitanju i takođe je, u datim okolnostima, ispravan odnos. Čula sam jednom prilikom priču o čoveku koji je došao na selo da kupi ovčarskog psa od odgajivača, koji gaji pse za čuvanje ovaca. Na pitanje “Koliko košta?”, dobio je odgovor da nije na prodaju, jer se pas ne prodaje, nego se poklanja ako zaslužiš. Zaslužićeš samo ako vlasnik bude ubeđen da si ga dostojan. Dopala mi se ta priča. Mislim da bi trebalo da je čuju svi odgajivači pasa i da paze kome daju štence.

Novinar ste na televiziji. Kako se uklapaju novinarske obaveze i kućni ljubimac?

Svakom psu smeta prazna kuća, pa tako i Lavi. Kad je bila mala, uništavala je sve što dohvati dok nismo tu. Sada je drugačije i više ne pravi štetu. Pretpostavljam da spava kad je sama, mada bih volela da je snimim i vidim šta radi. Nadam se samo da me ne čeka pred vratima sve vreme. Moj posao je kao i svaki drugi i mom psu je kao i svim ostalim psima koji čekaju da im se vlasnik vrati kući. Pas je je moj lek za stres, tugu i dosadu. Kada putujemo čuva je Olga, devojka koja dođe sa svojim psom Mačkom kod Lave u goste. Super se slažu, vole se i nemam razloga da brinem. Ne dopada mi ideja da Lavu ostavim u pansionu. Nije da mislim da tamo ne bi dobila svu potrebnu negu ili da ne bi bila sigurna u rukama vlasnika pansiona, ali mi se ne dopada osećaj koji ja imam pri pomisli na takav scenario, a to je osećaj da je ostavljam.

Marija

Ima li dovoljno životinja na našim TV stanicama? Zašto komercijalne televizije imaju malo interesovanje za ovakve sadržaje?

Uz kablovske kanale ima svega, pa i životinja, ako znate koje kanale da gledate. Na televiziji na kojoj radim, na N1, imamo emisiju KlinikaVet, koju preporučujem.

Pratite li emisije o životinjama? Koje su Vam omiljeni filmovi, knjige o njima?

Iako mnogo volim životinje, filmovi, knjige i emisije o njima nisu moj izbor. Gledam horor filmove i serije, čitam epsku fantastiku i navijam da u njima ne strada nijedan pas.

Pratite i dobro poznajete ekonomiju. Da li buđelar građana Srbije omogućava da na pristojan i civilizovan način drže kućne ljubimce? Mnogi zbog besparice svoje pse prepuštaju ulici i azilima.

Razlog zašto ljudi izbacuju svoje ljubimce na ulicu nije besparica, nego neodgovornost i bezosećajnost. Kao što sam već rekla, psa nije briga da li ste u finansijskom smislu bogati ili siromašni. Nisam neko ko troši novac po prodavnicama opreme za kućne ljubimce. Psu nisu potrebni nikakvi džemperi, zimske jakne, skupe ogrlice s cirkonima ili plemenitim metalima. To sve je potrebno njihovim vlasnicima. Ono što pas mora da ima su ljubav, hrana, voda i dve vakcine godišnje.

 

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *