Mora da je odlično biti mešanac na selu. Slobodan si, sit i u svom prirodnom staništu. A povodac? Nemaš pojma šta je to. Ali kao antipod seoskom džukcu javlja se ovaj gradski. On? On nema ništa. Domaćim mešancima uglavnom ne može da se uđe u (genetsko) poreklo. Nešto je lakše rastumačiti genetsku istoriju pasa koji žive na selu, naročito u udaljenim krajevima. Oni mogu da se dovedu u vezu sa goničima ili pastirskim psima, koji oduvek žive u tom podneblju

Tekst: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Imao sam psa. Zvao se Đole. Bio je mešanac, džukac, avlijaner, dodž (domaća obična životinja), kako vam god volja. Imao sam prijatelje. Vrlo precizno su mogli da kažu da je Đole mešanac, džukac, avlijaner, dodž… kako im već bila volja. A imao sam i prolaznike, komšije u parku, poznanike iz zgrade. Većina, rekao bih, nije mogla sa sigurnošću da kaže o kojoj je rasi reč. Često su me zaustavljali na ulici da pitaju: „Jelte komšija, koja je to rasa?“

„Mešanac, džukac, avlijaner, dodž…“ odgovarao sam, već kako mi je bila volja.

I tako danima, mesecima, godinama, dok mi nije dosadilo… Onda sam promenio priču, rešio da je obojim nekim drugim tonovima.

„Komšija, jelte, da vas pitam, koja je to rasa?“

„Kraljevski antverpenski lovac na golubove“, rekao sam jednom znatiželjnom prolazniku. „Vrlo retka rasa, prijatelju“, nastavio sam ozbiljnim tonom.„Brz kao munja što prestiže strelu. Vredi svih 2.000 evra koliko sam ga platio. Ali, istinu da vam kažem, kupio sam ga ispod cene, poznajem ljude…“

I taman kada sam se uplašio da će prolaznik da se uvredi jer je bilo očigledno da je priča samo plod moje mašte, jedna providna fikcija, dogodilo se – upravo suprotno. Prolaznik je bio fasciniran ovim kratkim ali neobičnim predstavljanjem mog psa. Skoro oduševljen novim saznanjem veselo se odgegao svojim putem.

Tako je počelo, a kasnije je moj dodž postajao – zavisno od moje inspiracije – ovčarski ovčar, tranzicioni samojed, bezrepi (iako je moj pas imao dugačak rep) australijski gonič i sada se više i ne sećam ko sve, ali mogu vam reći fino sam se zabavljao. Svaki put drugačija interpretacija mog mešanca prolaznicima je, cenim, bila zanimljivija i zabavnija nego gola istina. Sigurno interesantnije nego ono uobičajeno: “Ma običan džukac, našao sam ga ulici.”

Beogradske rase

Spremajući ovaj tekst naišao sam na spisak duhovitih beogradskih rasa. Nasmejao me je, pa nije zgoreg da vam nabrojim neke od lokalnih rasa, možda i vas nasmeje: imamo tu, dakle, terazijskog picojeda, dorćolskog sizera, zemunskog votvajleva (ovo je, očigledno, bila aluzija na Vojislava Šešelja), vidikovačkog reketaša, tašmajdanskog kokičara, dedinjskog presretača, savskog flekavca, terazijskog hot-doga, bulbuderskog ser-sera i mnoge druge.

Jasno je iz ovih imena da se radi o lokalnim gradskim lutalicama koje su imena dobile tako što su ih njihovi autori spajali sa pričama po kojima je deo grada bio specifičan, po stereotipima koji su o tim delovima grada na snazi ili po mestima ispred kojih se mešanci okupljaju ne bi li se ogrebali za parče hrane (terazijski picojed).

Šale i vicevi čiji su glavni junaci naši dragi mešanci, psi iz kutija, haustora, ili prosto slobodnjaci čiji je svet ograničen samo nebom, gotovo su mnogobrojni. Setimo se samo onog u kome je jednog takvog vlasnik šaljivdžija proglasio za vrhunskog policijskog psa, najčistije detektivske pasmine.

“Kako, bre, policijski, vidi kako je prljav, prašnjav i neuhranjen”, upitao je jedan pronicljivi svedok ovako pretencioznog titulisanja.

“Naravno da će tako da izgleda. Na tajnom je zadatku, pa je prerušen”, glasio je odgovor ponosnog vlasnika.

Šalu na stranu, mešanci, ti skromni, krhki i zahvalni psi svuda su oko nas, delimo dobro i zlo, svaku muku, sreću, radost. I ne samo to. Oni su neprevaziđeni učitelji života koji nas na najbolji način upućuju kako može tiho i nepretenciozno da se gura kroz život. Kako se opstaje i gura bez viševekovnog aristokratskog porekla, slavnih predaka, porodičnih legendi i veza i protekcije koja iz svega toga proističe. Domaći psi mešane rase primer su kako ljubavlju i čistim srcem može da se osvoji čovek, kome zauzvrat sledi blagoslov neprekidne i beskrajne ljubavi.

Umetnost

Nepoznato poreklo, burno detinjstvo, uspeh u životu daleko od sjaja i predvidivosti, nasuprot okoštale familijarnosti, bogatstva, veza i vezica, plave krvi i moći – motiv je koji je oduvek inspirisao umetnike. Setimo se samo Tvenovog “Kraljevića i prosjaka”, Tolstojevih junaka, Dikensovog Olivera Tvista, Diminog Dartanjana, Igoovog Gavroša… Ko su uostalom bili i odakle su poticali Korto Malteze, Arturo Bandini ili bezimeni heroji Serđa Leonea?

Koliko god se šegačili sa njihovim izgledom ili se zabavljali sa izmišljanjem imena njihovih rasa, ni istinita priča – ona, dakle, o poreklu mešanca ili ona o njihovom životu na ulici, u dvorištu, stanu, ili gde već imali sreću ( ili nesreću) da provedu svoj život, nije baš nezanimljiva. Zanimljiv je, dakako, taj bonvivanski život koji vode, kako bi rekao pisac Siniša Kovačević, ili način življenja na selu, u prirodi, kako bi opet ukazao sociolog i novinar Slobodan Reljić, obojica u intervjuu za naš magazin. Zanimljiv je na neki način, romantičarski gledano, možda i kvalitetniji život u kome mešancima ništa nije garantovano osim vrlo malo ogranične slobode. Istina, tom nomadskom životu možemo udeliti mnogo pežorativnih epiteta, ali svakako ne možemo reći da je – dosadan.

“U jednom dvorištu u mojoj ulici živi bokser koji nikada ne napušta svoje mesto. Gazda verovatno veruje da mu je prostrano dvorište sasvim dovoljno. I sad sa druge strane, imamo Paću, Žozi i jednog koji mislim nema ime. Oni su tu kao neki ortaci. To su svačiji i ničiji psi. Mi komšije ih hranimo ali niko o njima zapravo ne vodi računa. Oni su naravno ono, što bi mi kolokvijalno rekli, džukci čiji su roditelji mešanci. I sad kada oni dođu, trčkaraju i igraju se pored tog dvorišta u kom se nalazi taj rasni bokser, (a nekako kao da se namerno tu nameste pored njega), ja se uvek sažalim nad bokserovom sudbinom. On skače na ogradu, laje, vrti se u krug. Mislim da bi sve dao da izađe napolje da se igra sa njima. I onda kada o tome razmišljam, često se pitam ko je tu bolje prošao – ove džumare ili ovaj prelepi rasni pas”, ispričao mi je veterinar Boško Ranković.

Moderni mešanci 

Ne računajući neke moderne mešance – poput labradudla – kod klasičnih avlijanera ili dodžova ne može se utvrditi koje rase teku njihovim venama. Dva avlijanera iste boje posle parenja lako mogu preko recesivnih gena dobiti potomka belog kao sneg. Naravno, to nije problem, problem je ako od malih rastom mešanih roditelja na svet dođe štene koje s vremenom postane neočekivano veliko. Izabrati mešanca kao kućnog ljubimca u svakom slučaju je – lutrija. Ali često može biti i “bingo”. Kod nas se, kao i u drugim društvima, među ljubiteljima pasa voditi debata da li je bolje imati rasnog psa, čiji pedigre se zna, ili je bolje i humanije usvojiti psa sa ulice, čije roditelje ni on sam ne bi mogao da prepozna. Ima tu “za” i “protiv” argumenata.

„Uzmite mešanca i ne morate da brinete da će neko da vam ga ukrade“, kaže jedan duhoviti komentar na Vukajliji. Sa druge strane, “nije baš da možeš da se nadaš da će tvoj mešanac da pobedi na izložbi”, kaže drugi komentator koji iznosi estetski argument protiv mešanca, a treći komentator sa ovog satiričnog sajta uozbiljio je debatu pa je rekao da sa mešancem nikada ne znaš na čemu si: “Sa mesec dana će biti preslatko kučence, koje već posle šest meseci može da poraste toliko da će morati „na kant“ da ulazi na vrata.”

Poreklo i genetika

A šta o mešancima, njihovom poreklu i genetskom kodu kažu stručnjaci? U potrazi za odgovorima na ova pitanja obratili smo se jednom od najboljih domaćih stručnjaka za pitanja rasa pasa, diplomiranom veterinaru i kinološkom sudiji Darku Drobnjaku. Njemu smo postavili logično pitanje – od kojih sve rasa je sazdan prosečan srpski mešanac?

“Odgovor se krije negde u tami prošlosti i veoma ga je teško otkriti”, kaže Drobnjak.

“Domaćim mešancima uglavnom ne može da se uđe u poreklo. Nešto je lakše rastumačiti genetsku istoriju pasa koji žive na selu, naročito u udaljenim krajevima. Oni mogu da se dovedu u vezu sa goničima ili pastirskim psima, koji oduvek žive u tom podneblju. Sa mešancima u gradovima situacija je drugačija. Oni mogu da budu miks dve ili tri rase, čije odlike mogu relativno lako da se uoče. Češće je reč o mešavini mešavina, konglomeratu rasa i kombinacija pasmina koje su dugotrajnim međusobnim ukrštanjem izgubile odlike izvornih rasa, odnosno stekle neke sasvim nove.”

Društvo i psi

Naš sagovornik podseća da je standardizacija rasa relativno nova pojava, koja datira od kraja 19. ili početka 20. veka. Današnje pasmine tada su definisane, što znači da rasni psi tek od tada izgledaju ovako kako ih mi danas vidimo.

“Većina rasnih pasa do današnjih osobina došla je zahvaljujući ljudskoj ruci koja je upravljala odgojem. Dugogodišnjom selekcijom menjane su karakteristike rasa, boje, konstitucije tela… Tako smo dobili plemenite pse kakve danas poznajemo. Mešanci su, sa druge strane, ostali na marginama linije koju je čovek povukao standardizacijom rasa. Oni su se kasnije slobodno ukrštali i razmnožavali, čime su dobili osobine koje danas poseduju”, objašnjava nam Drobnjak.

Nauka o poreklu pasa kaže i da je koren mešanaca u najnižim društvenim slojevima. I dok je čitav niz današnjih rasa stvorila aristokratija radi zabave (patuljasti, trkački i lovački psi), odnosno seljaci radi čuvanja stada (pastirski psi), najniži slojevi su gajili pse radi obezbeđenja domova, uništavanja glodara, odbrane od drugih pasa… Ove životinje, koje su živele u siromašnim radničkim i zanatskim kolonijama, smatraju se dalekim precima današnjih mešanaca.

“Oni su psi ljudi sa socijalne margine”, naglašava Drobnjak.

Duboka starost

Rezultati studija sprovedenih u nekoliko svetskih laboratorija pokazali su da su mešanci vrlo dobrog zdravlja i da retko pate od genetskih bolesti. Veterinari u Nemačkoj izašli su sa podatkom da mešanci zahtevaju manje veterinarskih intervencija. U Švedskoj su studije pokazale da je ova “rasa” manje podložna oboljenjima nego što su to psi sa pedigreom, a Danci tvrde da avlijaneri duže žive. Sa tim se slažu i Englezi, odnosno dobar deo engleskih stručnjaka za pse.

“S obzirom na njihovu godinama sticanu otpornost na različite uslove života, sva je verovatnoća da će vaš pas doživeti dužu starost nego komšijina pudla”, kaže i veterinarka Danijela Glogovac.

Ako ovu temu sagledamo iz drugačije perspektive, dakle – ne da li je vlasniku bolje da ima rasnog psa ili “džumaru”, već ko bolje prolazi u životu između ove dve vrste, novi ugao ćemo naći posmatrajući život mešanaca na selu. Prvo, valjalo bi reći ono što je očigledno; velika većina pasa koja živi na seoskim područjima su – mešanci. A koje su sve prednosti života psa na selu zna svako ko je kao mali umesto na more, već prvog dana raspusta zapucao kod babe i dede i malo podgojen (znate kakve su bake) u grad se vratio tek dan pred novu školsku godinu. Avlijaneri su slobodni kao ptice na grani, za razliku od pasa koji žive u gradskim sredinama i koji su stalno uz vlasnika i slobodno se kreću samo u dvorištu (pod uslovom da ga imaju).

Zdravlje

Da mešanci uglavnom imaju čvršći organizam slaže se i Darko Drobnjak. On kaže da je to posledica dugotrajne selekcije rasnih pasa koja je dovela do određenih degeneracija koje se najviše odražavaju na zdravlje životinja.

“Većina danas priznatih rasa selektovana je prema nekoliko korisnih i poželjnih osobina, koje je čovek izabrao prema svojoj meri. Tokom proizvodnje željenih karakteristika određene pasmine neminovno je dolazilo do sparivanja srodničkih pasa. Tako su nastale degeneracije koje se danas i te kako osećaju. One se uglavnom prepoznaju u postojanju naslednih bolesti. Danas se tačno zna koje su rase sklone kojim oboljenjima. Kod mešanaca, sa druge strane, ovi problemi ne postoje, ili su veoma retki. Oni su u prošlosti, a u velikoj meri i danas prepušteni prirodnoj selekciji na izuzetno širokom planu. Time su se spasili od niza deformacija koje prate rasne pse”, objašnjava Drobnjak.

Produžetak vrste 

Tu se priča ne završava. Na dobar deo pasa “rase razne” i danas se punim smislom odnosi staro provereno Darvinovo pravilo da se u prirodi međusobno ukrštaju samo najkvalitetnije jedinke, što kao posledicu ima zdravo i snažno potomstvo spremno za produžetak vrste.

O ovome su verovatno pedesetih godina razmišljali i tvorci sovjetskog svemirskog programa, pošto su odlučili da u svemir šalju isključivo mešance. Tadašnji stručnjaci su to objasnili boljom inteligencijom mešanaca kod kojih su, u odnosu na njihove srodnike sa pedigreom, bolje razvijeni receptori za rešavanje praktičnih problema – potrage za hranom, vodom, smeštajem. Biće da nisu sasvim pogrešili iako ovaj argument danas ne drži vodu. Pravi razlog verovatno se krije u činjenici da su naučnici koji su lansirali prve svemirske letelice u orbitu znali da će slika neke preslatke pudle ili divnog bišona koji kreću na put bez povratka verovatno izazvati više negodovanja nego kada je reč o nesrećnoj lutalici kakva je bila Lajka i ostali “svemirski” psi.

Lutalice

U Srbiji je, nažalost, priča o mešancima neraskidivo povezana sa pričom o psima lutalicama. Veliki broj njih u azilima čeka bolje sutra. To su oni psi koji čekaju na devojčicu koja će pred roditeljima prstom pokazati baš na nekog od njih i tako im ponuditi udobnost i komfor svog doma. Ali i svoju ljubav. Ono što je još tužnije je veliki broj mešanaca na ulici koji, poput nezanemarljivog broja građana, preživljavaju pored kontejnera ili nekog restorana čiji kuvari će se, posle kraja smene, sažaliti na njihov život i baciti im otpatke hrane koju gosti nisu mogli da pojedu.

Ovu mračnu sliku donekle svetlijim tonovima boji činjenica da su se naši dragi džukci, avlijaneri i dodževi poslednjih godina osetno popeli na društvenoj lestvici i da su postali poželjna marka ljubimca u mnogim domovima. Razvoj svesti o potrebi usvajanja pasa, komponenta socijalnih trendova, kao i modni umetnički minimalizam mešance su uveli u mejnstrim vode i učinili ih prihvatljivim i fensi i pomodnim vlasnicima. Oni zbog toga danas u sve većem broju žive u deluks stanovima bogatih vlasnika, jedu najbolju hranu i šetaju na skupocenim povodnicima uz duge noge manekenki ili nogavice modnih kreatora ili umetnika. Svima njima, bez obzira na debljinu novčanika, dubinu džepa ili visinu ličnih primanja, sleduje ista količina ljubavi i zahvalnosti.

Tragači za tartufima

Ima puno situacija u kojima se mešanci  pokazuju kao superiorniji u odnosu na rasne pse. Na primer, u Italiji, Francuskoj i Hrvatskoj pronalaze skupocene tartufe na korenju hrasta sa većom uspešnošću nego što to čine psi sa pedigreom. Kada pogledaju CV, “poslodavci” će primetiti da su mešanci uporni i predani u potrazi za tartufima jer ne jurcaju za divljači iz razloga što im je njuh dosta slabiji nego, recimo, ptičarima. Što je za bavljenje ovom delatnošću velika prednost.