Neobičan film o jednoj običnoj porodici i JEDNOM OBIČNOM PSU - Pet Magazine
Od petmagazine.rs - 10/09/2020

Neobičan film o jednoj običnoj porodici i JEDNOM OBIČNOM PSU

Mladi reditelj, Nikola Stojanović, na ovogodišnjem Beldocsu predstavio je svoj dokumentarac “Drenjine” u kom je i za suze i za smeh zaslužan jedan – pas

Piše: Biljana Stjelja
Foto: Privatna arhiva

Dokumetarac koji je “iz ruke” snimio Nikola Stojanović, mladi reditelj iz Zemuna, samo je naizgled o Beriju, psu koji je umro tri  meseca pre nego što su nastali prvi kadrovi “Drenjina”, upravo prikazanom na Beogradskom festivalu dokumentarnog filma Beldocsu. Priča o psu iza čijeg su života ostale suze, ujedno je i priča o jednoj “običnoj” porodici iz Prvomajske, pomalo tužnoj, a još više nostalgičnoj za “onim srećnim vremenima”, čija je personifikacija upravo njihov pas Beri.

PAS: Da li je to onda žal za Berijem ujedno i žal za prošlim vremenima?

NIKOLA: Za mene jeste. Beri je prvi pas od kad sam bio mali. On je moja prošlost i moja veza sa tim nekim nevinijim vremenima. Sve u mom ranijem životu je povezano sa njim, pa i svi ti srećni trenutci. Zato mi je veoma važno da publika razume da je njegova smrt više od smrti psa, ma kako i ona bila strašna. Važno mi je da publika oseti da njegova smrt nosi i mnoga naša sećanja.

Nikola Stojanović, reditelj

PAS: Misliš li da si sa jednim ovakvim intimnim filmom u kom prikazuješ ogoljeno svoju najužu porodicu, poklonio i sebe i njih publici na festivalu. Kako tvoji na to gledaju?

NIKOLA: Imao sam veliku tremu kako će sve to ispasti. Iako je moja porodica znala šta da očekuje jer je, očigledno, znala šta snimamo, niko od nas nije sasvim spreman da vidi sebe zatečenog i iz negog drugog ugla. Oni su se, ujedno, mnogo više ogolili od mene. A plašio sam se i kako će publika na sve to reagovati i da li će moći da oseti ono što sam želeo da im prikažem ili samo ja zapravo kapiram svu tu tugu i sve te njihove navike. Ipak, sve je ispalo dobro, smejali su se tamo gde je trebalo, a reagovali su i na te tužne scene. I moja porodica je razumela film, naročito što je on ostao neka vrsta zaostavštine. Nama je zato ovaj film veom bitan jer smo se nekako ovekovečili, i mi i naš život u ovom vremenu.

PAS: Kao neki podsetnik u budućnosti.

NIKOLA: Pa da, jer se stvari jako brzo menjaju. Evo, na primer, deda iz filma je sada u domu i kada gledam film već mi je sve to veoma tužno. I otac mi se vratio u grad i u toj kući na selu više nema nikoga. Te scene su već ostale u prošlosti.

Scena iz filma “Drenjine”

PAS: U “Drenjinama” ima veoma emotivnih scena, kao što je ona u kojoj tvoja majka plače, sama, u uglu kauča, obavijena tugom. Da li je ona bila tada svesna da je ti možda snimaš?

NIKOLA: Jeste, bila je. A upravo te teške i intimne scene nose i najveću autentičnost jer najbolje poznajemo svoju porodicu i njihove navike.

PAS: Ti si sve vreme iza kamere, kao neutralni posmatrač, ali te sve vreme osećamo, a ponekad i čujemo, što te ipak ne čini tako neutralnim. Šta ti je zapravo bila namera?

NIKOLA: Želeo sam da se oseća da je reč o mojoj porodici, a ne o tamo nekoj drugoj porodici. Želeo sam na taj način da podsećam gledaoce na sebe i svoje prisustvo kako bi stekli osećaj intimnosti jer je reč upravo o tome, o jednoj veoma ličnoj priči. Ja sam član te porodice i zato određenim vrstama kadriranja ukazujem na svoju prisutnost, ponekad to činim upadajući nekom svojom rečenicom, jer na taj način otkrivam i sopstveni osećaj prema tom događaju. Ne možda direktno, ali da se jasno vidi da i ja u njemu učestvujem.

PAS: Iako je očito da je za Berijem žalost veoma intezivna, ujedno ukazuješ da on svoj “posao” nastavlja da obavlja i nakon smrti. Ponovo je okupio inače razjedinjenu porodicu, ovoga puta na svom grobu u Čortanovcima. Tvoja majka i otac se ponovo zajedno smeju, prisećaju prošlosti, zajedno plaču…

NIKOLA: Da, Beri je zaista “odradio posao”, iz tih scena upravo i dolazi ta neka toplina na samom kraju filma.

Poster filma “Drenjine”

PAS: Koliko je teško raditi istiniti film o sopstvenoj porodici, bez dodatnih ušminkavanja?

Neko iz publike na Beldocsu me baš pitao da li je snimanje filma imalo terapeutski uticaj na nas, što mislim da jeste imalo, zato što u celoj toj situaciji ta kamera štiti od stvarnosti. U nekim trenutcima zaboraviš da je to sve stvarno i čini ti se kao da zapravo snimamo film o nekim drugim ljudima. A tako nam je lakše da rešavamo sve te nezgodne i bolne teme.

Related Posts

POSTAVI ODGOVOR

Your email address will not be published. Required fields are marked *