Da li je bela mačka albino? Koji su to geni koji omogućavaju da dve crne mace dobiju potomstvo u sivoj, odnosno, popularno nazvanoj plavoj boji? Da li kratkodlaki par mačka može dobiti dugodlake mačiće? Na sva ova zanimljiva pitanja za vas smo pronašli odgovor

Piše: petmagazine.rs

Rađaju se u toliko čudesnih boja i šara, ili pak potpuno bele, snežne; sa svilenkastom, dugom dlakom ili potpuno bez dlake; sa očima boje safira, smaragda ili čistog bakra. Spretne i tajanstvene, domišljate i okretne. Mačke su prava mala čuda prirode.

Predrasude

Iako su obožavani kućni ljubimci, sami vlasnici i ljubitelji maca još uvek ne znaju dovoljno o svojim mezimicama. Razlog pre svega leži u tome što kod nas felinologija još nije dovoljno prisutna niti razvijena kao što je to slučaj sa psima i kinologijom, na primer. O macama još uvek kruži mnogo predrasuda i pogrešnih informacija koje pronalazimo u nepouzdanim svaštarnicama na  internetu, a jedna od najčešćih dezinformacija je da su bele mace zapravo albino mace.

-Da li su bele mačke albino? U 98 odsto slučajeva – nisu. Kompletni albinizam kod mačaka je izrazito retka pojava. Desi se naravno, ali veoma retko. Albinizam je recesivna osobina što znači da oba roditelja moraju da nose taj gen pa se onda on pojavi u nekoj od generacija potomaka. Kako prepoznajemo albino mačku? U životu sam videla na hiljade mačaka, ali albino još uvek ne.  Iz teorije znam da albino mačka, zbog nedostatka pigmenta u svim tkivima, ima pre svega karakteristične oči. Zenice su rozikaste, a boja oka je jako svetla, plavkasto-roze, zato što se provide krvni sudovi u oku. Oči su im izrazito osetljive na svetlost. I koža albino mačaka ispod dlake je izrazito svetlo pink, kroz koju se naziru krvni sudovi – objašnjava Svetlana Lalović iz felinološkog društva LePETit i jedini međunarodni felinološki sudija iz naše zemlje.

Parcijalni albinizam

Prema njenim rečima, potpuni albinizam je takoreći džek-pot u mačjem svetu, ali zato veoma često imamo priliku da vidimo parcijalni albinizam.
– Predstavnik za parcijalni albinizam (takozvanog himalajskog fenotipa) je svima nam dobro znana sijamska mačka. Za to je zadužena mutacija enzima koji je kod mačaka zaslužan za bojenje dlake pigmentom i u ovom slučaju funkcioniše tek delimično, te je termoosetjiv tako da kod sijamskih mačaka oni delovi tela koji su hladni jesu obojeni, a to su glava, uši, noge, šapice i rep – takozvani pointi. Ostali delovi tela koji su topliji, stomak i leđa, su izrazito svetli. Iako plavooke, sijamske mačke, u bilo kojoj kolornoj kombinaciji, nikada nisu gluve! Ovaj recesivni kolor point gen, zaslužan za sijamski parcijalni albinizam, obeležava se sa  cs. Drugi veoma neobičan gen, cb, zaslužan za parcijalni albinizam, nose burmanske mačke. Neobičan, utoliko što kod burmanske rase kontrast između tela i pointa nije izražen, tek je jedva blago uočljiv, pa je telo burmanske mačke prilično obojeno. Da bismo dobili sijamsko (cscs) ili birmansko mače (cbcb), oba roditelja moraju biti te rase.

Tonkinška mačka

U felinološkom svetu postoji i kombinacija ova dva parcialna albino gena – cscb, oličena u  tonkiniškoj rasi mačka, koja je nastala ukrštanjem sijamske i burmanske mačke. Kontrast između boje tela i boje ponta kod tonkiniz mačaka je slabiji nego kod sijamki, ali znatno izraženiji nego kod burmanki. Kod ovih maca veoma je karakteristična boja očiju, takozvana aqua  – veoma svetla boja, ni plava ni zelena, boja poput bistrog planinskog potoka. Burmanska i tonkiniz rasa mačaka u Srbiji se ne mogu videti još uvek, te oni radoznaliji ljubitelji mačaka za sada mogu samo na internetu da ih vide – objašnjava Lalovićeva.

Plave oči i gluvoća

Naša sagovornica objašnjava da potpuno bele mačke, čak i kada imaju plave oči, retko jesu albino. U 98% slučajeva one to nisu, iako je pogrešno mišljenje da su albino veoma rasprostranjeno.

-Bela boja kod mačaka zapravo i nije prava boja, već je zapravo maska, takozvani epistatični beli gen (na engleskom epistatic white gene), koji preovlađuje nad drugima te pokriva svaku drugu boju. Ispod te bele maske, tog prekrivajućeg gena, mačka može da bude bilo koje boje. Može čak da bude i bikolor (dvobojna), crna sa belim, žuta, trikolor, sijamka… Imamo čak i sijamske mačke s tim epistatičnim belim genom čiji je stručni naziv foreign white.

Za razliku od pravog albinizma, za koji su zaslužni recesivni geni, beli epistatični gen je zapravo dominantni gen.

-Dovoljno je da samo jedan roditelj nosi epistatični beli gen i da se u leglu pojave i beli mačići.

Bela boja i gluvoća

Ljubitelji mačaka sigurno znaju da su bele mace u značajno većem riziku od potpune gluvoće. Da li je ovo istina ili ponovo govorimo o predrasudi?
– Istina je da dominantni beli gen nosi opasnost od gluvoće, ali – nije svaka bela mačka gluva. Ukoliko je mačka bela i plavooka, šanse da bude gluva su visoke, čak do 85 odsto. U felinologiji je zabranjeno da se uparuju dve bele mačke i da shodno tome mačići budu homozigot beli, zato što će u tom slučaju opasnost od gluvoće biti gotovo stopostotna! Odgovorni i savesni odgajivači ukoliko imaju bele mačke uvek testiraju svoje uzgojne mačke na gluvoću. Samo bele mačke sa neoštećenim sluhom mogu da idu dalje u uzgoj. Strogo je zabranjeno da se u pedigreu mačeta pojave dva bela roditelja! Dovoljno je da jedan roditelj bude beo i da se ta osobina prenese dalje na nekog od potomaka. Takođe, pošto je to dominantan gen, onog trenutka kada se prekine – on se više neće pojavljivati. Nemoguće je dobiti belo mače od roditelja koji nisu beli – objašnjava Svetlana Lalović.

Stotine boja

Dok je kod rasnih pasa izvesno da će štenaci određene rase biti fenotipska kopija roditelja, npr. od dva mopsa svi štenci će biti isti kao roditelji, kod rasnih maca je to komplikovanija priča. Na primer kod orijentalnih ili persijskih mačaka, postoji nekoliko stotina kolornih kombinacija. Takođe postoje rase koje se javljaju samo u jednoj boji na primer ruska plava, nebelunzi, korati i kartuzijanci su uvek u plavoj boji.
– Kod nas je raširena zabluda da je svaka jednobojna siva mačka – ruska plava. Nažalost, izraz „ruska plava“ ovde se potpuno pogrešno odomaćio kao sinonim za boju, naši ljudi kao da ne razumeju da je ruska plava osobena i posebna rasa mačaka. Plavu boju kod mačaka susrećemo u mnogim rasama kao i kod domaće mačke. Ukoliko mačke (oba roditelja) nose recesivni gen za „razređivanje“ pigmenta, stručno rečeno dilution gene rađaće se plavi mačići. Shodno tome, i dve crne mačke, roditeljski par, može dobiti plavo mače ukoliko oba roditelja nose taj gen za razblaživanje, ali – dve plave mačke nikada, čak ni teorijski, ne mogu dobiti crno mače. To je vrlo slično kao i priča kod ljudi – dva tamnokosa i tamnooka roditelja mogu da dobiju svetlokoso i plavooko dete, dok dva plavooka roditelja ne mogu da dobiju tamnokoso i tamnooko dete.

Kod dominantnih gena, u odnosu na recesivne, dovoljno je da samo jedan roditelj bude nosilac i da se pojavi kod naslednika. Iako se tako moćno zove – dominantni, on se prekida u onoj generaciji u kojoj se izgubi, dok se recesivni prenosi kroz generacije potomaka – ističe Lalovićeva.

Tigraste mace

Najčešća odlika domaćih maca, koju su nasledile još od divljih predaka, je tigrasta šara krzna, pa smo našu sagovornicu zamolili da nam objasni kako mace dobiju ovu zanimljivu i upečatljivu karakteristiku krzna.

– Za tigrastu šaru zadužena je kombinacija gena,  a gen koji „otključava“, tj. doprinosi da tigrastost bude fenotipski vidljiva zove se aguti gen. Aguti je dominantan gen. Tigrasti roditeljski par  mačaka može da dobije mače bez tigrastih karakterstika, npr. crno-tigraste mace mogu da dobiju potpuno crno mače, pune boje, bez tigrastih šara. Solid ili puna boja (bez tigrastosti) je recesivna pojava u odnosu na dominantni aguti gen, tako da se isto skriveno prenosi kroz generacije. Dve netigraste mace ne mogu imati tigraste potomke.

Kornjačevine, odnosno torti mace krasi istovremeno crna i narandžasta, ponekad  uz prisustvo bele boje (kaliko ili trobojke). Zanimljivo je da smo naišli na podatak da su takve mačke bez izuzetka uvek ženke. Kako je to moguće?

– Kod mačaka boja se nalazi na X hromozomu tako da jedino ženke (kod genetički pravilnih maca) mogu da budu trobojke, odnosno torti mace (sa ili bez bele boje). Na jednom X hromozomu može da se nalazi informacija za narandžasta boju, a na drugom za crnu te otuda boja kod kod torti maca. Mužjak isključivo nasleđuje boju od majke, primajući X hromozoma od majke. Y hromozom ne nosi informaciju za boju. Na primer, od crne ženke i narandžastog mačora dobićemo ženkice koje će uvek biti kornjačevine, odnosno torti ili kaliko ukoliko je zastupljena i bela, a mužjaci će uvek biti crni, ali i ne i narandžasti.

Ipak, kako kaže, u prirodi se dese i izuzeci “koji potvrđuju pravilo“, iako su u 99,9 odsto slučajeva torti mace ženke.

-Ponekad se dese i trobojni, odnosno, torti mužjaci ali tu ili je reč o genetskom poremećaju pa takav mužjak ima dva X hromozoma i jedan Y (takvi mužjaci su uvek sterilni), ili je možda himera. Himerizam je onaj slučaj kada jači embrion „usisa“ slabiji pa on zapravo bude sastavljan od dva potpuno različita genetička materijala. Na jednoj mački, u normalnim genetičkim slučajevima, ne može da bude zastupljena u istom trenutku tigrasta i puna boja, ili crna i plava. No, ako se taj izrazito redak fenomen ipak pojavi, reč je o himerizmu.

Crne, čokoladne i mace boje cimeta

Nedavno je planeta, 17. avgusta, obeležila Međunarodni dan crnih mačaka. Osim što se za mace ove boje potpuno nepravedno vezuje pregršt praznoverja pa zbog toga vekovima pate, one su zanimljive i sa stanovišta genetike. Naime, crna maca može na svet doneti čokoladnu i macu boje cimeta. U čemu je štos?
-Kod crnog pigmenta, eumelanina, molekuli su sferičnog oblika, te gusto i uredno poslagani prekrivaju i ispunjavaju bojom dlaku. Kod nekih crnih maca postoje geni sa promenom, mutacijom, i to su „čokoladni“ i „cimet“ gen. To nije ranije pomenuti gen za razblaživanje (dilution) boje, već je oblik molekula koji boji dlaku drugačiji – od sferičnog postaje izdužen kod čokoladne boje, a kod cimet boje još je izduženiji, pa su cimet mačke svetlije od čokoladnih. Za ove mutacije zaduženi su takođe recesivni gen, oba roditelja ga moraju nositi da bi se pojavio. Svaka od ovih pomenutih boja može da se pojavi i u dilutiranoj varijanti, tj. sa recesivnim genom za „razblaživanje“ boje, pa tada čokoladne mace budu u boji koja se zove lilac (svetlo, toplo siva sa rumenim odsjajem), a cimet mace sa ovim genom „za razblaživanje“ se pojavljuju u takozvanoj fawn boji, nešto poput boje peska ili kapućina. Žute mace mogu takođe da nose dilution gen za „razblaživanje“ boje, te se one pojavljuju u krem boji – nežna pitoma bež ili boja bele kafe. Nasleđivanje boja kod mačaka je kao što vidite veoma zabavno, čista matematička kombinatorika – kaže Lalovićeva.

Silver mace

Ovo je još jedna zanimljiva boja, odnosno genetska karakteristika.

-Takozvani silver poligeni su inhibitori za boju, tj zaustavljaju razvoj pigmenta. Primer za ovu boju su svima dobro poznate whiskas mace sa reklame, koje su zapravo crno-srebrne klasične tabi (tigraste) šare. Međutim, najizrazitiji primer za silver su takozvane srebrno ošarane mačake (silver shaded), koje se doimaju poput polarnih lisica, jer su im tek vrhovi dlake obojeni tamno, a celo telo je blistavo snežno belo. I kod mačaka u punoj boji (solid), npr. crnih ili plavih maca može se naći ovaj inhibitor boje, te za boju kod takvih maca kažemo da je smoke (dim). Kod smoke maca oko 1/3 dlake pri korenu je bez pigmenta, bukvalno snežno bela, dok je ostalih 2/3 ispunjeno bojom.

Genetika je zadužena i za dužinu dlake kod mačaka. Prema rečima Svetlane Lalović, dugodlakost je takođe recesivna osobina, dok je kratkodlakost dominantna.

– Dakle, nadam se da smo već naučili da dve recesivne mace, u ovom slučaju dugodlake, ne mogu da dobiju mače sa dominantnom osobinom, tj. kratkodlako, dok dominantni kratkodlaki mačji par, ukoliko je nosilac recesivnih gena, može u leglu da ima dugodlako mače. Interesantno je da ako se kratkodlaka mačka, koja nikad nije imala u pozadini dugodlakog pretka, upari sa dugodlakom mačkom, svi će potomci biti kratkodlaki, ali će neki od tih mačiča biti nosioci dugodlakog gena pa će oni tu osobinu preneti dalje. Ako se upare dve kratkodlake mačke koji nose dugodlaki gen – statistički će postojati mogućnost za 25 odsto dugodlakih mačića u leglu.

Britanska kratkodlaka mačka

Takav primer često imamo kod britanskih kratkodlakih mačaka.

U nekom trenutku razvoja ove rase, neki odgajivači su poželeli da naglase željene osobine kod britanskih mačaka tako što će ih tajno upariti s persijskim mačkama kako bi dobili gušću dlaku, intenzivniju i jaču boju očiju, kao i okruglastiju glavu i zdepastije masivnije telo kod britanki. Željena boja očiju britanki u tradicionalnim bojama je narandžasta ili bakarna, a glava okrugla, debelih obraščića i „nasmejanog“ izraza. I sve je bilo u redu u prvoj generaciji, a već u sledećoj ova tajna parenja su otkrivena jer su se u leglima pojavili čupavi, dugodlaki mačići. Šta se dešavalo sa takvim mačićima dugo godina nije se znalo, jer je njihovo prisustvo u leglima bilo nepoželjno te ih niko nije registrovao u klubovima i felinološkim organizacijima. Međutim, WCF (World Cat Federation) je prvi priznao dugodlaku „britanku“ kao posebnu rasu godine, između ostalog i iz humanih razloga, kako te mačiće ne bi krili i odbacivali kao „neispravne“. Danas su dugodlake britanke punopravno priznate u svim svetskim felinološkim organizacijama.

Bezdlakost mačke je prirodna mutacija. Najpoznatije su kanadska sfinga (sfinks) i donska sfinga.

-Ove mačke nemaju iste gene, to su dve potpuno različite mutacije. Kod sfinksa je bezdlakost recesivni, a kod donskoja dominantni gen. Interesantno, kada bi uparili te dve rase dobili bismo mačku sa dlakom. Takođe postoji još jedna priznata bezdlaka rasa, pererburška sfinga, odnosno peterbold, rasa nastala ukrštanjem donske sfinge i orijentalne/sijamske mačke te je dobijena golokoža maca sa dominantnim genom za bezdlakost, ali s elegancijom orijentalne, tj. sijamske mačke – objašnjava Svetlana Lalović.

Recesivne gene je veoma teško „izbaciti“, već prikriveni i neispoljeni mogu da se prenose u dugom nizu kroz mnogo generacija.