Istraživanja ukazuju da ljubav prema psima potiče od genetike, jer su naučnici nedavno otkrili da može biti delimično zasnovana na DNK. Do sada je potvrđeno da iskustvo sa psima tokom detinjstva može oblikovati ljubav i naklonost prema životinjama, ali naučnici su želeli da vide da li genetski faktori igraju ulogu i u odrastanju.

Piše: Pet magazine

Analizirali su podatke od preko 85.000 blizanaca iz Švedskog registra blizanaca, tražeći veze između genetskih faktora i posedovanja pasa u odraslom dobu. Baš ovakva studija je omogućila poređenje genetskih i ponašajnih podataka, pri čemu monozigotni blizanci dele 100% genoma, dok dizigotni imaju 50%. Utvrđeno je da genetika ima blagu prednost u predviđanju suživota sa psima, sa otprilike 51% kod muškaraca i 57% kod žena.

PROČITAJ JOŠ

Žuta boja je omiljena kod pasa, tvrdi novo istraživanje

Odluka o dovođenju novog psa u porodicu

Genetika ne utiče samo na emocionalnu sklonost prema psima, već i na sklonost ka određenim osobinama ličnosti koje mogu uticati na odluku da li će neko imati psa kao kućnog ljubimca, poput otvorenosti, saosećanja ili društvenosti. Neka istraživanja sugerišu da određeni genetski faktori mogu biti povezani sa temperamentom i stavovima prema životinjama, što može povećati verovatnoću da će osoba odlučiti da u odraslom dobu poseduje psa.

Ovi rezultati takođe sugerišu da zdravstvene prednosti od prisustva psa u odrastanju, kao što je smanjeni rizik od srčanih bolesti, možda nisu samo posledica okoline, već i genetskih predispozicija. Iako se ne mogu precizno odrediti geni koji izazivaju ove emocionalne veze, jasno je da genetika i okruženje ujedno utiču na odluku o tome da li će neko imati psa.