Hiperprodukcija pasa i neodgovorni odgajivači doveli su, nažalost, do toga da danas najpopularnije rase pasa – nemački ovčar, zlatni i labrador retriver, maltezer – imaju ozbiljna nasledna oboljenja.
Za Petmagazine piše dr vet. med. Srđan Obradović
Svaka rasa ima svoje prednosti i svoje mane, tako svaka pasmina podrazumeva i određene zdravstvene probleme. Usudio bih se da kažem da nije ni svaka rasa za svakog čoveka. Pre nego što odlučite koje će rase biti vaš ljubimac, dobro se raspitajte i ne žurite. Odaberite “svoj tip”, birajte psa prema sebi, jer bi trebalo uživati narednih deset do 20 godina. Taj suživot trebalo bi da bude užitak i za vas i za vašeg psa.
Svako vreme nosi svoje favorite u carstvu rasnih pasa. Nekad, pre dvadesetak godina, u jednoj hali “Beogradskog sajma” bili su samo nemački ovčari, na čuvenoj beogradskoj izložbi pasa. Danas, njihov broj je daleko od nekadašnjeg, a i sve ih je manje.
Kaže se da svaki pas koji nije nemački ovčar celog svog života pokušava da postane ovaj pas, ili da mu se što je više moguće – približi. To je sigurno najkompletniji pas, rasa sa najviše pozitivnih urođenih karakteristika. Ali ta masovnost “produkcije” pasa ove rase, ta želja da ih svi imamo, a sa druge strane loš rad kinoloških društava i slaba uzgojna komisija, doveli su do velikih problema sa ovčarima, prvenstveno zdravstvenih.
Kako mi veterinari kažemo, masovna produkcija je podrazumevala i parenje eksterijerno lošijih primeraka, pogotovo onih sa određenim manama. I šta smo dobili kao rezultat? Ogroman procenat pasa sa urođenim problemima s laktovima i kukovima, takozvanim displazijama. Neke su manjeg stepena i mogu se korigovati treningom (prvenstveno plivanjem) i određenim suplementima, a neke nažalost samo veoma skupim hirurškim intervencijama. Neke se pak ne mogu korigovati ni hirurgijom.
Ono što je takođe važno jeste da smo kod nemačkih ovčara dobili “slabiji”, mekši karakter, pa čak i plašljive pse. Do svega ovoga je dovela ta masovnost ili trend, hiperprodukcija pasa koju su vodili ljudi koji za to nisu sposobni.
Nakon ere nemačkih ovčara došlo je vreme zlatnih retrivera. To je pas divnog, pitomog karaktera, blage naravi, kućni pas, za porodicu, obožava decu. I ovde usled masovnosti imamo slabljenje zdravstvenih karakteristika, i tu prvenstveno mislim na lokomotorni aparat – opet displazija laktova i kukova.
Primera radi, ima toliko različitih tipova retrivera, što je posledica nepridržavanja standarda, čemu u prilog najbolje govori činjenica da smo u našoj ambulanti imali odrasle zrele mužjake težine od 28 do čak 55 kilograma! Ogromna razlika, složićete se.
Ono što malo ljudi zna jeste to da je zlatni retriver pas kod kojeg se, procentualno, najčešće javljaju tumori različite etiologije.
Ovo je rasa koju smo i nekada često sretali, a i danas je tako. Takođe, reč je o divnom psu, odlične naravi, idealnom za porodicu. Nažalost, i oni su skloni problemima sa lokomotornim aparatom. Ono što se često dešava jeste da prevlada njihov luckasti karakter u kući. Ovo se najčešće dešava kod novopečenih vlasnika, tačnije kod ljudi koji ranije nisu imali pse ili kod malo “mekših” i popustljivijih vlasnika. Zato svima uvek kažem kada u ambulantu dođu sa štenetom labradora da obavezno pročitaju knjigu ili pogledaju film “Marli i ja”.
Nakon ovih većih, “maksi” pasa, dolazi decenijska era malih belih pasa, kako se to obično kaže. U velikom broju pacijenti su nam na prvom mestu maltezeri, bišoni i pudle. Zašto ih danas ima u ovako velikom broju, odnosno zašto danas mali, beli psi vladaju? Nekoliko stvari ovde igra ulogu. Manji psi manje jedu, što možda nekome može zvučati suludo, ali činjenica je da živimo u teškim vremenima i da je ovo jedan od važnih faktora prilikom odabira ljubimca. Manji psi zahtevaju manje šetnje. Ono što je za mene veoma poražavajuće jeste da je sve veći procenat ovih pasa koji se maltene i ne izvode u šetnju, već svoje fiziološke potrebe obavljaju u kući, na peleni, kako mi se hvale vlasnici. Sva sreća je da taj broj nije toliko veliki, jer po mom mišljenju na ovaj način psu uskraćujemo ogroman deo njegovog života. Nema trčanja po prirodi, nema druženja sa drugim psima. Sve je to njima potrebno za normalan sociološki razvoj, jer u suprotnom imamo mnogo problema sa ponašanjem – mnogo asocijalnih pasa kojima nije omogućeno da se pravilno karakterno razviju. Ponekad kažem – držimo ih kao u kavezu.
Maltezer je definitivno najčešća pasmina, a to naravno diktira i cena, jer štene maltezera možete kupiti i za 50 evra. Za mene je to veoma niska cena, mizerna, i uvek polazim od toga da se štene ne sme uzeti pre vakcine koja takođe košta; nadalje, to štene je moralo biti očišćeno od crevnih parazita bar dvaput, i mogu samo da se nadam da su štenci jeli kvalitetnu hranu. Kada se kupi štene za taj iznos, uvek postoji sumnja šta je zaista od svega što sam naveo urađeno i koliko je uloženo u to štene.
Karakterno, od ove tri rase (maltezer, pudla, bišon) najbolji je i najstabilniji bišon. Sve tri rase prate slični zdravstveni problemi – svi imaju osetljiv stomak i često zahtevaju specijalnu ishranu. Pudle najčešće imaju karakterne probleme, a često i neurološke poremećaje. Ono što karakteriše sve tri rase, a naročito maltezere jeste portosistemski šant, bolest krvnih sudova jetre, koja se genetski prenosi.
Ovo je pasmina za koju kažem da je srce na četiri noge. To je, međutim, i rasa koja je verovatno jedina rođena kao neplivač ili najblaže rečeno kao loš plivač koji bez nadzora ne sme u vodu. U poslednjih desetak godina veoma je popularan u našoj zemlji, a čak mu je pala i cena, te je postao pristupačniji. Njegovi nedostaci su problemi sa kožom, česte alergije i, naravno, brahiocefalični sindrom. Psi sa zatupastom njuškom često imaju probleme sa disanjem, što zbog suženih nozdrva, problema sa trahejom, što zbog produženog mekog nepca (što je najčešći uzrok). Ovaj anatomski problem može dovesti do velikih zdravstvenih problema, čak i do povremenih prekida disanja sa gubitkom svesti. Jedini način da se ovaj problem reši je – hirurški. U nekim evropskim zemljama psi sa produženim mekim nepcem se isključuju iz priploda, jer se sumnja da se ova anatomska greška prenosi genetski.
Svi bi hteli pomeranskog špica, a dobiju psa koji kada poraste ima deset kilograma. Klasičan primer pomodarstva i, prema mom mišljenju, loše odabranog ljubimca, ako to činite samo mode radi. Sigurno je da do prevara najčešće dolazi preko oglasa – tražite pomeranskog, a dobijete nemačkog špica. Obe rase su divne – nemački špicevi su doduše malo “čvršćeg” karaktera, dok su s druge strane pomeranci veoma osetljivi. Nemački špicevi su veoma zdravi i otpori psi, a kod pomeranaca su, međutim, česti problemi sa srcem i veoma često pate od oboljenja pod nazivom alopecija X. Reč je o gubitku dlake koji se javlja kod mužjaka starijih od godinu i po. Ovo je bolest koja se genetski prenosi i karakteriše je gubitak dlake, ponekad na celom telu osim na glavi i na repu. Bolest menja boju kože, pa ona nekad postaje i potpuno crna. Ovi psi su organski zdravi, ali se ne smeju izvoditi na jako sunce, a ponekad im je potrebna i krema radi zaštite od sunca.
Danas zaboravljeni, a nekada su bili veoma popularni i prisutni. To su psi koji vole svoju porodicu, koji su dugovečni, Ipak, najveći zdravstveni nedostatak ove rase jesu problemi sa kičmom i veoma česte srčane bolesti.
Najčešće ga vlasnici nazivaju Snupijem i povezuju sa ovim crtanim likom, ali moram reći da je bigl sve osim Snupija. To je lovački pas koji traži mnogo prostora, mnogo vremena za šetnju, to je pas kojem je glava stalno spuštena jer on traži, njuška, istražuje. Zahtevan je pas i često glasan, ali neko ko je jednom zavoleo bigla – voleće ga do kraja života. Najčešći zdravstveni problemi koji se vezuju za njih su česte upale ušiju, sindrom bola, razne crevne parazitoze i gastrointestinalni problemi (ovde se misli na hronični gastritisi, upalu pankreasa i crevne probleme).
Ovih pasa ima sve više, i to me naročito raduje. Vižla jeste lovački pas, ali najpre je divan porodični ljubimac, divan prijatelj, neko zbog koga ćete se vratiti u prirodu, u šume. To je rasa stabilnog karaktera, sa ženkama je malo lakše, a generalno su veoma zdravi psi.
Lagoto, tragač za tartufima, napravio je pravi bum na Balkanu u poslednjih šest do sedam godina. Neki su ga uzeli zbog lepote, neki zbog frizure, neki ih prosto vole, a neki se bave njihovim izvornim zadatkom – potragom za tartufima. Kao i kod svake rase koju je pratila ekspanzija, a u ovom slucaju imamo malo matično leglo, došlo je do prenošenja loših osobina. To su pre svega problemi sa displazijama, sa karakterom (previše su uplašeni ili su suviše ljuti), imaju česte upale ušiju zbog povećane odlakanosti ušnog kanala.