Ukoliko pas neprestano laje, žvaće stvari vlasnika, uništava nameštaj, urinira po kući, nije nevaspitan kao što to većina misli. Zapravo ima strah od odvajanja.
Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Pas
U očima svakog psa porodica koja ga okružuje je njegov čopor u kome se oseća sigurno. Budući da je odrastao u poznatom okruženju, u njemu se oseća zaštićen.
Kada, međutim, dođe do situacije da mora da ostane sam u poznatom ili nepoznatom okruženju, kod jednog broja pasa počinju da se javljaju problemi. Ove pobleme ili skup simptoma koji se javljaju u ovakvim prilikama definišemo kao separacionu anksioznost ili separacioni sindrom.
Separaciona anksioznost ili strah od odvajanja ima dva glavna pravca – jedan je gubitak osobe ili okoline koja pruža sigurnost, a drugi je jedan vid promene očekivanih okolnosti i straha od neočekivanog. Strah od odvajanja je normalna razvojna pojava koja se najčešće javlja kod mladih pasa i koja se vremenom uz podršku vlasnika i promenu navika polako gubi.
Najčešći simptomi ovog poremećaja ispoljavaju se u promeni ponašanja kod pasa koji ostaju sami – neprestano laju, zavijaju, žvaću stvari vlasnika, uništavaju nameštaj, uriniraju po kući, ili kopanjem, najčešće kod ulaznih vrata, pokušavaju da napuste stan. Nekad ovi simptomi mogu i da se prodube, pa dolazi do samopovređivanja (automutilacije).
Vlasnici ovakve promene u ponašanju uglavnom tumače kao nevaspitanost psa koji je tek došao u novu okolinu, ali ovo su uglavnom vidljivi pokazatelji anksioznosti I straha od napuštanja. Naravno, veoma je lako zaključiti da li su ovi simptomi nenaviknutost na prostor ili nevaspitanost. Primera radi, ako ovakav vid ponašanja nestaje ili se ne pojavljuje kad neko ostaje sa psom, jasno nam je da je u pitanju strah.
Ako se ovim simptomima pridoda nervoza psa kad vidi da se spremamo negde i ako on počinje nekontrolisano da balavi i da se skriva po ćoškovima ili počne agresivno da laje, potpuno je sigurno da ima separacioni sindrom.
Uriniranje i defekacija su najčešći simptomi koji se javljaju kad pas ostane sam. Drugi najzastupljeniji simptom jeste bezrazložno i nepresteno lajanje ili režanje, kao i uništavanje i žvakanje stvari ili predmeta. Vlasnik može da primeti i da psu nedostaje zub, da su šape izgrebane, a nokti iskrivljeni ili iščupani.
Događa se i da pas u stolici ima ostatke raznih predmeta koje je uneo u sebe tokom nekontrolisanog grizenja stvari. Neki psi, kad ostanu sami, počinju manično da se kreću jednim istim pravcem po kući ili dvorištu, pa je moguće uočiti da je na tim delovima tepih uništen ili trava ulegnuta.
Ne postoje jasni razlozi koji bi nam ukazali zbog čega neki psi pokazuju ovakve promene u ponašanju dok drugi ne pokazuju. Ovaj poremećaj se javlja češće kod pasa koji su usvojeni iz prihvatilišta ili onih koji su udomljeni u kasnijem uzrastu. Verovatan uzrok ove pojave je navika da vreme provode u okruženju s drugim psima i da nisu nikad sami. Ponekad se ovaj poremećaj javlja i kod pasa kojima se poremeti dnevni raspored na koji su godinama navikli ili pri promeni prostora u kome su dugo živeli.
Jedan od uzroka može biti i promena u broju članova domaćinstva, pogotovo kada ode ili umre nekood članova porodice koji je sa psom provodio najviše vremena.A dodatni razlog može biti i dosada, kad pas dugo ostaje sam i bez načina da stimuliše svoju znatiželju.
Nekad je veoma teško utvrditi ili potvrditi dijagnozu separacione anksioznosti pošto slični simptomi mogu da se javljaju i kod nekih drugih oboljenja. Mnogobrojna oboljenja urinarnog trakta, zatim dijabetes, kušingov sindrom i neka maligna oboljenja i stanja hroničnog bola, mogu uzrokovati nekontrolisano uriniranje, defekaciju i promene u ponašanju.
Kad se primete ovakvi simptomi, potrebno je psa pre svega odvesti veterinaru radi utvrđivanja zdravstvenog statusa.
Kad se isključe sve mogućnosti da postoji neko od navedenih oboljenja, potrebno je pristupiti rešavanju ovog problema u ponašanju. Pre svega treba pokušati da se neprijatne situacije pretvore u prijatne i da se pri tome pokaže psu da se u stvari ne dešava ništa posebno u njegovom okruženju kad ostane sam.
Potrebno mu je ostavljati omiljenu hranu ili omiljenu igračku pre nego što krenete. Tako će pas vaš odlazak povezati s nečim prijatnim i polako će početi da gubi osećaj da se odlaskom dešava nešto loše. Ovo je potrebno ponavljati pri svakom odlasku, na primer ujutro pre odlaska na posao.
Odvajanja moraju biti postupna. Prvo je potrebno odvajati psa na nekoliko minuta, a kasnije sve duže. Poželjno je da se pri odvajanju od osobe za koju je životinja primarno vezana, pojavljuje druga poznata osoba, koja će ostati sa psom neko vreme.
Veoma je važno da predupredite strah kod vašeg psa tako što ćete menjati signale i navike. Ovaj postupak podrazumeva relaksaciju i promenu značenja vaših postupaka. Ako je pas navikao da pri odlasku oblačite kaput ili uzimate ključeve sa stola, možete uraditi sve te radnje, a zatim ostati kod kuće duže vreme.
Ovim postupkom ćete realaksirati psa i pokazati mu da određe radnje neznače uvek vaš odlazak, pa će on vremenom početi da gubi interesovanje za ovakav vid vašeg ponašanja.
Može da pomogne i nabavljanje novog kućnog ljubimca koji će vremenom početi da ublažava simptome straha pri odlasku osoba za koje je pas vezan. Veoma česta preporuka terapeuta ponašanja pasa jeste da se uzimanjem drugog kućnog ljubimca rešava veliki broj problema ove vrste.
Na kraju, opšta je preporuka da kućnog ljubimca nikad ne ostavljate samog ako je to moguće. Povedite ga sa sobom. To će ulepšati i njegov i vaš dan.