Kod displazija kukova dolazi do degenerativnog procesa, propadanja hrskavice zgloba, usled čega kod odraslih pasa nastaje osteoartritis, odnosno bolna upala zgloba kuka. Bolest je nasledna, a napredovanje osteoartritisa, time i kliničkih znakova zavisiće od izlaganja psa stresnim faktorima – to su prekomerna telesna težina, dugotrajno kretanje po betonu, stepenicama ili klizavim površinama, često uskakanje i iskakakanje iz automobila i sl.

Za magazin PAS piše dr vet med. Ana Vukićević

Rasprostranjenost ove bolesti je oko 3,5% u populaciji pasa, a kod predisponiranih rasa pasa i do 25%. Podložne su džinovske, velike i srednje velike rase pasa poput njufaundlendera, bernardinca, bob tejla, rotvajlera, nemačkog ovčara, velikog šnaucera, samojeda, zlatnog retrivera, aljaskog malamuta, labrador retrivera i mnoge druge. Međutim, displazija kukova se može javiti i kod mešanaca i manjih rasa, ali znatno ređe. Iako se intenzivno istražuje, još uvek ne postoje genetski testovi koji mogu pokazati koji pas ima veću šansu za razvoj ove bolesti. Psi se rađaju sa zdravim kukovima, ali kod genetski predisponiranih pasa brz rast i jako naprezanje kukova dovode do nestabilnosti zgloba kuka usled neskladnog rasta između kostiju s jedne strane i vezivnotkivnih i mišićnih struktura zgloba i oko zgloba s druge strane. Posledica toga je labav zglob zbog čega dolazi do njegovog nepravilnog opterećenja, rastezanja zglobne kapsule i upale. Praćeno je rastezanjem nervnih završetaka i pojavom bola. Nastaje mehaničko oštećenje acetabuluma, odnosno svoda čašice i razvoj bolnih i veoma neprijatnih mikrofraktura. Bolest je progresivna, napreduje vremenom, usled oštećenja nastaju bujanja koštanog tkiva u zglobu kuka, propada hrskavica, menja se građa zgloba.

Dijagnoza

Labavost zglobova se može dijagnostikovati u ranom životnom dobu, sa 4 do 12 meseci starosti, te je preporuka da se kod predisponiranih rasa uradi ortopedski pregled između 5. i 8. meseca starosti. Time se bolest otkriva na vreme i sprečava njen dalji razvoj. Promene na kukovima se rendgenski uočavaju znatno kasnije od pojave otežanog i promenjenog, nepravilnog hoda. Dakle, izostanak promena na rendgenu u građi kukova ne znači da ta životinja ne boluje od displazije kukova. Zbog toga se rendgensko snimanje (prema Pennhip metodu), koje se izvodi radi potvrde postojanja degenerativnih promena kukova, preporučuje tek sa navršenom jednom, odnosno kod velikih i gigantskih rasa sa 1,5 do 2 godine života.

Ishrana značajno utiče na nastajanje i tok bolesti. Masna i preobilna hrana doprinosi nastajanju bolesti. Rađena je studija u kojoj su genetski predisponirani psi rase labrador retriver iz istog legla deljeni u 2 grupe. Grupa pasa koja je kontrolisano dobijala hranu i bila vitka, u 50% slučajeva je manje obolevala od grupe koja je bila gojazna jer je uvek imala dostupnu hranu. Takođe, psi kontrolisano hranjeni su pokazali znakove bolesti sa 12 godina, za razliku od slobodno hranjenih koji su oboljevali već sa 6 godina starosti. Poznato je i da psi sa displazijom kukova koji imaju prekomernu težinu, nakon gubljenja kilograma pokazuju znatno manju šepavos

Klinička slika

Kod pasa mlađih od jedne godine javlja se šepavost, ukočenost zadnjih ekstremiteta, a kada hodaju po stepenicama, kao da skakuću poput zeca.

Kod odraslih pasa nastaje šepavost, teže ustaju, nerado trče, imaju problem da se popnu uz stepenice ili da skoče. Neophodno je uraditi ortopedski i neurološki pregled, da bi se isključile druge bolesti, poput rupture kranijalnog krucijalnog ligamenta, koja daje gotovo identične simptome. Pri pregledu kukova, ukoliko je prisutna displazija, veterinar pod rukom oseti krepitacije (“škripanje”), a pas bolnost. Primetna je atrofija muskulature. Psi mogu imati epizode akutnog bola kada pokušavaju da se ne oslone na bolan kuk, ili postoji hroničan bol i hramanje usled osteoartritisa.

Dijagnostikovanje

Kod mladih pasa rana dijagnoza se potvrđuje testovima (Ortolani metod), javlja se bolnost pri palpaciji kuka, pa može zatrebati sedacija/anestezija. Ovim testom se potvrđuje (ne)stabilnost zglobova kuka. Dijagnoza kod pasa koji imaju pozitivan Ortolani znak se potvrđuje rendgenskom dijagnostikom.Kod odraslih pasa sumnja na displaziju kukova se postavlja na osnovu šepavosti, bola, krepitacija koje se osete pri pokretanju zgloba kuka, a dijagnoza potvrđuje rendgenografski.

Konzervativno lečenje

Ova vrsta lečenje se sprovodi kod blažih oblika displazije ili ako psi iz nekog razloga nisu dobri kandidati za operaciju.

Konzervativna terapija pasa podrazumeva:

uskraćivanje fizičke aktivnosti (sprečavanje: skakanja, trčanja uz/niz stepenice, naglog zaustavljanja pri trčanju (hvatanje loptice ili štapa), fizička aktivnost na klizavim površinama);

kontrolu telesne težine;

davanje analgetika (lekova protiv bolova) i suplemenata za zglobove (glikozaminoglikan za ubrzavanje regeneracije hrskavice, omega-3 masne kiseline, itd.);

fizikalnu terapiju. Plivanje (hidroterapija) i hodanje po površinama koje nisu klizave su idealni za oporavak psa. Cilj je jačanje okolne muskulature.

Hirurško lečenje

Moguće su različite hirurške procedure na zglobu kuka koje mogu prevenirati ili zaustaviti razvijanje displazije kukova. Koja procedura lečenja će se sprovoditi zavisi od uzrasta, rasne predisponiranosti, uznapredovalosti displazije i načina života psa (radni pas ili kućni ljubimac). Kontrolisana fizička aktivnost pasa sa displazijom kukova sprečava njihove nagle pokrete i delovanje jake sile na zglob i zglobnu hrskavicu. Strategija kontrole i prevencije ove bolesti se svodi na genetsku kontrolu, odnosno mora se vršiti optimalna selekcija kod predisponiranih rasa (rendgenskim snimanjem kukova svi sumnjivi i oboleli psi se isključuju iz priploda).