Zasigurno jedna od najljupkijih rasa mačaka jeste sveta birmanska mačka. Podjednako milo izgledaju i ženke i mužjaci – sa zaobljenim čupavim glavicama na kojima dominiraju izrazito plave oči, safirnog sjaja

Tekst: Svetlana Lalović, Tibor Koči i Le PETit, Foto: Shutterstock

Birmanske mačke prate neobične legende i priče. Prvi primerci ove rase stigli su u Evropu, tačnije u Francusku, iz Burme. Burma je na francuskom Birma, te otud i ime, a prefiks „svete” nose jer na Zapadu kruži priča da su preci ovih maca navodno bili čuvari hramova i da su imali važnu ulogu u religiji Kmera, naroda koji je nastanjivao Burmu.

Legende

Legenda kaže da su duše kmerskih monaha bile toliko čiste da nisu mogle biti pokopane s njihovim telima, već ih je vrhovna boginja safirnih očiju Cun Kjan Kse prenosila u tela belih mačaka, čuvara hramova. Prema legendi, mačke su bile bele sa zlatnim očima, ali posle jednog razbojničkog napada na hram sve promeniše boju.

Jedne davne noći, razbojnici iz Sijama su napali manastir zvan Prebivalište bogova i ubili starešinu hrama, svetog čoveka, dok je posvećeno meditirao pred zlatnom statuom Cun Kjan Kse. Pored njega bio je i beli mačak Sinh. U trenutku monahove smrti boginja je njegovu dušu prenela u belog mačka, čiji se pogled tada susrete sa boginjinim safirnim očima. I gle čuda – Sinhove zlatne oči postadoše modroplave, a snežnobelo krzno dobi zlaćani odsjaj poput tela zlatne statue. Mačkova njuška, uši, noge i rep dobiše boju zemlje, a samo šapice kojima je dodirivao telo umirućeg monaha ostaše bele, čiste kao monahova duša.

Na Zapadu

Ne zna se pouzdano kada je zapadni svet upoznao mističnu rasu iz burmanskih hramova, ali u literaturi se pominje da je jedan par ovih mačaka bio prokrijumčaren na brod za Francusku. Mužjak je tokom dugog putešestvija brodom uginuo, ali je par ostavio potomstvo. Stigavši u Francusku, ženka pod imenom Sita donela je na svet leglo. Jedno od mačića, Poupée de Madalpour (u prevodu Lutka Madalpura) bilo je prikazano u Parizu 1926. godine. Francusko društvo ljubitelja mačaka, Fédération Féline Française prvo je priznalo i registrovalo ove mace pod današnjim imenom – Chat Sacré de Birmanie.

U vihoru razaranja II svetskog rata, ove mačke su gotovo nestale u Evropi. Priča se da je samo nekoliko birmanki dočekalo kraj rata na evropskom kontinentu, te su učinjeni napori, prvenstveno u Francuskoj, a zatim i u Engleskoj, da se rasa obnovi. Malo je podataka o tom programu, ali se pouzdano zna da su ukrštane sa persijskom i sijamskom mačkom.

Retke mace

Za definisanje i širenje ove rase naročito je zaslužna gospođa Aneliz Hakman iz Nemačke, danas predsednica World Cat Federation (WCF). Početkom šezdesetih godina prošlog veka njen prijatelj koji je živeo u Istočnoj Nemačkoj zamolio ju je da mu pomogne u nabavci svete birmanske mačke. Birmanke su u to doba bile retka i malo poznata rasa u Evropi te su imale gotovo mitski status. Aneliz je prihvatila molbu i posle detaljne potrage, koja svakako nije bila laka u vreme kada informacije nisu bile tako dostupne kao danas, mačku te rase je pronašla u Francuskoj. Mačku je potom čuvala kod sebe, dani su prolazili i Aneliz je s vremenom postala fascinirana rasom i potpuno se posvetila gajenju birmanki. Kada se ponovo susrela sa prijateljem, umesto sada već odrasle mačke pod imenom Nadine de Khlaramour, dala mu je mače. Aneliz je birmanke godinama gajila s velikim zadovoljstvom i uspehom. Veruje se da gotovo sve linije današnjih birmanki u Evropi vode poreklo baš od njene mace Nadin.

Izgled

Birmanke su mačke srednje veličine. Mačići se rađaju beli, a posle nekoliko nedelja vrhovi na njihovom telu počinju da tamne i mace polako dobijaju karakteristični color point – tamne prelive na glavi, ušima, nogama i repu. Boja vrhova dostiže pun intenzitet tek sa navršene dve godine. Kod birmanki postoji više point varijanti – crna/tamnobraon (seal point), čokoladna (chocolate), plava (blue), lila (lilac), crvena (red), krem (cream), a postoje i tigrasti (tabby) varijeteti, kao i tzv. kornjačevina (tortie).

Birmanke su prepoznatljive po belim „čarapicama” na šapama. Krzno birmanske mace je srednje dužine, sjajno je i svilenkasto. Birmanke nemaju poddlaku te im se krzno ne mrsi i ne zahteva previše sređivanja – dovoljno je četkati ih jednom do dva puta nedeljno.

Graciozna i otmena

Sveta birmanska maca hoda polako, graciozno i otmeno, visoko podignutog raskošnog repa. Birmanke su privržene i umiljate mačke, veoma blage naravi. Vole da provode vreme dremajući tamo gde je svakoj mački najudobnije – u krilu vlasnika. Iako uživaju u igri, uvek to čine odmereno, bez puno jurnjave i vratolomija. Birmanke nisu naročiti skakači, te će zabavu radije potražiti igrajući se „šuge” sa ukućanima ili jureći plišane loptice. Vlasnici birmanki s ponosom svedoče da njihove ljubimice umeju jasno da im stave do znanja ukoliko su im činijice s hranom prazne, a toalet s posipom nije besprekorno čist. Birmanke su prave salonske mace, ali im ni povremeni boravak u bašti ne predstavlja nikakvo iznenađenje, jer su, kao i svaki pripadnik mačjeg roda, i one radoznale i uživaju u istraživanju.

Ova rasa je definisana i priznata u svim felinološkim federacijama, i birmanke su rado viđeni gosti na zvaničnim izložbama mačaka. Kod nas i u okruženju postoje veoma dobre i odgovorne odgajivačnice ovih maca, registrovane pri World Cat Federation i to su Sacred Cad WCF u Srbiji ili Sabacat WCF u Mađarskoj. Info: Odgajivačnica Sacred Cat WCF (Rumenka, Srbija); 063/822-01-36; [email protected]; FB/Magdalena Koči (Sacred Cat Birman cattery).

Da li znate… da su birmanske mačke zdrave i dugovečne, bez karakterističnih bolesti

U brojevima

15 – 17

godina je prosečni životni vek ovih mačaka

3 – 4

kilograma teže ženke

4 – 5

kilograma teže mužjaci birmanske mačke