Pudla: Lovac francuskog šarma

Izreka „veran kao pudla” najbolje svedoči o njenim vrlinama. Vrlo je inteligentna, druželjubiva i odlično se slaže s decom. Zbog hipoalergijske dlake mogu da je čuvaju i ljudi koji su inače alergični na pse

Piše: Petmagazine.rs

Inteligencija i raskošno krzno glavni su aduti kojima pudla osvaja izložbe pasa širom sveta, ali i srca ljudi koji su otvorili vrata svog doma za ovog četvoronošca. Francuska izreka „veran kao pudla” najbolje svedoči o njenim vrlinama. Kao jedina rasa u četiri različite veličine, ovo „pakovanje kovrdža i ljubavi” bilo je mezimac Vinstona Čerčila, Barbare Strejsed, pa čak i Josipa Broza Tita.

Odlike

Pažljivim odgojem kroz vekove, današnji ljubitelji rase mogu da izaberu primerke u četiri veličine – velika, srednja, patuljasta ili toj pudla. Velika pudla dostiže visinu preko 45 do 60 cm s tolerancijom od 2 cm, a srednja preko 35 do 45 cm. Patuljasta preko 28 do 35 cm, a najmanje „pakovanje” stiže u toj pudli ispod 28 cm, idealne veličine do 25 cm.

Bilo da su cenitimetar niže ili više, krasi ih bujno kovrdžavo krzno, proporcionalno duge i vitke noge, duži vrat i tri sjajne tačke na licu – pravilno razmaknute, kose oči i široke nozdrve na uskoj, izduženoj njušci. Prekopljene uši, paperjastih dlaka zajedno sa šiškama iznad očiju, daju pudli gotovo čovekoliki izraz, a rep je redovno podignut, s blagim lukom i kićankom na kraju.

Boja krzna može biti crna, smeđa, srebrnasta i aprikot, uz koju se slaže i pigmentacija kože.

Iako njen izgled nije previše muževan, ne treba potceniti njenu snagu. Vrlo je energična, ponekad i oštra. Jedva će dočekati da nauči igru „donesi”, ali teže će odreagovati na „pusti”. Mali izazivač će hteti da se dobro pohrve za plen koji vrati, a kad mu dosadi, popustiće zarad novog bacanja. Pudla je vrlo inteligentna i ceniće nagrade u vidu poslastica, ali grdnje joj teško padaju, jer ona oseća samo jednu sopstvenu svrhu – da udovolji gazdi. Tako vlasnici pudli retko kad imaju problem s održavanjem higijene u domu, jer pudla vrlo brzo uči šta sme a šta ne sme da radi, ukoliko je gazda postojan da je tome nauči. Veoma je druželjubiva i žudi za pažnjom i društvom. Njena razigranost ne sme se zanemariti, jer u dosadi može postati nestašna. Zato što više igračaka u njenoj blizini nije naodmet.

Odlično se uklapa u porodice s decom, ali i drugim ljubimcima.

Nega

Najveća obaveza vlasnika pudle svakako je održavanje njenog krzna. Ona nema tipičnu dlaku koja raste do određene dužine kad opada, zbog čega se ne linja i idealan je ljubimac za stanove. Takođe, ljudi s alergijom na pse nemaju tegobe u njenom prisustvu, zbog čega su je često uparivali s drugim rasama, pa su tako nastali labradudl (labrador+pudla), jorkipu (jorkširski terijer+pudla), bišpu (bišon i pudla), kavapu (kavalijer + pudla) i mnoge druge varijante.

Kako dlaka ne prestaje da raste, zahteva svakodnevno češljanje, ali i odlazak kod frizera na dve do tri nedelje. Pudle uglavnom imaju kovrdžavu dlaku bujne, fine vunaste strukture, elastičnu, tako da se na pritisak ruke ponovo vraća. Treba da bude vrlo gusta, raskošna i ravnomerne dužine. Kovrdže su gotovo jednake, pa češalj može da prođe kroz dlaku. Za izložbene primerke nepoželjna je dlaka koja je oštra ili slična konjskoj. Ima i onih koje imaju upredenu dlaku, od koje se stvaraju karakteristične izdvojene male vitice jednakih dužina. One moraju biti duge najmanje 20 cm, a duže se više cene. Raskošno krzno daje puno materijala za razne frizure, a među njima su izložbene lavlja, kontinentalna, engleska, koje uvek oduzimaju dah na šetalištima i u parkovima.

Njena dugovečnost je takođe veliki plus zbog koje se ljudi odlučuju za nju kao mezimca. Prosečan životni vek je 15 godina, pa uz pravilnu ishranu i održavanje vlasnike čeka dugo i divno prijateljstvo.

Zdravstveni problemi su retki, ali slaba tačka može biti digestivni trakt. Zatvori u crevima mogu biti mučni, nekad i smrtonosni, pa tako pudlama ne treba davati koske za grickanje. Preporučuje se ishrana granulama ili miks barenog pilećeg mesa i pirinča, s malo šargarepe.

U poznim godinama javlja se i katarakta zbog čega treba obratiti pažnju na orijentaciju psa u prostoru i pomoći ljubimcu da uživa u svojim penzionerskim danima.

Istorija

Koliko god pojedini ljubitelji ove rase voleli da istaknu njenu dugu istoriju, pa tako njene kovrdže prepoznaju u bareljefima i mozaicima iz rimskog doba, pisani izvori i crteži o pudli mogu se naći tek u srednjem veku. Tada je pudla, u standardnoj veličini kao najstariji primerak, zavredila ulogu neodvojivog pratioca lovaca na patke.

Divlje plovke bile su neizostavno meso na meniju trpeze feudalnog srednjeg veka, a pas koji je imao velikog udela u hvatanju plena uživao je titulu mezimca. Plemići su kontolisali veće posede i samo su oni imali privilegiju da love. Tako su bili vlasnici i najboljih pasa, koje su međusobno razmenjivali kao darove. Tokom ratovanja, primopredaja pasa imala je simbolično značenje otkupa mira i priznanja pobede drugog vladara ili čak podmićivanja vojvoda i lordova za pojedine usluge.

Pudla se zbog svog vodootpornog krzna, brzine, plivačke sposobnosti, ali i poslušnosti, pokazala kao sjajan pomoćnik u močvarnim krajevima. Čak današnji način šišanja pudli – bujno krzno na grudima, koja čuva srce od hladnoće, potpuno podšišane zadnje noge i zadnjica za lakše kretanje, uveden je za potrebe lova u vodi. To je pudlu učinilo veoma popularnim ljubimcem, a inteligencija prijemčivom za kraljevske loze i buržoaziju. Nijedna rasa se ne može pohvaliti slavom stečenom na potpuno različitim mestima. Obično se povezuju s veoma uskim, tačno određenim rejonima – vajmarski ptičar za Nemačku, bretonac za Francusku. Ali ne i pudla. Njenu sveprisutnost verovatno su potpomogli pomorci ili cirkuski radnici, koji su pored svog posla trgovali i psima.

Prvi pisani izvori u kojima se pominje pudla kao rasa pojavili su se u severnoj Nemačkoj i zapadnoj Rusiji. Tako je 1524. nemački pisac Gesner opisao psa nazvanog „pudel” kao retrivera, specijalizovanog za močvare, u čemu mu nema ravnog. Nemačka reč „pudel” znači „buć u vodu”. Veći pas, sličan današnjoj standardnoj pudli, obično je bio crne ili smeđe boje ili povremeno bele, pogotovo ruski primerci. U Belgiji i Holandiji poznata kao „poedel”, ova rasa je korišćena za istu svrhu.

U Francuskoj, velike pudle bile su isprva poznate kao „barbet”. Pretpostavlja se da je taj naziv u vezi s francuskom reči „barb”, što znači bradat, ili je povezano s vrstom bradatih patki za koje se zna da su postojale u Francuskoj davnih vremena. Takođe, postoji i mogućnost da ime stiže od Berberske obale (Severna Afrika, Maroko). Iako na prvi pogled zvuči malo neverovatno, ali ova teorija dobija smisao kad se uzme u obzir da su sultani Maroka bili vrsni odgajivači raznih životnja, pa i rase konja Godolphin Arabian. Početkom 18. veka, jedan sultan je posedovao štalu od 10.000 arpskih konja, odakle su primerci ove rase stigli u Englesku na trkačke staze. Moguće je onda da Marokanci imaju udela i u poreklu pudli.

Francuzi, koji često svojataju pudlu kao svoju rasu, kraljevsku ili veliku pudlu nazivaju grand babet, dok srednju, odnosno standardnu, nazivaju caniche, po francuskoj reči za patku. Ovo je dobro zazvučalo Amerikancima, gde se odomaćio naziv francuska pudla. U prilog tom imenu ide i narav rase – nije uštogljena kao nemački lovački psi, već ima taj francuski šarm i lepotu.

Pudla s dredovima bila je interesantna u 19. veku. Prvi šampion ovakve frizure bio je pas Ahilej 1890. Ostao je upamćen kao legenda po 76 centimetara dugim dredovima, koji ga nisu sprečavali da nosi svoj težak prekrivač s velikim dostojanstvom. Ovakvo krzno nije se nikad češljalo, ali je konstantno raslo. Parafin ili vazelin korišćen je za uvrtanje novog izrastka, pa je ova „špagete” frizura pokrivala čitavo telo, a neretko se vukla po podu za psom. Ipak, pred Prvi svetski rat, ovaj stil nije bio više moderan zbog težine i smetnji koje je pravilo ovakvo krzno. Pre svega, pas je bio stalno prljav i mastan, pa i domaćin raznih parazita.

Ipak, standardna pudla raščešljanih kovrđa bila je popularna tridesetih godina 19. veka. Bila je idealan poklon za ljubavnice, ali je njenu reputaciju preokrenuo jedan pas – internacionalni šampion Dak de la Teras. On je uspostavio standard belih primeraka, a uzdasi su se množili gde god bi se pojavio. Niko nije mogao da odvrati pogled od njegovog držanja i gracioznosti pri hodu. Iz švajcarske uzgajivačnice, osvajao je redom kontinentalna takmičenja, a zatim i engleske šampionate, da bi s novim gazdama stigao i na američko tlo i sa svih 18 izložbi na kojima je učestvovao odneo prve nagrade. Nijedna pudla nije prevazišla i zasenila lepotana Daka, o njemu je ostalo mnogo zapisanih priča.

U Engleskoj je pudla kao rasa registrovana 1874, a ubrzo i u Rusiji, Nemačkoj, Francuskoj, a zatim i u Americi.

Istorijski podaci svedoče da je 1636. godine princ Rupet Palatinski iliti vladar rajnske oblasti u Nemačkoj prilikom posete engleskom kralju Čarlsu I, kako bi ga podržao u borbi protiv parlamentaraca, poveo sa sobom i ljubimca pudlu po imenu Buje. Van Dajk je svojom slikarskom veštinom ovo čak i ovekovečio na pamfletu s naslovom „Opažanje belog psa princa Ruperta zvanog Buje”, koji je štampan u Londonu 1643. Predstavljena je slika rasprave između Bujea i drugog psa o zaslugama monarhista i parlamentaraca. Ova najranija nemačka pudla bila je izgravirana na naslovnici zajedno s kraljevim trupama i njenim gospodarom, koji ga poziva da napadne parlamentarce. Kako se verovalo da je pas nedodirljiv u bici i može da omađija nepijatelja. Kad je proslavljena bela pudla ipak stradala u bici 1644, zbog njenih mističnih moći pozivan je i papa, ali i sam đavo da je oplakuju na sahrani i isprate na put večnog života.

Osim na slikarskim platnima Direra, Goje, Landsira i Tuluz Lotreka, pudlu smo sretali i u delima poznatih pisaca. Geteov Mefistofel u „Faustu” vraća se na zemlju u obliku crne pudle, a mesto u svojim redovima za ovog psa našao je i Dikens, ali i mnogi drugi. Brojni su i pisci kojima je društvo u samotnim satima pravila pudla – Aleksandru Poupu, Džordžu Sendu, Butu Tarkingtonu, Gertrudi Stajn ili Džonu Stajnbeku, čija je knjiga „Putovanja sa Čarlijem”, njegovom crnom pudlom, bila bestseler.

Glumice Helen Hejz , Klodet Kolber, Džoan Kraford, među kojima je i iz novijeg doba Barbra Strejsend, povezivala je zajednička ljubav prema pudlama, međutim, njima nisu odolele ni vođe država.

Tako je Vinston Čerčil bio nerazdvojan sa svojim Rufusom, tražeći u njemu utehu i mir i tokom donošenja važnih odluka, ali i društvo u mirnim penzionerskim godinama. Ni predsednik SFRJ Josip Broz Tito nije bio imun na šarm ovih stvorenja. Njega su uvek pratile dve pudle Olja i Linda, za koje se spekulisalo da su zapravo njegovi telohranitelji – vojni, obučeni psi, zbog čega su često pravile problem pri diplomatskim posetama napadajući svakoga ko priđe Titu. Ipak, ni maršal nije krio svoju privrženost prema njima. Poznato je da je poslao avion s Bajkalskog jezera po svog omiljenog Džimija, kako bi ga razveselio.

Odane do smrti

Dugu i plemenitu istoriju pudli, zakitio je i pas Brka (Moustasche) koji se borio tokom napoleonskih ratova kao vojni pas i odlikovan za hrabrost, stradao u bici u Španiji. Beli primerci kovrdžavog psića krasili su dvor Luja XIV, a kada je Marija Antoneta stavljena iza rešetaka, njena minijaturna pudla verno je posećivala svaki dan ispred prozora ćelije do dana kad je pogubljena na giljotini.