Gotovo da nema osobe koja se ne seća stihova Dragana Lukića iz školske čitanke:

“Fifi, gledaj pravo,
Fifi, digni rep.
Fifi, pazi drvo.
Fifi, nisi slep.
Fifi, mašnu pazi.
Fifi, lepo gazi.
Fifi, to ne njuši.
Fifi, gore uši…”

Pesma o psetancetu Fifi, koje na uzici od svile, sa noktima lila i mašnicom od tila, ulicom vodi jedna stara i, nagađamo, usamljena žena, na simpatičan i dirljiv način, govori o savremenom životu i tome koliko nam psi znače u svakodnevici i životnim brodolomima.

Piše Djole dog

O zajedničkom bivstvovanju ljudi i pasa pisali su mnogi romanopisci i pesnici, kako za decu, tako i za odrasle. Recimo, čika Jova Zmaj u “Riznici pesama za decu” bavi se raznim životinjama, pa i psima. U “Kucinoj kući”, dečak ulazi u pseću kućicu u dvorištu, a tamo ga dočekuje životinjska radost, ali i – buve:

“Naša kuca živi
u rođenoj kući,
kuća joj je tolika,
mogu i ja ući.

Jedanput sam ušo,
ušao sam, bome,
i kuca se zdravo
radovala tome.”

Otkad psi prate ljude, ovi o njima pričaju priče, beleže bajke, basne, pesme… Naši četvoronožni prijatelji najčešće inspirišu autore na najnežnija i najpozitivnija osećanja, mada ponekad služe i kao metafora za najavu tuge (npr. zavijanje psa u noći najavljuje gubitak bliske osobe i ukućanina).

U najpoznatije “knjiške pse”, između ostalih, spada Odisejev verni Argo iz Homerovog epa – jedino biće koje posle dve decenije odsustvovanja i lutanja, prepoznaje svog Odiseja i raduje mu se. Tu su i divni, hrabri, pomalo divlji psi, koji oličavaju slobodu, u delima Džeka Londona – Beli očnjak, iz istoimenog romana, i Bak iz “Zova divljine”. Ne treba zaboraviti ni Dinga, najvernijeg prijatelja hipersenzitivnog dečaka Andreasa Sama iz “Ranih jada” Danila Kiša. U priči “Dečak i pas”, Dingo je zapravo taj koji nam govori o Andreasu i njegovoj porodici, a zbirka je ovenčana najvećom domaćom nagradom za pripovetku – Andrićevom nagradom. Među poznate pse ubraja se i Banga, pas Pontija Pilata, u Bulgakovljevom remek-delu “Majstor i Margarita”. Pilat samo sa Bangom može da podeli strahove i nesreću, a ovo dirljivo prijateljstvo produžava se i u Čistilištu, do kog Banga prati svog prijatelja. Poznat pas iz savremene literature je Feng, koji živi u kući poludžina Hagrida, iz serijala o Hariju Poteru. Feng je mazan, dobroćudan, ali kukavica. Ipak, on ne propušta nijednu bitku…

Među najtužnije stihove spadaju sigurno oni iz “Pesme o keruši” ruskog pesnika Sergeja Jesenjina. Opisana keruša, zahvaljujući surovosti čovekovoj, ostaje bez tek oštenjenih kučića.

“Jutros u košari, gde sja, šuška
niz rogoza žućkastih i krutih,
sedmoro je oštenila kučka,
oštenila sedmoro je žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivo se mlak sok neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.”

A onda je došao čovek i potrpao štence u džak… Tužnoj keruši, koja nije uspela da ih spase, jedino se još mesec “nad izbom” čini “kao jedno od kučića njenih,” dok joj pseće oči “kao zlatni sjaj zvezda” padaju u sneg.

Stihove o psima ostavila je i čuvena spisateljica Gertruda Stajn, koja je napisala: “Ja sam ja jer me moj mali psić poznaje…” I Radjard Kipling, tvorac nezaboravne “Knjige o džungli”, ostavio je za sobom poeziju “Moć psa”. U njoj piše o čovekovom životu, često prepunom tuge i bola, i pita se da li mu je onda potrebna i dodatna bol zbog gubitka psa, kad naiđe astma ili tumor posle četrnaest godina neomeđenog obožavanja. Da je odgovor pozitivan pokazuju stihovi:

“ako kupiš štene, kupićeš konstantnu ljubav koja ne laže…”

Kipiling dodaje i:

“Kada ode duh koji je udovoljavao svakom tvom raspoloženju,
kada ode zauvek,
otkrićeš koliko ti je stalo
i daćeš srce psu da ga iskida.”

I brojna slovenska predanja govore o psima i njihovoj zaštitničkoj ulozi i vernosti. Oni mitske junake brane od onostranih bića – veštica i vamprira. U narodnim pripovetkama i predanjima dele komadić hleba sa čovekom, čuvaju mu imanje, brane ga od vukova, ali se u vidu pasa javljaju i priviđenja nestalih. Neki od naslova narodnog pripovedača su: “Pas sačuvao pšenicu za ljude”, “Pas i kurjak”, “Pas i konj”, “Srećan pas”, “Najverno čoveku kuče”, “Star čovek i star pas”, “Marko Kraljević i psi”… Za razliku od ljudi, koji ujedaju svoje prijatelje, psi vole prijatelje i brane ih, a ujedaju samo neprijatelje, primećuje naš narodni pripovedač,

Najpoznatiji živi domaći pesnik Matija Bećković takođe je posvetio rime psu, u istoimenoj pesmi – “Pas”. U njoj prašta onima koji su mu “prag zapalili”, “kuću goreli”, “oca ubili”, “majku u zavor poneli” , ali ne može da im oprosti kad su mu psa ubili:

“A on nije bio ni na jednoj strani
U našu parnicu se nije mešao
Samo je psećim očima posmatrao
I jedini nedužan postradao.”

Čuvena pesnikinja Desanka Maksimović često je pominjala ove drage životinje u svojoj poeziji. U pesmi “Psi iz detinjstva” lirski subjekt nas pita:

“Jeste li slušali nekad u detinjstvu
zvonki lavež seoskih pasa noću…”

A na kraju se i sama priseća one koja je obeležila njeno detinjstvo:

“I učini mi se tako časom
između psećih glasova masom
glas verne Bine da se javlja meni.”

U drugoj pesmi, “Kavga”, ona opisuje život Milovana Kavge, kom na seoskom groblju “nema više imena ni krsta”, ostala su samo sećanja retkih. A nekad je živeo i radio, i radovale su mu se sve životinje kad zakorači kroz kućnu kapiju.

”Čim Kavga stupi u donje dvorište,
začuje se zvek taljiga, lanci s kanata;
konji u štali radosno zanjište,
pas zalaje u kući iza zabata…”

Nasuprot seoskoj pastorali u koju nas vraća Desanka, savremena pesnikinja Milena Marković, dobitnica NIN-ove nagrade za roman u stihovima “Deca” za 2021. godinu, opisuje pse koji žive sa nama u gradovima. Neki su nam uteha, neki obaveza ili tek pratioci, a u pesmi “Kuja” autorka svoj lirski subjekt identifikuje sa vernim i poslušnim psom:

“ti me gledaš sa prozora
onda mi mahneš da sam dosta bila
napolju
i da se vratim…”

Jedna od njenih zbirki zove se “Pas koji je pojo sunce”, po istoimenoj pesmi. I zbirka popularnog mladog pesnika Marka Đorđevića zove se “Psi koji trče unazad”. U njoj pesnik popunjava porodični album, sumira lične gubitke i liže rane, dok za stolom s pogledom na reku diže čašu, između ostalih – sebi:

“za mene,
koji sanjam kako tonem,
dok poljem psi trče unazad.”

Psi sa ljudima žive hiljadama godina, prateći ih u raznim civilizacijskim usponima i padovima, spašavajući ih, izvlačeći ih iz ruševina. Iza njih je u Pompeji, ispod okamenjene lave koja je prekrila grad, ostao mozaik iz drugog veka pre naše ere – “Cave Canem”, odnosno “Čuvaj se psa”. On pokazuje da su od davnina ovo bili naši zaštitnici, voleći nas i braneći, često žrtvujući živote zbog nas. Upravo zato, psi su nezaobilazni likovi u romanima, pričama i stihovima, a tako će zasigurno ostati sve dok postoje – čovek i pas.