Naučnici su nam nedavno potvrdili da nas psi doživljavaju kao svoje roditelje, odnosno, da u vlasnicima vide podršku, vodiča, učitelja, utehu. Međutim, da li bi naši mezimci prepoznali svoje roditelje, braću ili sestre kada bi se s njima susreli u parku – pitanje je koje intrigira jednako vlasnike i istraživače.

piše: Magazin PAS

Vučji i pseći DNK

Bihejvioralni biolozi s Kraljičinog univerziteta u Belfastu rukovodili su se tezom da, iako je daleko odmakao od svojih vučjih predaka, DNK pasa ipak nije mogao toliko da se izmeni. U vučjim zajednicama socijalna hijerarhija se uspostavlja i temelji na porodičnoj strukturi, pa se tako roditelji nalaze na vrhu hijerarhije i oni su vođe čopora. Kad je reč o psima, to znači da su štenci nasledili sposobnost da uvek prepoznaju i da pamte svoje majke jer, da bi čopor funkcionisao, njen status mora biti neupitan, prepoznatljiv i majka mora da se sluša. S druge strane, smatra se da će i majka uvek prepoznati svoje štence jer su tokom nekoliko nedelja, ili ne-koliko meseci, oni bili njen jedini fokus; hranila ih je, negovala i štitila.

Štenci i majke

Istraživači iz Belfasta rešili su da testiraju ovu svoju pretpostavku i u seriji eksperimenata proučavali su štence labradora, zlatnog retrivera i nemačkog ovčara i njihove majke. Štenci su u tom trenutku imali između četiri i pet i po nedelja. Prvi eksperiment sastojao se u tome da se u dnu prostorije, u žičane kaveze, smeste majka štenaca i druga ženka istog uzrasta, veličine i iste rase. Potom, istraživači su uvodili štence u prostoriju i beležili kom će kavezu prvo prići. I rezultati su bili više nego jasni i precizni – čak 84% štenaca bez zadrške je pohitalo ka svojoj majci.

Braća i sestre

U sledećem opitu, u žičane kaveze smeštani su braća i sestre iz istog legla, dok su u drugom kavezu bili štenci istog uzrasta i rase. Ponovo, štenci su pokazali da vrlo dobro znaju koim je rod, i u 76 odsto slučajeva prilazili su kavezu s braćom i sestrama.

Miris porodice

Najverovatnije je miris taj koji ih je vodio rođacima, pa smo sproveli još jedan test kako bismo potvrdili ovu pretpostavku. Umesto pasa, ovog puta smo u kaveze stavljali peškire, prostirke ili ćebad na kojima je spavala majka štenaca koji su učestvovali u studiji. I rezultati su bili gotovo identični prethodnim. Štenci su u 82 odsto slučajeva prilazili kavezu u kome je bio miris njihove majke i gotovo potpuno ignorisali onaj u kome su ćebenca ženke istih godina i rase. I kad je bila reči o prostirkama njihove braće i sestara, štenci su u 70% slučajeva bili privučeni baš njima, a ne onim od štenaca drugog legla iste rase – objasnio je vođa studije Piter Heper s Kraljičinog univerziteta u Belfastu.

Nema greške

Zaključak je bio jasan: Mladi štenci veoma dobro znaju ko im je maj-ka, i ko su im braća i sestre, i to zaključuju na osnovu mirisa. Međutim, ova studija nije nam dala odgovor na pitanje da li bi i odrasli psi tako jasno znali da prepoznaju svoju majku, brata ili sestru.

Stariji psi

Heper i njegov tim pomislili su isto, pa su nedugo zatim sproveli i istraživanje sa starijim psima.  “Odlučili smo da u testovima učestvuju psi stari dve godine koji su od svojih majki odvojeni s dva meseca starosti, i koje od tada nisu videli. Ponovili smo identične testove pitajući se da li je i u ovom uzrastu kod pasa miris presudan u prepoznavanju” rekao je naučnik. Najpre su na delu bile majke kojima je dato da ponjuše ćebence svog potomka s jedne, i psa istog uzrasta i rase s druge strane. Sve majke su znatno duže i upornije njuškale predmete koje pripadaju njihovoj deci, nego drugih pasa, pa je naučnicima bilo nedvosmisleno jasno da će kuja uvek prepoznati svoje mladunče, ma koliko vremena da je prošlo.

A onda su na red došla deca i pokazala da i ona vrlo dobro znaju ko im je majka, čak i nakon gotovo dve godine razdvojenosti. Rezultati su pokazali da je 76% pasa studiozno njuškalo i zadržalo se kod ćebenceta svoje mame. “Ovo je zaista revolucionarno otkriće, ali isto tako i tek jedan delić slagalice. Ovi rezultati ne mogu nam reći ništa o tome kako bi se ponašali pri ponovnom susretu, ali za sada nam je barem jasno da bi se sigurno prepoznali”, objašnjava Heper.

Ne sumnjamo da će nas istraživači uskoro obradovati i odgovorom na ovo pitanje. Do tada, znamo da se porodica ni u psećem svetu – ne zaboravlja.