Da li znate šta je socijalizacija pasa i kako ona izgleda? Naime, u pitanju je pojam koji se često pogrešno koristi u svetu pasa.

Piše: Djole dog

Svi smo nekad bili u prilici da vidimo kako vlasnici puštaju pse da sami “rešavaju” probleme prilikom kontakta. Međutim, puštanjem pasa da sami “rešavaju” situacije u kojima se neretko osećaju ugroženo, uplašeno ili su pod stresom, otvara vrata za to da uđu u konflikt sa drugim psima, koji nisu sposobni da iznesu stres koji taj kontakt donosi. Da li je onda to rešenje ili potencijalna trauma?

Zapitajte se koji je cilj socijalizacije i šta ona znači za vašeg psa. Dozvoljavanjem svakog kontakta i puštanjem pasa da međusobno “reše stvar sami” učimo pse:

1. da su prepušteni sebi u stresnim situacijama
2. da se od njih očekuje da u ovakvim situacijama donose sopstvene odluke, umesto da se orijentišu na vlasnika i slušaju ga.

Da li vam je cilj da vaš pas donosi odluke samostalno u ovakvim situacijama i da li su njegove odluke uvek dobre? Koja je šansa da pri ovakvom scenariju vaš ili nečiji pas odluče da napadnu jedan drugog?

Dakle, suprotno ustaljenom verovanju, socijalizovati psa ne znači dozvoliti svaki kontakt ili pustiti pse da međusobno sami “reše” svaku situaciju koja im se predstavi. Naprotiv!

Socijalizacija je proces koji nije isti za svakog psa, zahteva individualan pristup u treningu i u zavisnosti od kapaciteta psa za cilj ima različite rezultate.

Socijalizacija druželjubivog psa

Ako je pas jako otvoren i prilazi baš svima da se pozdravi i igra, ne znači da treba dozvoliti svaki kontakt. Socijalizacija bi u ovom slučaju podrazumevala rad na tome da pas prihvati granicu koju mu postavljate, posluša vaše “ne” i suzdrži se da ne priđe nekome kome ne želite da priđe, jer se ljudi na primer plaše ili je pas kom želi da priđe trenutno bolestan, povređen ili reaktivan. Dakle, trening ovakvog psa bi se svodio na vežbanje kontrole impulsa, poslušnosti i povećanje frustracione tolerancije.

Socijalizacija reaktivnog ili anksioznog psa

Nikako ne znači dopustiti svaku interakciju i kontakt, ali se kod ovakvih pasa kontakt sprečava iz potpuno drugih razloga i treningu se prilazi na sasvim drugačiji način. U ovom slučaju trening kontrole impulsa i poslušnosti nisu dovoljni (ni adekvatni) da promene stanje u kom se pas nalazi, pa samim tim ni njegovo ponašanje. Dakle, adekvatna socijalizacija anksioznih i reaktivnih pasa izgleda tako što se na bezbednoj razdaljini radi na tome da pas promeni svoju emotivnu reakciju na okidač i time izgubi potrebu da reaguje na isti. Ovo stvara osnovu za dalji rad.

Tehnike koje se ovom prilikom koriste se razlikuju u zavisnosti od kapaciteta i granica samog psa, kao i njegovih preferenci, ali osnovni preduslov za rad na ovakvim problemima je ostvarivanje bezbedne distance i onemogućavanje kontakta sa okidačem.

NISU SVI PSI ISTI
Postoje psi koji zbog prethodno stečenih trauma i zdravstvenih problema nemaju kapacitet da ikada postanu druželjubivi sa svima, ali zato zahvaljujući treningu uz ostvarivanje bezbedne distance (bez kontakta sa okidačem, npr. drugim psima), mogu da nauče da se osećaju manje ugroženo, pa samim tim postanu manje reaktivni i dobiju priliku da i oni užvaju u svojim šetnjama.

I na kraju, koliko god problemi i pristupi treningu bili različiti, jedno ostaje isto: socijalizacija ne znači nekontrolisano puštanje pasa među druge pse, da “oni sami reše” problem. Zato vas molimo da to ne radite ni svom psu, ni sebi ni drugima.