Iako američka vojska još nije imala zvanični program “vojnog radnog psa“, Stabijevi instinkti i šarm učinili su ga čvrstim favoritom među ljudima iz puka, koji su ga naučili kako da podigne šapu “u znak pozdrava“

Piše: petmagazine

Narednik Stabi bio je američki pas koji je služio kao maskota američkog 102. pešadijskog puka tokom Prvog svetskog rata. Pronađen je u Konektikatu 1917. godine, od strane pripadnika pešadije. Stabija je mladi vojnik po imenu Robert Konroj odvezao na brod za Francusku, gde je nastavio da učestvuje u četiri ofanzive i 17 bitaka.

Niko ne zna tačno kada je pas, kasnije poznat kao narednik Stabi rođen, ali se smatra da je to bilo tokom prve polovine Prvog svetskog rata. Takođe, njegovo poreklo je moglo samo da se nagađa, često su govorili da bio miks bul terijera i bostanskog terijera, i izuzetno prijateljskog temperamenta. Do 1917. smatra se da je lutao ulicama Nju Hejvena, tražeći hranu. Njegov život se menja u julu 1917. godine kad je počeo da se mota oko grupe vojnika, pripadnika 102. pešadijskog puka, dok su trenirali u krugu Univerziteta Jejl. Redov Robert Konroj, uzeo je psa i brinuo se o njemu od samog starta. Nazvao ga je “Stubbi“ zbog rasta i repa.

VOJNI PAS

Iako američka vojska još nije imala zvanični program “vojnog radnog psa“, Stabijevi instinkti i šarm učinili su ga čvrstim favoritom među ljudima iz puka, koji su ga naučili kako da podigne šapu “u znak pozdrava“. U vreme kada je jedinica otišla u Francusku, redov Konroj je postao toliko odan svom prijatelju da ga je smestio na brod. Kada je komandant otkrio Stabijevo prisustvo, pas je odgovorio “pozdravom“. Policajac je navodno ostao bez reči zbog tog gesta, a incident je obezbedio Stabijevo mesto kao zvaničnu maskotu Jenki divizije.

Stabi je bio uključen u mnoge bitke dok je bio stacioniran u inostranstvu, uključujući drugu bitku kod Marne i bitku kod Šato-Tijeri. Njegove “dobre“ uši i sposobnost da čuje artiljerijsku granatu pre nego što bi sletele, bile su izuzetno korisne, a Stabi je bio od posebne pomoći u lociranju ranjenih vojnika na ničijoj zemlji. Njegovo čulo mirisa je takođe je pomoglo u par navrata – jednom je spasao celu kompaniju tako što je upozorio muškarce da stave gas maske. Bio je prisutan u četiri ofanzive i ukupno 17 bitaka, služeći oko 18 meseci.

Jedno od Stabijevih najvećih zabeleženih dostignuća dogodilo se kasno jedne noći na zapadnom frontu. Incident je kasnije prenet u Stubijevoj čitulji od pola stranice u Njujork Tajmsu. U Chemin des Dames, Stubi je uhvatio nemačkog špijuna i spasao đavola (sleng za pešadije Sjedinjenih Država), od gasnog napada. Čuvši zvuk u tišini koju noć nosi, pas se iskrao iz rova i “prepoznao“ Nemca. Pokušaji Nemaca da prevari psa bili su uzaludni. Uhvativši svog zatvorenika za pantalone, Stabi je izdržao dok nije stigla pomoć. Upozoreni metežom, Stabijevi saborci su tada uspeli da uhvate i zarobe špijuna. Za svoje napore te noći, Stabi je dobio medalju Gvozdeni krst koja je prvobitno bila data nemačkom špijunu.

Čitulja je dobila mnogo više prostora nego neki drugim značajni ljudi tog vremena.

Nakon rata, Stubi se vratio kući, u Ameriku. Odlikovan je medaljom za herojstvo od Humane Education Societi, organizacije za zaštitu životinja i sastao se sa predsednicima Vudroom Vilsonom, Kalvinom Kulidžom i Vorenom G Hardingom.

Posle rata, postao je maskota sportskog tima na Univerzitetu Džordžtaun, Vašington DC, gde je Konroj studirao pravo, i dobio je nezvanični čin narednika – čin viši od čina njegovog majstora. Godine 1926, Stubi je umro kod kuće, navodno u Konrojevom naručju.