Toliko ga je voleo da mu je naslikao čak i tanjir! Na njemu je mali jazavičar izuzetno dugačkog, kobasičastog tela, ispod kog je pisalo “pour Lump” (za Lumpa). Ispod toga navedeno je mesto nastanka – Kan, datum 19. april 1957. i umetnikov potpis. Na sačuvanim crno-belim fotografijama vidi se kako slavni slikar Pablo Pikaso drži Lumpa u krilu, za postavljenim trpezarijskim stolom, dok ovaj jede iz svog “umetničkog” tanjira, a sa smeškom ih posmatra tadašnja Pikasova partnerka, kasnije supruga – Žaklin Rok.

Piše: Djole dog

Lump se našao i na umetnikovim slikama i crtežima, od kojih je jedan od poznatijih “Portret Lump”. Dobio je važnu rolu i na Pikasovim varijacijama Velaskezovog čuvenog platna “Male plemkinje” (Las Meninas). Na originalu, u prednjem planu, naslikan je mastif, a u Pikasovoj verziji on je zamenjen jazavičarem. Između 17. avgusta i 30. decembra 1957. godine, slavni Španac naslikao je 44 verzije “Malih plemkinja”, od kojih se Lump pojavljuje na 15.

PROČITAJ JOŠ

Psi blagotvorno deluju na zdravlje beba

U sirovoj hrani za pse mogu se naći bakterije otporne na antibiotike

Zašto psi toliko vole da jure automobile?

Kako su se zapravo Pikaso i ovaj sladak crni psić upoznali?

Simpatična “kobasica” prvo je pripadala slikarevom prijatelju, američkom ratnom fotografu Dejvidu Daglasu Dankanu, autoru knjige “Lump: Pas koji je pojeo Pikasa”. Prijateljstvo dvojice umetnika trajalo je bezmalo dve decenije, od 1956. do umetnikove smrti 1973. godine, a čuveni fotograf izdao je osam svezaka fotografija koje prikazuju Pikasov privatni život, u intimi doma. Poslednja je upravo o našem jazavčaru i sadrži 89 snimaka – svedočanstava o velikoj ljubavi.

Prvi Lumpov vlasnik bio je baš Dankan i upravo sa njim je Lumpito, kako ga je Pikaso zvao, 19. aprila 1957. stigao iz Rima u slikarevu vilu “La Kalifornija”, na jugu Francuske, blizu Kana. Lump je bio tromesečno štene, a Dankan ga je dobio od porodice u Štutgartu, da pravi društvo njegovom avganistanskom hrtu Kublaj Kanu. Hrt je, međutim, štene tretirao kao igračku i kotrljao ga po stanu, pa se Dankan nije usudio da ih ostavi zajedno, već ga je poveo na put. Pikasa je već slikao godinu pre toga, sprijateljili su se i došao mu je u posetu i da uradi neke nove portrete.

Čim su stigli do vile, mali jazavičar je izleteo iz kola, počeo da njuška baštu, trči u krug oko vile i na kraju je ušetao unutra i – izabrao Pikasa. Bila je to ljubav na prvi pogled. Psić je sa simpatijama poneo ime Lump, odnosno hulja, na nemačkom.

Dankan je ostao neko vreme tu. I dalje mu je bio potreban odmor posle korejskog rata, koji se završio četiri godine ranije. Načinio je na hiljade fotografija Pikasa, Žaklin i dece Kloda i Palome (sa prethodnom ljubavnicom Fransoa Žilo). Lump se često pojavljivao na ovim fotografijama. Na mnogima se vidi kako jurca po kući, leži ispod stola za vreme obeda ili kao beba u Pikasovom krilu, dok ga ovaj ljuljuška,

Iako je imao i druge pse, koze, sove, i voleo je da bude okružen životinjama, Pikaso se nikada nije toliko vezao za nekog kao za Lumpa. U tom trenutku, uz jazavičara u domaćinstvu su živeli bokser Jan i koza Esmeralda, ali jedino je Lumpito imao punu slobodu. Pikaso ga je hranio iz ruke i dopuštao mu da spava na njegovom krevetu. Dankan je verovao da ga Pikaso toliko voli jer su suštinski obojica bili usamljenici: “Bili su sposobni za veliku toplinu, ali su ipak živeli u sopstvenim unutrašnjim svetovima. Pikaso je često govorio da Lump nije ni pas ni čovek, već nešto treće”, svedočio je Dankan.

Slikar je voleo da radi u osami, ali je dozvoljavao Dankanu da bude prisutan, a najčešće i Lumpu. Ovaj bi, ipak, povremeno zahtevao pažnju, unoseći kamen i insistirajući da ga slikar izbaci ne bi li ga jurio.

Lump je bio nemi svedok i mnogih scena koje je Dankan ovekovečio. Recimo, kada je Pikaso zabavljao decu noseći grotesknu masku koju je sam napravio, ili kada je ugostio na ručku Iva Montana i Simon Sinjore. Takođe, kada su se sa njim igrali Klod i Paloma u studiju. Po svemu sudeći, bila je to idilična godina i za jazavičara i za decu.

U međuvremenu, slikarski genije upao je u nesporazum sa njihovom majkom Franso Žilo oko prava da sin i kći nose njegovo prezime, pa je počeo da se distancira. Na kraju je, 1963. godine, neposredno pre nego je Žilo objavila memoare “Život sa Pikasom”, prestao bilo kakav kontakt slikara i mališana. Tada se promenio i Lumpov život.

Posle šest zajedničkih godina, jazavčar je završio kod veterinara u Kanu zbog problema s kičmom, čestih kod ove rase. Izgubio je osećaj u zadnjim nogama. Kada je čuo loše vesti, Dankan je pohitao u Kan i pronašao psića kod veterinara. Izgledao je dosta loše, bio je mršav i bolno se vukao ka njemu. Pošto mu je rečeno da, navodno, nema pomoći, Dankan ga je brzo pokupio i poveo specijalisti u Štutgart. Nije se predao i borba je urodila plodom. Posle godinu dana Lump je ozdravio i počeo da živi ponovo sa Dankanom i njegovom porodicom u Rimu. Nije bio sasvim zdrav, ali je imao pristojan život još celu deceniju.

Zanimljivo je da su Lump, rođen 1956, i Pikaso, rođen 1881, umrli iste godine – 1973. Deset dana jedan posle drugoga. Dankan je do kraja tvrdio da je Pikaso jako voleo Lumpa, da ga nije zanemarivao i da nije kriv za loše stanje u kom se jazavičar našao zbog neadekvatnog lečenja.

Inače, naslov knjige “Lump: Pas koji je pojeo Pikasa” inspirisan je događajem kada je Pikaso za Lumpa nacrtao zeca na donjoj strani kutije za keks, natopljene šećerom. Izrezao ga je, a pas je brzo zgrabio crtež (koji bi danas vredeo desetak hiljada evra) i – pojeo ga.

Osim Lumpita, na platnima najpoznatijeg kubiste našli su se i drugi psi, naročito tokom njegove plave faze, u kojoj je pokazao interes za sudbinu siromašnih, njihovu usamljenost i marginalizovanost. Iz tog perioda poznat je melanholični, gotovo poetski gvaš “Dečak sa psom”, na kom je plavim tonovima predstavljen mešanac inteligentnih očiju, naslonjen na dečaka koji ga miluje. Dečak je mršav i bled, obučen u bednu odeću. Uprkos tome, sa slike isijava beskrajna nežnost i ljubav koje jedno drugom daruju očito najbolji prijatelji – mališan i pas.