Laponski ovčar je rasa koja vodi poreklo iz Finske. Prema zvaničnoj nomenklaturi rasa Međunarodne kinološke federacije spada u rase 5. grupe – tip špic i primitivni tip rasa, sekcija 3 – nordijski pastirski psi i psi čuvari.

Za magazin “Pas” piše Kinološka akademija

Smatra se da ovaj pas vodi poreklo od praistorijskih pasa sa severa Evrope koji su prvi domestikovani. Psi tipa špic su bili dosta rasprostranjeni u oblastima koje su naseljavali Laponci, i nisu imali ustaljene rasne karakteristike. Način života Laponaca podrazumevao je uzgajanje irvasa, koje su koristili kako za hranu tako i za pravljenje odevnih predmeta. Za čuvanje i zaštitu stada irvasa bili su potrebni psi. Laponci su stotinama godina koristili pse tipa špic za čuvanje stada irvasa. Najraniji zapisi o psima koji su korišćeni u te svrhe datiraju iz 16. veka. Kinološkim radom i planskom selekcijom od sredine 20. veka razvilo se nekoliko danas međunarodno priznatih ovčarskih i pastirskih rasa pasa tipa špic u Finskoj i Švedskoj.

Kinološki entuzijasti u Švedskoj i Finskoj su 1930. godine otpočeli prikupljanje podataka o različitim tipovima ovčarskih i pastirskih pasa koje su uzgajali laponski narodi. Sve je to prekinuto s početkom Drugog svetskog rata, a sama dešavanja u tom periodu imala su za posledicu da je veliki broj pasa nestao tokom ratnih zbivanja. Nakon rata odgajivači su pokušali da obnove populaciju laponskih pastirskih i ovčarskih pasa.

Jedna grupa odgajivača ukrštala je stare laponske psa sa karelijskim crno-belim goničima medveda i dobila pse nešto duže dlake, dok je druga grupa odgajivača svoj uzgoj bazirala isključivo na izvornim laponskim ovčarskim psima srednje duge dlake. Krajem pedesetih godina i početkom šezdesetih godina 20. veka došlo je do intenziviranja sistemskog i organizovanog oblikovanja oba tipa pasa. Finski kinološki savez je sredinom šezdesetih godina 20. veka ova dva tipa priznao kao dve zasebne rase. Prvi sa dužom dlakom je nazvan finski laponski pas (Suomenlapinkoira), a dugi laponski ovčar (Lapinporokoira).

Analizama mitohondrijalne DNK, ustanovljeno je da ova rasa pripada D1 monofiletskoj grupi, karakterističnoj samo za pse u severnoj Skandinaviji, koji su nastali kao posledica hibridizacije prvobitno domestikovanih pasa sa vukovima. Monofiletska grupa D1 obuhvata rase pasa iz područja koja su naseljavali Laponci, i to finskog laponskog psa, švedskog laponskog psa, laponskog ovčara, sivog švedskog psa za lov na losove, kao i norveške pse za lov na losove. Pretpostavlja se da su laponski psi za različite namene nastali pre oko 3.000 godina.

Iako je laponski ovčar zvanično priznat od Međunarodne kinološke federacije 1966. i nakon toga izvožen i u druge zemlje, i dan-danas ova rasa spada u dosta retke pasmine, koje nisu preterano rasprostranjene van matične zemlje. U samoj Finskoj u poslednjih deset godina raste broj novoregistrovanih pasa ove rase. U rodovnoj knjizi tokom 2018. godine registrovano je 337 laponskih ovčara.

Izgled

Laponski ovčar je tipičan ovčarski špic srednje veličine, vidljivo duži u odnosu na visinu u grebenu. Kosti su mu jake, a mišići snažni. Pas je mišićav, međutim, ne treba da odaje utisak velike težine. Razlike među polovima su jasno izražene. Glava ovog psa je izdužena, a njuška je nešto kraća od lobanje. Njegova dlaka je svojom građom i strukturom prilagođena arktičkoj klimi. Pokrovna dlaka mu je umerene dužine ili dugačka, prava je, prilično podignuta i tvrda na dodir. Poddlaka je meka i gusta. Dlaka je često gušća na vratu, grudima i zadnjem delu butina.

Boja dlake je crna, u raznim nijansama, nekad sivkasta ili tamnobraon. Oznake svetlije nijanse nego osnovna boja, sivkaste ili braonkaste oznake često se nalaze na glavi, donjem delu tela i nogama. Bele oznake na vratu, grudima i nogama su dozvoljene. Poddlaka je crna, sivkasta ili braonkasta.

Temperament

Laponski ovčar je vrlo inteligentan radni pas, vrlo poslušan i druželjubiv, voljan za rad i različite fizičke aktivnosti. Dosta je dobar i pas čuvar, koji upozorava i oglašava se na svaku opasnost ili približavanje nepoznatih osoba ili grabljivaca. Ovo nisu psi koji vole da se dosađuju, tako da uvek nađu sebi neki posao. Zahtevaju dosta fizičke aktivnosti, ali i mentalnu stimulaciju. Dosta lako uče, tako da sa treningom i socijalizacijom treba početi još od najranijeg uzrasta.

Zdravlje

Prosečan životni vek laponskog ovčara je od 12 do 14 godina. Kod ove rase nisu evidentirane specifičen nasledne bolesti karakteristične samo za njih. Za uzgoj treba koristi jedinke koje su prošle testove na displaziju kokova, kao i testove za kataraktu i progresivnu atrofiju retine.

Related Posts

• 
  Malinoa: Inteligentan, radan, izvrstan čuvar
• 
  Pekinezer: Njegovo božanstvo – mali lavlji pas