Mada su crvene loptice za pse ubedljivo najprodavanije, istina je da psi ne razlikuju ovu boju – vide je kao smeđu. Ne razlikuju ni narandžastu, ni zelenu, koju vide kao sivu. Ako se takva loptica stopi sa krajolikom, teško da će za njom potrčati. Dugo se verovalo da naši četvoronožni prijatelji svet poznaju kao crno-beli, međutim, danas znamo da vide boje, mada u sasvim drugačijem spektru nego ljudi.

Piše: Djole dog

Za početak, ljudska rožnjača je manja nego pseća. Pošto više svetla prolazi kroz nju ako je veća, jasno je da ljudska ne može da “uhvati” onoliko svetlosti koliko može ona kod našeg ljubimca. Zato psi bolje vide u mraku.

PROČITAJ JOŠ

Savet: Hrana za jači mozak

PRVI PAS ZARAŽEN COVIDOM-19 U SAD-U

Štencima je potrebno više vitamina i minerala

Na sredini dužice je zenica, koja se otvara i zatvara da primi više ili manje svetla. U mraku se dužica otvara koliko god je moguće. Ako napravite eksperiment i sa svojim psom sedite desetak minuta u mračnoj sobi, kada izađete iz tame videćete da su njegove zenice mnogo šire nego vaše.

Dokazano je i da pseće, baš kao i naše oči, imaju posebne ćelije – fotoreceptore. Prvi su čepići, odnosno konusi, i od toga koliko ima vrsta konusa u oku zavisi koliko će boja videti. Ljudske oči imaju tri vrste čepića, što nam omogućava da vidimo crvenu, zelenu i plavu. Psi imaju dve vrste, pa svet vide kroz spektar plavih i žutih tonova. Takođe, ljudsko oko ima šest milona konusa, a pseće oko 1,2 miliona.

Pored čepića, u mrežnjači postoje i štapići, koji funkcionišu pri slabom svetlu i mahom pružaju crno-beli vid. U zadnjem delu psećeg oka, odmah iza mrežnjače, nalazi se sloj tkiva poznat kao tapetum lucidum. On apsorbuje svetlost i, kao ogledalo, reflektuje je nazad. Ovaj proces zove se fluorescencija. Zbog odsjaja tapetum luciduma možemo da primetimo plavkast ili žućkast odsjaj kad pas noću gleda pravo u farove ili uličnu svetiljku. Osim što odbija dodatnu svetlost u mrežnjači, pa tako povećava sposobnost vida u tami, tapetum lucidum ujedno umanjuje oštrinu vida pri jakom svetlu. On može odražavati i do 130 puta više svetlosti nego u ljudskom oku, pa su psi pet puta osetljiviji na blještanje nego ljudi.

Pošto pseća retina, odnosno mrežnjača, ima veliki broj štapića, oni mogu da primete i najsitnije vibracije. Bolje opažaju objekte koji se pomeraju ili kreću, nego statične, a osetljivost na pokret im je 10 do 20 puta veća nego kod čoveka. Čak i kada stojite mirno, mogu da primete ako ste trepnuli ili neznatno pomerili ruku. Ovako izoštrena percepcija pokreta potiče iz pradavnih vremena kada su bili lovci i trčali za plenom, kao što danas trče za lopticom. Stručnjaci objašnjavaju da toliko brzo vide pokret da im TV ekran nije zanimljiv, jer broj sličica u sekundi nije dovoljan da bi sliku zaista videli kao kretanje, već je za njih ona tek niz fotografija.

Imaju i mnogo šire vidno polje, pa vide ugao od 250 stepeni, a čovek od 190. Zanimljivo je i da, za razliku od ljudi, psi imaju treći očni kapak, koji predstavlja membranu između spoljnog kapka i samog oka. Svrha te membrane je zaštita i čišćenje očne jabučice. Kod nekih pasa je izraženija i uočljivija.

Kao i kod ljudi i kod pasa se sa godinama javlja staračka mrena, pa onda druga čula preuzimaju funkciju raspoznavanja. Budući da im slabi i sluh, za snalaženje u svetu postaju ključni čulo njuha, tj. njuška i brkovi.

Budući da su dobri u čitanju govora tela i mikroekspresiji lica, psi prepoznaju i naše emocije – kada smo srećni, tužni, besni, uzbuđeni.

Naši verni prijatelji čak i u mlađim danima ne doživljavaju nas i okolni svet samo kroz čulo vida, već zapravo kroz sintezu vida, mirisa i zvuka. Zato nas mogu nanjušiti na velikoj udaljenosti. Kada nas pas gleda, on ne obraća pažnju samo na to kako izgledamo, već prati i naše pokrete, osluškuje glas. Pošto mu je vid, kao što smo rekli, osetljiv na pokret, pre će primetiti naš dolazak zbog promena u okolini, nego zbog detalja na našem licu.

Pseći njuh i vid

Svet naročito doživljavaju kroz neverovatan njuh. Njihove nosnice su opremljene sa oko 300 miliona receptora, za razliku od ljudskih, koji imaju tek šest miliona. Svaki put kada pas udahne, on bukvalno dobija informacije o svemu oko sebe. Zato može prepoznati ljude i druge životinje po mirisu čak i kad ih ne vidi.

Takođe čuju frekvencije koje su izvan ljudskog raspona, uključujući i vrlo visoke tonove. Tako izražen sluh pomaže im ne samo da otkriju opasnosti ili prisustvo životinja, već i da komuniciraju s drugim psima i ljudima.

Za komunikaciju s okolinom i spoznaju sveta koriste i svoje telo, posebno vibracije. Njihove šape su osetljive na vibriranje tla, pa i to objašnjava kako mogu da osete dolazak vozila koje je daleko. Stručnjaci ističu da psi, zapravo, svet poimaju holistički, koristeći sva svoja čula kako bi se snašli i preživeli.

Naučnici su otkrili čak i način kako da testiraju oštrinu psećeg vida. Za to se koristi tablica s crno-belim prugama različite gustine – od krupnih ka sve sitnijim i jedna sive boje. Pošto psa nauče da će dobiti nagradu kada njuškom dotakne crno-belu tablicu, eksperimentatori počinju da je menjaju onom s tanjim i sve tanjim prugama, sve dok pas više ne može da razlikuje između crno-belog i sivog.

Debljina crnih i belih pruga se zatim može preračunati u ekvivalent tablice za ljude. Slučaj jedne pudle, testirane u Hamburgu, pokazao je da prosečan pas prugice razlikuje samo ako su šest puta deblje od onih koje vidi prosečan čovek zdravih očiju.

Zanimljivost je i da većina pasa ne prepoznaje svoj odraz u ogledalu. Takođe, boja njihovih očiju nema značajan uticaj na to kako vide. Pa ipak, plavooki psi mogu da budu osetljiviji na jako svetlo zbog manjeg pigmenta u dužici (irisu).

Štenci se rađaju slepi i tek posle nekoliko nedelja počinju da razvijaju čulo vida, a oštrina i razlikovanje boja dolazi do pune funkcionalnosti tek kad odrastu.