U svetu gotovo da nema političara koji u kući ili kabinetu ne drži bar jednog kućnog ljubimca, makar za “reperezentaciju” i slikanje, a ovaj trend već neko vreme vlada i kod nas. Da li će to biti pas ili mačka, često zavisi od afiniteta same osobe ili želja njegove porodice, najčešće najmlađih. Ipak, da li je to uvek baš sasvim tako?

Piše: petmagazine

Doprinose li možda kućni ljubimci i imidžu javnih ličnosti i narodnih tribuna i kome koja životinja više odgovara? Kakvu poruku šalju oni koji u krilu drže mazne mace, a ove samo što ne zapredu sa fotografije, a kakvu ovi drugi, koji čuče, milujući vernog psa? Kome će birači pokloniti više poverenja i da li im je to uopšte bitno? Da li im je “normalnije” da uz političare vide pse, a uz njihove koleginice mačke?

Momčilo je žućkasti mačak potpredsednice Vlade i ministarke za rudarstvo i energetiku Zorane Mihajlović.

– Devet godina živi sa nama i odlično se slaže sa psima Sunčicom, koju imam osam, i Mačkicom koja će uskoro biti dve godine kod nas. Momčilo uvek spava pored moje glave, tačnije između mog i partnerovog jastuka, Sunčica pored kreveta, a Mačkica pored mojih nogu. Ujutru im pre odlaska na posao spremam doručak. Zajedno su divni, slatki i uvek veseli, zbog čega u naš dom donose veliku radost – kaže ministarka Mihajlović.

Sunčica je, kako otkriva, zadužena za red u kući i uvek vodi računa o njima, dok je Momčilo mahom miran, ali samo dok ne počnu da ga diraju. Ministarka razmišlja da uskoro nabavi i akvarijum sa ribicama.

Predrasuda je, kaže, da su žene češće opredeljene za mačke.

– Ne mislim da političari češće biraju pse za kućne ljubimce, odnosno da su političarke više opredeljene za mačke. To je individualna stvar u skladu sa ličnim željama. Najvažnije je posvetiti im ljubav, koju oni znaju desetostruko da vrate – poručuje Mihajlović.

Političari i ljubimci

Činjenica je da ipak neke političare, posebno muške, obično viđamo na fotografijama sa psima, kao što je činjenica da mnogima kućni ljubimci donose pozitivne poene i u predizbornoj kampanji i van nje. Tako ruskog predsednika Vladimira Putina lako zamišljamo sa psima, pa čak i medvedima, ali nam je gotovo nemoguće da vizualizujemo njegovu sliku sa mačkom, osim ako nije divlja.

– Naravno da Putinu ne pristaje mačka, jer želi da izgradi imidž nedodirljivosti i snage – kaže Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida. – Slikanje sa velikim i moćnim životinjama želja je za dokazivanjem moći. Pas simbolizuje jakog, odanog prijatelja, on je čuvar. Političar koji se slika sa psom poručuje narodu: “Ja vas čuvam.” Mačke gaje i sa njima se slikaju one javne ličnosti koje, pre svega, drže do životinja kao takvih, a ne do imidža. U javnom mnjenju ostavljaju utisak običnih građana. To su ljudi koje lako možemo da zamislimo na pijaci ili u gradskom prevozu.

Prema Klačaru, gajenje mačke ili psa nije opredeljujući faktor u osvajanju glasova i simpatija birača, ne utiče dominantno na mišljenje naroda, ali jeste “efektan dodatak”. Osoba koja ima ljubimca šalje poruku da je odgovorna i posvećena ne samo javnom dobru i institucijama, već i pravima i građana i životinja, što je trend i u svetu i kod nas. Statistika kaže da svako drugo domaćinstvo na planeti ima bar jednog ljubimca i na njih su osetljivi jednako koliko i na decu.

Čovek sa mačkom deluje kao “jedan od nas”, dobar komšija, neko ko razume obične ljudske probleme, ide u parkove, blizak je svim kategorijama stanovništva…

– Ali, političar mora da deluje prirodno uz ljubimca. U suprotnom, to mu neće doneti nikakvu prednost – kaže Klačar.

Svojevremeno, velike simpatije građana osvojio je bivši predsednik države Boris Tadić kada je, 2006. godine, udomio u Predsedništvu Srbije Miciku. Mače je dobio od Udruženja Orka u akciji “Budi čovek prema životinjama”. Micika je živela u kancelariji pres službe, na Andrićevom vencu, njena postelja, posip i hrana bili su među papirima, a zaposleni su pazili da ne ostave otvoren prozor, da Micika ne nestane, ili da joj ne zgaze šapicu ili rep. Takođe, zajednički su finansirali njene potrebe.

Za razliku od Micike, koja je odobrovoljila građane, slučaj Vojislava Koštunice, nekadašnjeg republičkog premijera i saveznog predsednika, u javnosti je prerastao u mit o 10 mačaka.Ovo ne samo da se pokazalo kao netačno i predimenzionirano, već Koštunica u javnosti nikada nije viđen sa mačkom, ako se izuzme jedan crni mačor, koji se šepurio u prostorijama DSS-a.

– Različit odnos prema ljubimcu jednog i drugog političara proistekla je iz predrasude i blage stigmatizacije koja vlada kod nas prema onima koji nemaju potomstvo. Ispada da su životinje “poželjne” samo kada neko ima i decu. Mada, i ovo se u posledoj deceniji prilično promenilo – kaže Klačar.

Mačka na Andrićevom vencu nije bila “srpska izmišljotina”. Londonski Dauning strit 10 odavno je poznat po mačku Hemfriju, koji je promenio čak tri britanska premijera – Margaret Tačer, Džona Mejdžora i Toni Blera. Hemfrijeva zvanična funkcija bila je “mišolovac”, a iz budžeta premijerskog kabineta za njegovo izdržavanje izdvajano je 100 funti godišnje. Jednogodišnjeg skitnicu Hemfrija pronašao je službenik kabineta 1988, u momentu kada je preminuo prethodni mačak Vilberfors. On je, uprkos tome što je umeo da se izgubi i što su ga optuživali za smrt jedne patke u Sent Džejms parku, bio miljenik nacije, i doprinosio je “humanijem licu” britanskih premijera.

Prema rečima Sande Rašković Ivić, političarke, psihijatra i psihoterapeuta, koja i sama ima mačku, pas se u javnosti “percipira kao simbol vernosti,odanosti i prijateljstva, lovac i čuvar, dok je mačka nepravedno etiketirana kao dvolična i nepredvidiva, svojeglava i vezana za prostor,a ne za čoveka”.

– Zato pas kao pratilac političara daje sliku sigurnosti, pa je tako omiljeniji. Ali, mačka itekako može da bude i verna, i osećajna, i vezana za čoveka. Svaki od ljubimaca poprima pomalo crte svoga gazde, pa tako i pas i mačka mogu da budu i maze, dobrice, ali i agresivci, u zavisnosti od toga kako sa njima postupamo i kakvi smo i sami. Zbog postojanja uvreženih predrasuda, uz činjenicu da se u psećim očima vidi raspoloženje životinje, dok u mačijim ne, već o njenom raspoloženju saznajemo iz predenja, a to se na fotografiji ne može videti, psi ostaju “omiljeni dekor” – kaže Rašković Ivić.

Iako je više onih koji se slikaju sa psima, jedan broj poznatih političara ne preza ni od društva mačaka. Npr. poznata je “predsednička” mačka Džordža Buša, Indija, kao i Soks, maca Bila Klintona. I nekadašnji prvi čovek Amerike Džimi Karter imao je sijamku Jing Jang, a sijamsku mačku Šan gajila je i porodica Džeralda Forda.

U Kanadi, još od sedamdesetih godina prošlog veka, u parlamentu tradicionalno boravi više od dvadeset mačaka. Dozvoljeno im je da se slobodno šetaju kuda god požele, a za svakodnevnu brigu zadužen je uvek po jedan skupštinski službenik. O njima zdravstveno brine lokalna veterinarska bolnica. Godišnji troškovi tih mačaka iznose oko šest hiljada dolara, a sredstva se obezbeđuju privatnim donacijama.

– Kao osoba koja je podjednako “tip pas” i “tip mačka”, i vlasnica i jednog i drugog, donekle mi je teško da percipiram razliku između njih; što se mene tiče, sve se na kraju svede na ljubav prema životinji – kaže Lidija Nikolić, stručnjak za “soft skils treninge” u okviru oblasti ljudskih resursa. – Ako poverujemo u “sumnjivu” maksimu da su i političari samo ljudi, proizašlo bi da i kod njih nema razlike između onih koji su vlasnici pasa i onih koji su vlasnici mačaka. No, da ne budemo suviše naivni, kako političari svakim svojim predstavljanjem u javnosti sugerišu i mudro upakovane političke poruke svom biračkom telu, verujem da i njihove fotografije sa ljubimcima šalju neku poruku. Trigeruju nas na nesvesnom nivou.

Ona veruje da ponosni vlasnici pasa sugerišu, ili žele da ih biračko telo vidi, kao zaštitničku figuru, lojalnu i vernu. Oni koji objavljuju fotografije sa svojim elegantnim macama, ostavljaju utisak snalažljivosti i dostojanstvenosti.

– Takođe, sigurna sam da solidan deo biračkog tela mačke percipira kao lukave, samodovoljne i manipulativne životinje. Ne mislim da su takve, a o njihovim vlasnicima (koja sam i sama) ne bih se izjašnjavala – konstatuje naša sagovornica.

STRAH VOJSKOVOĐA

Da mačke nikako ne mogu simbolizovati slabost, pokazuje činjenica da su u istoriji postojale vojskovođe i političari koji su ih se plašili. Najpoznatiji među njima je vojskovođa, državnik i samokrunisani car, Napoleon. Priča kaže da ga je dadilja, kada je imao samo šest meseci, ostavila u kolevci u dvorištu. Na njega je skočila velika mačka i proizvela trajnu traumu. Prema drugoj priči, bitku kod Vaterloa izgubio je zbog sedamdeset mačaka, koje je navodno vojvoda od Velingtona, znajući za njegovu fobiju, postavio ispred svojih trupa. Mačke su, kažu, demoralisale Napoleona. Paničan strah od ovih životinja imali su i Hitler, Musolini i britanski premijer u Drugom svetskom ratu Vinston Čerčil.