Sećanje na divlje poreklo naših ljubimaca može nam dati uvid u to kako oni vide naše porodice. Psi su evoluirali da žive zajedno sa ljudima i imaju potencijal da formiraju veoma jake veze sa nama. Mačke su, s druge strane, usamljena bića u srcu. Čak i tako, čini se da ukućane smatraju porodicom.

Izvor: BBC news na srpskom

– Naše mačke nas pozdravljaju podižući rep i trljajući se oko naših nogu – upravo ono što rade kada upoznaju drugu mačku koju dobro poznaju ili smatraju članom porodice, kaže Džon Bredšo, bivši čitač ponašanja životinja na Univerzitetu u Bristolu, u Velikoj Britaniji, i autor nekoliko knjiga o mačkama i psima.

Ali da li se ovo srodstvo prenosi na decu zavisi od ranog životnog iskustva kućnog ljubimca?

I mačke i psi imaju kratak period – za štence to je između osam i šesnaest nedelja starosti gde uče o vrstama ljudi sa kojima se mogu susresti u životu.

– Znamo da ako štenci ili mačići uopšte nisu sreli decu do navršenih šest meseci, u zavisnosti od temperamenta, mogu da ispolje zaista prilično neželjene reakcije”, kaže Bredšo. To sugeriše da oni zaista ne prepoznaju decu kao ljude, osim ako im nisu predstavljeni kao deo paketa humanosti.

Ovo ima savršenog smisla kada na to gledate iz ugla životinje, kaže on.

– Beba nije ništa slično odraslom čoveku. Mnogo je manja, ne može da ustane, proizvodi veoma različite zvukove od odraslog čoveka i miriše sasvim drugačije od odraslog čoveka.

Razumevanje kako kućni ljubimac vidi svet je od vitalnog značaja da bi se osiguralo da se svi slažu.

Ako mačka urinira na novi krevetić ili dečja kolica unesena u kuću, lako je zaključiti.

– Ako niste bili saosećajni sa načinom na koji mačka misli, možda biste pomislili: ‘Oh, mačka se samo ljuti jer ću imati bebu, mora da zna’, kaže Bredšo. Naravno, ne znaju. Vrlo često je mirisna sredina (miris kuće) ono što je zbrkano i mačka je izgubila svoje poznate referentne tačke.

I mačke i psi se u velikoj meri oslanjaju na njuh, tako da je pojava mnogo novih mirisa u kući kao „doći kući i otkriti da je neko ofarbao vaše zidove u potpuno suprotne boje”, kaže Bredšo.

Sa druge strane, poznati mirisi mogu ih usrećiti.

U jednom testu, Bredšo i njegove kolege su u krevet stavili majicu koju je nosio vlasnik psa.

– Taj poznati miris je činio čuda za psa, bili su mnogo opušteniji, kaže on.

Ne dajući ljudske karakteristike našim ljubimcima – znači očekivati da razmišljaju i ponašaju se kao ljudi – posebno je važno kada je u pitanju sigurnost deteta.

– Nikada ne možete biti 100 odsto sigurni kako će pas reagovati u bilo kojoj situaciji, kaže Bredšo. Postoje razne moguće stvari koje psa mogu pokrenuti na drugačiji način ponašanja, možda onaj koji vlasnik nikada ranije nije video.

Na kraju krajeva, svaki odnos između deteta i kućnog ljubimca je jedinstven, sa osobinama, prednostima i zamkama, a, na neki način, istraživači tek počinju da shvataju šta čini odnos deteta sa ljubimcem obostrano korisnim.

U međuvremenu, i sama deca kućne ljubimce svrstavaju u neka od najvažnijih bića u životima, doživljavajući životinjske saputnike kao utehu i emocionalnu podršku, kao i kao nepogrešive poverljive osobe za tajnu.

– Neke od tih koristi „je veoma teško kvantifikovati jer su veoma individualne, a nauka se bavi populacijama i velikim brojevima, kaže Bredšo.

– Samo zato što nešto nije baš opipljivo i lako merljivo, ne znači da nije stvarno.