Jedan od najznačajnijih američkih književnika, mag gotske književnosti i misterije i otac detektivskog žanra, Edgar Alan Po, svojevremeno je priznao kako bi voleo da piše “misteriozno kao mačka.” Njegova životinjska “muza” bila je prugasta mačka Katarina, koja je živela sa njim i suprugom Virdžinijom.

Piše: Djole dog

Proučavaoci Poovog dela sigurni su da je Katarina bila ključna inspiracija za autorovu najpoznatiju kratku priču “Crni mačak”, objavljenu 1843. godine. Ipak, ima i onih koji misle da je, pored Katarine, Po imao još jednu, baš crnu mačku, ali se o toj drugoj ne zna ama baš ništa.

PROČITAJ JOŠ

Urnebesno: Kada vlasnik postane mačka (VIDEO)

Saveti: Mačke i praznici

Veruje se da je Katarina zapravo bila Virdžinijin kućni ljubimac i posle udaje mlada žena ju je povela u novi dom. Tako je maca postala deo porodice Po krajem 1839. – početkom 1840. godine, dok su živeli u ulici Kouts, u Filadelfiji.

Danas se zna i da su u njihovom domu bili popularni nadimci, pa je Edgar bio Edi, Viktorija – Sisi, a njena majka, inače Poova rođaka, koja je živela sa njima, Madi. Katarinu su zvali Katers ili Kejt, a njeno ime se pisalo i sa jednim i sa dva “t”.

Edgar i Katarina su imali blisku vezu i maca je volela da jede iz piščeve ruke. Poznavaoci prilika svedoče da je bila tužna kada bi otputovao i uživala da sedi na njegovom ramenu, predući, dok piše. Jedan prijatelj je scenu oslikao rečima: “Izgledalo je kao da je Kejt odobrava rad koji se odvija pod njenim nadzorom”.

Sam Po je tvrdio da je Katers veoma pametna, spretna i da motri na sve što se događa okolo. Novinar i izdavač Džordž R. Graham u “Memoarima” opisuje je kao “veliku mačku boje kornjačevine”, koja, uvijena u Poov stari šinjel, leži na Virdžinijinim grudima. Virdžinija je, naime, bolovala od tuberkuloze pet godina, a tokom zime 1846. godine, kada je Po živeo u potpunom siromaštvu a ona bila na samrti, Katarina bi se sklupčala pored, na krevetu, da greje bolesnicu.

Jedan Poov gost objašnjavao je kako Virdžinija nije imala nikakav izvor toplote osim muževljevog kaputa i te mačke. “Čudesna mačka je delovala kao da je svesna svoje velike korisnosti”, kazao je.

Katarina je obožavala da se izležava i u Poovom krilu. Njihovo prijateljstvo inspirisalo ga je da napiše esej “Instinkt protiv razuma”, objavljen 1840. godine u nedeljniku Alexander’s Weekly Messenger. U eseju tvrdi kako je sasvim moguće da je životinjski instinkt sila snažnija od intelekta čoveka. Svoju tezu ilustruje detaljnim objašnjavanjem načina na koji Katarina sama otvara ulazna vrata, uz obrazloženje: “Autor ovog eseja je vlasnik jedne od najneobičnijih crnih mačaka na svetu” (upravo činjenica da Kejt nije bila crna navodi pojedine istraživače da posumnjaju kako je ipak postojala još jedna maca). Esej nastavlja pričom o tome kako je mačka naučila da otvori vrata sa zasunom koristeći niz savršeno tempiranih pokreta.

Bračni par Po otputovao je 1844. godine u Njujork, ali su morali da ostave Madi i Katarinu kod kuće. Edgar je pokušavao da se probije u američkom književnom svetu. Odseli su u pansionu u Grinič Vilidžu, a gazdarica je priredila toliko impresivnu gozbu da je Po pisao tašti: “Voleo bih da Kejt može da je vidi – onesvestila bi se. Ne možete ni da zamislite koliko nam oboma nedostajete. Sisi je sinoć mnogo plakala jer Vi i Katarina niste ovde.”

Već naredne nedelje napisao je članak za New York Sun o transatlantskom letu balonom na gas, pod nazivom “Balonska prevara”, koji mu je doneo dovoljno novca da pošalje po Madi i Kejt.

Poova supruga je preminula u januaru 1847. godine, sa samo 24 godine. Edgar Alan Po je preminuo u 40-oj godini, 7. oktobra 1849. I Katarina je otputovala za njim svega nekoliko nedelja kasnije. Pronašla ju je Madi kada se vratila u njihovu porodičnu kuću, u Fordamu, po poslednje kutije, pošto se selila. Katarinina smrt jednako je misteriozna kao i odlazak njenog vlasnika.

O uzroku Poovog nestanka s ovog sveta i dalje se raspravlja, a jedna od teorija kaže da je preminuo zarazivši se besnilom. Pošto je Katarina umrla ubrzo nakon njega, neki se pitaju – da li se možda zarazio od nje? U to vreme nije postojala vakcina za kućne ljubimce, pa bi ovo moglo da ima smisla, ali teza nikada nije dokazana.

Ono što se, pak, pouzdano zna jeste činjenica da je, očajan i depresivan, Edgar Alan Po 1848. godine pokušao da izvrši samoubistvo. Neuspešno. Samo godinu dana kasnije umreće u Baltimoru.

Njegova mračna priča “Crna mačka” govori o čoveku koji je voleo svoju macu Plutoa sve dok se jedne večeri nije vratio kući pijan i pokušao da je uhvati, ali ga je ona, braneći se, ugrizla. Pijanac je na to poludeo, počeo da zlostavlja jadnu životinju i na kraju je obesio u dvorištu. Međutim, Plutoov duh, tj. dvojnik, vraća se na ovaj svet i počinje polako da se sveti. Čovek u napadu besa ubija i svoju ženu sekirom i sakriva tragove. Kada policija počne istragu, mačka ih, mašući repom, navodi do ženinog leša. Čovek je na kraju uhapšen i osuđen, a pravda zadovoljena.

U međuvremenu, Katarina je postala zvezda serije misterija autorke Monike Šonesi, kao i tema kratke biografije “Poova neobična kućna mačka” Eda Semsa.

U novembru 2012. godine tri mačeta pronađena su u dvorištu Muzeja Poa u Ričmondu, u Virdžiniji. Osoblje im je dalo imena Edgar, Pluto i Katarina. Katarinu je udomio jedan od zaposlenih, dok su Edgar i Pluto postali zvanične maskote Muzeja.

Valja dodati i da su najmanje dve crne mačke živele u toj kući posle Katarine, a dokazi se mogu naći u onovremenoj štampi. Jedna od njih, crna kao ugalj, zvala se Džigs i živela je nepunih 70 godina posle Katarine. Džigs je pripadao porodici Viktor, koja je brinula o ovom spomen-mestu. I sam Orvil Gaj Viktor, domaćin, bio je pisac, mada ne tako uspešan kao Po. Jedan članak u novinama Kansas City Star, iz 1905. godine, takođe pruža dokaz da je barem još jedna crna mačka boravila u slavnoj kući, ali drugih detalja o njoj nema.