Od nacrtane mačke u pećini u Dordonji do Mace Šize, Feliksa (Srećka), Toma, Garfilda ili Bleksada i gđice Bangalor, nežne i nezavisne grabljivice vladaju svetom devete umetnosti * Mačka je i važan simbol, metafora, a upravo u stripu – više nego i u jednoj našoj umetnosti –  vidimo drevni, šamanski odnos strahopoštovanja koji gajimo prema lepim grabljivicama, ocenjuju naši sagovornici

Tekst: Teodora Spasojević

Devetnaestog juna jedna od najpoznatijih mačaka na svetu, Garfild, proslavila je 43. rođendan. Ovaj narandžasti mačak, glavni junak stripa, lenj je, halapljiv, sebičan, bez ikakvog poštovanja prema vlasniku Džonu i psu Odiju. On i Džon, inače crtač, žive u Indijani, odakle je i autor stripa Džim Dejvis. Obožava lazanje, najbolji drug mu je plišani medvedić Puki, ima devojku Arlin (Elenu) i skoro na svakom sastanku uprska stvar zbog neutažive želje za hranom.

Garfild ismeva vlasnike kućnih ljubimaca i njihov odnos sa životinjama, često prikazujući samog ljubimca kao pravog gospodara domaćinstva. Strip se bavi i čestim ljudskim dilemama i problemima, od dijete do dosade.

Od 2007. godine strip se objavljuje u više od 2.500 dnevnih novina i časopisa, a njegova popularnost rezultirala je snimanjem nekoliko animiranih televizijskih specijala, dve animirane TV serije, dva dugometražna filma…

Garfild je samo jedna u nizu stripskih mačaka uz koje su odrastale brojne generacije, ali koje obožavaju i stariji. Simpatične i mazne, lukave i svojeglave, neustrašive i slobodne, razbojnici i detektivi – različite su uloge koje su mačke imale u istoriji stripa. Ali čak i kad su bile negativni junaci, obično su bile simpatične, poput sivog mačka Toma, koji neprestano, naravno bezuspešno, pokušava da doaka mišu Džeriju.

Često su strip crtači upravo kroz mačke projektovali sve ono što su sami želeli da budu ili ono što ih je zabavljalo, ili su, pak, oslikavali društvenu klimu i probleme. Tipičan primer je Fric, nadrndani mačak, koji ima porodicu, ali ne i posao. Iza njega su godine i godine alkoholičarskog i narkomanskog staža. Mačak Fric je, naravno, kritika društva, političkih, porodičnih i drugih odnosa, a autor je Robert Kramb. Ovi stripovi pripadaju „andergraund“ struji šezdesetih, koja bez ulepšavanja opisuje svakodnevicu u kojoj su seks, droge i rokenrol uobičajeni. Veruje se da je Kramb priče o mačku počeo da stvara da bi zabavio sestru Sendi. U početku je Frica zamislio kao pravog mačka, okruženog drugim mačkama, međutim, njegov junak se ubrzo izdiže na zadnje noge, oblači i počinje da živi kao čovek – elokventan, hladnokrvan i samouveren.

Marti Pals, Robertov prijatelj i kasnije muž njegove sestre Sendi, izjavio je da je u velikoj meri Fric bio ispunjenje autorovih želja. Kroz njega je Robert činio velika dela, prolazio kroz divlje avanture i doživljavao različita seksualna iskustva.

Jedna od prvih stripskih mačaka bila je Krejzi Ket, kod nas prevedena kao Maca Šiza, junak neobičnog stripa Džordža Herimena, iz 1913. Kao veoma popularna, ona je tokom Prvog svetskog rata dospela i u crtani film u Americi. I dok je Maca Šiza iz stripa „pobegla“ na platno, kod mačka Feliksa slučaj je bio obrnut. On se prvo pojavio 1916. u crtanim filmovima Pata Salivena, a onda 1923. preselio u strip. Feliks, u stvari, ima status prve crtane medijske zvezde, koju će vremenom potisnuti Diznijevi junaci.

Zoran Stefanović, dramaturg-scenarista i istraživač kulture, upravnik beogradskog Centra za umetnost stripa pri Udruženju stripskih umetnika Srbije, sa Živojinom Tamburićem i Zdravkom Zupanom, autor je kritičkog leksikona “Stripovi koje smo voleli: izbor stripova i stvaralaca sa prostora bivše Jugoslavije u XX veku“. Već neko vreme radi na monografiji-antologiji o mačkama u svetskom stripu i vizuelnoj literaturi.

– Kao u životu, i u umetnosti mačke su kompleksne ličnosti, razapete između više svetova. Istražujući materijal za knjigu o mačkama u svetskom i našem stripu, bio sam zadivljen bezmernom i živopisnom građom, praktično paralelnom istorijom kulture poslednjih 15.000 godina. Sada verujem da mačke nisu prosta umetnička tema ili zgodni junaci, već da u umetnosti vizuelnog pripovedanja zaista postoji poseban kult Mačke. I to još otkako postoji vizuelno pripovedanje, a mačke još nisu bile pripitomljene – od paleolitskih protoformi oličenih u dugovratom mačku iz pećine u Dordonji, preko narodnih i crkvenih ilustracija, do savremenih junaka – kaže Stefanović.

Kako primećuje, naše vreme liči na Stari Egipat – pišemo po zidovima, makar virtualnim, volimo kombinaciju slike i teksta i obožavamo mačke. Istina, volimo i pse, ali oni su se, kaže, opredelili da budu čuvari civilizacije, dok su mačke ostale pri stavu da su ličnost i sloboda važnije.

– Večna je to podvojenost ljudske duše, večna dijalektika naše unutrašnje borbe koju prepoznajemo i u životinjama – konstatuje Stefanović. – U modernom dobu stripa, od druge polovine 19. veka do danas, kult mačke je samo rastao. Ustanovio ga je umetnik Vilhelm Buš. Zatim je autor čarobnog “Malog Nema” Vinzor Mekej podigao estetsku lestvicu u tzv. „Lepom dobu“. Herimenova “Maca Šiza” je mačke uvela u visoku umetnost nadrealnog humora, Mačak Srećko (Feliks) je kao “Macan Marko” postao omiljen i u beogradskom “Veselom četvrtku (1932.). Selina Kajl je bila Žena Mačka još u prvom Betmenu (1940.), a njeni su vrsnici večni Tom i njegov mučitelj miš Džeri (od 1940.).

U posleratnom periodu, prema našem sagovorniku, najtipičniji su bili neprevaziđeni Frankenov mačak u “Gaši Šeprtlji” (od 1957.), pomenuti Kambov Mačak Fric, voljeni Garfild (od 1978.), Ketbert iz dnevnog stripa “Dilbert“ (od 1989.), Mebijusove poetske fantazijske vizije, pa sve do danas – do poetskog, gorkog i zaumnog “Sna hiljadu mačaka” u Gejmenovom Sendmenu ili noara Hladnog rata u Kanalesovom i Gvarnjidovom remek-delu “Bleksad”.

Bleksad je najpoznatiji i najpopularniji stripski mačak u poslednje dve decenije, slaže se Bojan Bosnić, prvi čovek “Makonda“, koji je izdavač ovog kultnog krimi serijala kod nas.

– U pitanju je mlad krimić, koji prati kulturne i socijalne struje u Americi, šezdesetih godina. Mačak-detektiv podseća na mačju stripsku verziju Hemfrija Bogarta. On ima više psećih karakteristika – često ljut pogled, deluje opasno, ali je u suštini dobroćudan. Bleksad, u stvari, ima odlike nekog vučjaka ili rotvajlera. Ujedno je duhovit, harizmatičan, pravičan.

Bosnić veruje da su mačke i psi česti stripski junaci jer ih ljudi vole i u stvarnom životu. Ono što, po njemu, odvaja Bleksada jeste način na koji je strip urađen. Između ostalog, autori likove biraju prema karakteru životinja. Tako su npr. u jednoj epizodi, kada Bleksad ulazi u policijsku stanicu, svi policajci – psi. U epizodi vezanoj za rasnu diskriminaciju, s jedne strane su bele životinje, poput polarnih lisica, belih medveda i belih mačaka, dok su sa druge crni konji, psi itd.

Konkurencija stripu o Bleksadu na našem tržištu sada je i francuski strip „Životinjski zamak“, koji takođe izdaje “Makondo“. Glavni junak je mačka, gospođica Bangalor, koja predvodi pobunu protiv negativca, bika Silvija. On je zavladao napuštenim zamkom pošto su iz njega otišli ljudi, a potčinjena mu je pseća policija. Bangalor, pak, predvodi četu koza, krava, pacova, koji se bore za pravdu i slobodu. „Životinjski zamak“ stripska je adaptacija i kombinacija Orvelove „1984.“ i „Životinjske farme“.   

Interesantno je da kult mačke nije aktuelan samo na Zapadu, već postoji i u Istočnoj Evropi, još od ruskog anticarističkog stripa iz doba Petra Velikog “Miševi mačka sahranjuju” (oko 1760.).

U srpskom i jugoslovenskom stripu ustoličen je sredinom 19. veka, u vreme srpskog pesnika, lekara i stripara Jovana Jovanovića Zmaja. Kroz ceo 20. vek ove ljubimce srećemo, kaže Stefanović, u stripovima Čika Brane Cvetkovića, Ozrena Bačića, Dušana Jovanovića, Aleksandra Klasa, Gorana Delića, Krešimira Skozreta, Tomislava Osmanlija i Aleksandra Sotirovskog, Miroljuba Milutinovića Brade i Miroslava Marića, Iztoka Sitara, Danijela Žeželja, Boba Solanovića, Darka Macana, Radiča Mijatovića Miše, pa sve do mačaka Boba Živkovića – od smešnih do zastrašujućih. U novom stoleću pridružila se i najmlađa maca – “Mačak Igor” Vladana Nikolića.

Naši autori svojevremeno su radili i “Toma i Džerija” u stripu.

– To je bila velika i vrlo uspešna produkcija, i to ne samo “Toma i Džerija”, već i srodnih licenci iz 1980-ih, uključujući i pse “Bula i Bila” – objašnjava Stefanović. – Većinom je ovo rađeno za „Vjesnikovu“ pres agenciju u Zagrebu. U okviru toga su hiljade strane uradili Ratomir Petrović, Zdravko Zupan, Dušan Reljić, Zoran Kovačević, Darko Macan, Lazar Odanović, Bojan M. Đukić, Miodrag Kulić i drugi. To je viđeno i u Nemačkoj i Holandiji.

U našem stripu, smatra ovaj poznavalac, mačka je i važan simbol, metafora. Upravo tu, više nego i u jednoj našoj umetnosti, vidimo drevni, šamanski odnos strahopoštovanja koji gajimo prema lepim grabljivicama:

– Možemo čak reći da su u pitanju totemistički čovekoliki avatari, poput klasičnog evropskog vesterna “Stari Mačak” Andrije Maurovića i Franje Fuisa, zatim superjunačke megazvezde Balkana i Skandinavije “Cat Claw” Branislava Kerca, pa i gorkog “Okorelog mačka” Zorana Stojiljkovića po pesmama Ivice Živkovića… Moji ljubimci u ovom periodu su male pufnaste loptice na akvarelima Milice Mastelice, elegantne mačje lepotice na ilustracijama Marice Kicušić, razne felinoidne pojave Zorana Tucića većinom u kontekstu priča o Drevnom Egiptu. I naravno – Van Gogov Vinsent na tablama evropskog velikana stripa Gradimira Smuđe.

Čuveni strip crtač Branimir Kerac objašnjava da je njegova Ket Klou (Cat Claw), odnosno Karolina Konor, nastala 1981. kao ženski pandan Spajdermenu, kada su „Dečje novine“, tj. “Ju strip”, želeli domaći strip sa junacima nalik Marvelovim. Od tri junaka, koji su tada kreirani, samo je atraktivna Ket Klou preživela, dok su nešto što bi bio pandan Terminatoru, koji tada nije postojao, i Konanu, odnosno Crvenoj Sonji, nestali.

– Mogu da kažem da je Ket Klou moje najvoljenije dete jer je prvi junak kog sam samostalno radio. Zanimljivo je da sam se kao mali plašio maca zbog one dve zlobne mačke iz „Maze i Lunje“, ali sa hevi metal fazom sve se promenilo. Ket Klou je žena, a ne mačka, smerna studentkinja biologije, ali ju je ogrebala mačka, pa je dobila neke mačje osobine: mogućnost da skače po krovovima, vidi u mraku, uvlači i izbacuje kandže, uvek se dočeka na noge. Iako su je mnogi doživeli kao parodiju na superheroje. Ona nije parodija, ona je superheroj – kaže Kerac.

Ovaj strip je objavljen u Americi, Švedskoj, Norveškoj, Holandiji, Francuskoj, Turskoj…

IZ STRIPA U MUZEJ

Belgijski crtač stripova Filip Želik autor je projekta o izgradnji muzeja o stripskom junaku Mačku, čiji je i autor. Mačak je poznat po smešnim, ali i filozofskim opaskama, koje zabavljaju Belgijance više od 30 godina. Strip “Mačak” počeo je da izlazi 1983. godine kao dodatak belgijskom listu „Soar“. Kasnije je stekao nacionalnu i svetsku slavu kao mačka anti-heroj, koji se ponaša kao čovek. Sive je boje sa isturenim ušima, smešnom njuškom, nosi odela s kravatom, ide u kafanu, vozi kola, a ponekad ima političke stavove i skeptičan je prema religiji, ali sve sa dozom humora.

MAČKA KAPETANA MARVELA

Mačka Kapetana Marvela alias Kerol Denvers, najmoćnije heroine, zove se u stripu Čui, a u filmskoj verziji Gus. Ona je flerken – izmišljeno vanzemaljsko stvorenje koje izgledom i ponašanjem podseća na običnu kućnu mačku, uz nekoliko “manjih” razlika, kao što je npr. sposobnost da položi jaja ili da se teleportuje. Ima pipke koji se mogu protezati iz usta, što mu omogućava da pojede gomilu Kri vojnika. Filmski mačak postao je toliko popularan da je zasenio i samu Kapetan Marvel.

SLOŽENA SIMBOLIKA MAČKE

Ne postoji samo jedan odgovor na pitanje gde nas mačke najdublje pogađaju kad ih vidimo oživljene kroz sliku, strip, vizuelno pripovedanje, kaže Stefanović: – Da li je to kada u karikaturalno-humorističkim stripovima kroz smeh u mački otkrivamo dublje istine o sebi i svemiru ili kada, kroz realističku stilizaciju, mačke zazivamo kao složene poetske slike. Ili kada predstavljaju naše toteme i avatare u svim onim ženama-mačkama i muškarcima-panterima.

Related Posts

• 
  Inspiracija za velika dela
• 
  Mačka Tama – boginja Japana