Pavla Jerinića sigurno prepoznajte po ulogama u filmovima “Prvaci sveta“, “Kralj Petar Prvi”, te televizijskim serijama “Junaci našeg doba“ i “Igra sudbine“. Ali, osim na malim ekranima, Pavla možete da sretnete i u parkiću kod Vukovog spomenika, ili pak na Tašu, kako šeta svog psa, Senu, koja je ravnopravni član porodice već evo, petu godinu. Kako kaže, oduvek je voleo životinje, i smatra da je prosto dužnost, a ne samo potreba da imamo i brinemo se od psima.  – Ukoliko se oslonimo samo na ljudsku rasu i zanemarimo sve ostalo, u ozbiljnom smo problemu, kaže Pavle za magazin PAS. Pavle je odrastao uz pse, i to što i danas ima mešanku Senu nije nikakvo iznenađenje, bar za ljude koji ga dugo poznaju.

– Sena je moj drugi pas. Pre nje, imao sam labradora Dona, koji je poživeo 15 godina, priča Pavle. To su dva potpuno različita odnosa zbog različitog životnog perioda, naravno. Don je bio jedan flegmatični momak koji je stigao kada sam imao 7 godina. Rasli smo zajedno, bio je izvor neviđene sreće, radosti i ljubavi, ali je za jednog klinca bio velika obaveza u smislu da kad se završi škola, svi ostaju u dvorištu da se druže, a ja trčim kući da šetam Dona. Koliko god mi je tada možda bilo krivo, misleći da nešto propuštam, sada mi naravno nije nimalo žao. Uz Dona sam naučio mnogo. Pre njega imao sam razne ljubimce, od hrčka, kornjača, pa čak i jednog guštera.

Kako je Sena postala tvoja, šta je bio okidač da odučiš da udomiš štene koje si našao na ulici?

– Naše druženje je počelo kada je ona bila štene. Supruga je našla ispod jelke u kutiji sa još troje. Neko ih je tu ostavio. Padao je grozan pljusak. Unela ih je u zgradu, gde su napravili haos, bilo je svega svuda po ulazu, tako da je uz pomoć roditelja i par komšija uspela da im napravi improvizovano sklonište ispod terase jednog stana u prizemlju. Svi su ih čuvali i hranili, naročito deca, međutim jednog dana, Sena je izašla iz skrovišta, neka gospođa joj je iz kola dala malo hrane i potom, slučajno prešla preko nje. Šanse nisu baš bile na njenoj strani da će da preživi. Ipak, brzo je stigao veterinar koji joj je spasao život. Prosto posle svega što je preživela sa samo par meseci nije bilo dileme. Preuzeli smo je, negovali, prvo se uspravila u sedeći položaj, zatim je vukla zadnji deo, pa se gegala kao neki pauk da bi posle vrlo kratkog vremenskog perioda podigla na noge, pa i krenula da skakuće. To smo sve, naravno, pospešivali muzikom iz “Rokija”. Nedugo zatim, izgledala je kao da joj se nikad ništa nije ni desilo. Sreća u nesreći je što je bila štene, tako da je vrlo mladi organizam uspeo manje-više sam da se izvuče.

Ona je sada dobro, zdrava i vesela?

Sad ima toliko energije da je ponekad nesnosna. Ne može normalno da ide pored vas nego vuče kao luda da vidi, da njušne, da obeleži… Od njene nesreće ne prođe dan da je ne pogledam i pomislim na smrtnost svih živih bića, pa i njenu, kao da se polako, dan po dan spremam za ono neminovno, znajući šta me čeka, koliko će teško biti, ali bez obzira, ponovo bih to uradio. Iznova i iznova .. Jer je sve ono lepo što daje i što u nama, koji je čuvamo i volimo, budi neizmerno veliko, tako da preplavljuje sve drugo.

Pošto si dosta zauzet, često putuješ s jedne lokacije na drugu, zbog snimanja – da li je vezana za tebe?

– Kada ja nisam tu, njoj je možda još bolje, jer se svi sažaljevaju na njen tužan pogled čim šušne kesica, ili zvecne escajg. Neviđen je manipulator, kao u ostalom svaki pas. Koliko god ja ubeđivao druge da je ona bolja i zdravija ako ne jede non-stop kao prasence, ta priča traje deset minuta dok me ne izgube iz vidokruga. Skoro sam zbog posla bio odsutan mesec dana od kuće, tako da su sve tri devojke bile u tazbini. Kada sam se vratio, Sena je imala 2kg više, tapacirana, nabijena, kao da je na steroidima. Ono što ljudi nikako ne kapiraju je upravo to, psi nisu programirani da jedu ceo dan, pa ni svaki dan i ako su mršaviji lakše će da nose svoju telesnu težinu, bolje je i za kukove, unutrašnje organe, zube na kraju krajeva, duže će da žive…ali ne. Mi podležemo nekoj tupavoj bolećivosti i ostalim tananim osećanjima.

Inače, suprugu bukvalno maltretira kada nisam tu, ne da joj da radi, zavlači joj njušku ispod lakta, upliće joj se među noge, samo da bi nešto dobila. Onda dobije, pa naravno traži još, pa se moja supruga naljuti na punih 15 sekundi i tako u krug. Ali da ne stvorite sliku da je Sena neka divljakuša, naprotiv, vrlo je poslušna i inteligentna, sa fondom reči koji premašuje čak fond nekih ljudi koje poznajemo.

CEO INTERVJU MOŽETE DA PROČITATE U ŠTAMPANOM IZDANJU MAGAZINA PAS KOJI JE OD 28. MARTA U PRODAJI