Pojava svakog novog romana Mirjane Đurđević godinama već, i decenijama, uzburkava (ne samo) književnu čaršiju, a čitaoci odavno već njene knjige iščekuju sa ogromnim uzbuđenjem. I ama baš svaka se, i više od one prethodne, pokaže vrednom čekanja, jer Mira sa svakom uspeva da nas osvoji, nasmeje, zapita, zamisli… Ova, danas penzionisana profesorka Visoke građevinsko-geodetske škole, kao pisac krajnje precizno odmerava, iscrtava i podvlači bizarne odlike naše stvarnosti, smeštajući u nju likove neodoljive poput njene prljave inspektorke Harijete u (do sada) osmoknjižju sačinjenom od svojevrsnih “Mira style” krimića. Neretko je uspevala da nas, naknadno, šokira svojim proročkim sposobnostima, kada bi se ispostavilo da je još “ihahaj otkad” predvidela nezamislive stvari, poput skrivanja Radovana Karadžića u liku njuejdž iscelitelja, pojave memoara Mire Marković koje ova šalje iz Rusije, gužve oko Aleje zaslužnih građana… Uskoro će biti objavljen roman “Mica, Beograd i odvratni Britanac”, nastavak davne njene popularne knjige “Kaja, Beograd i dobri Amerikanac”, samo bez Kaje.

Piše: Marina Mirković
Foto: Vesna Lalić

Mačaka u romanima Đurđevićeve još nije bilo, njena junakinja Harijeta voli i ima pse… Ipak, Mirino bivstvovanje obeležio je suživot sa mačkama, trenutno sa dva mačora, i jedna neprežaljena “mačja” ljubav…

Po čemu pamtite prvu mačku koja je ušla u vaš dom a koja je bila, praktično, ilegalni imigrant?

– Prvi je bio beli mačorčić s crnim repom, prošvercovali smo ga iz Bugarske, s letovanja. Nazvali smo ga Soko, što se meni nije sviđalo, jer smo ga našli jedne noći pored česme u selu Sokolovu kako se dere. Bio je sa nama tek godinu dana. Kada smo se sledećeg leta vratili s mora nije ga bilo, a ostavili smo ga na čuvanju nekim prijateljima. Ne sećam se šta se tačno dogodilo, imala sam samo četiri godine.

I naredna mačka vam se, premda dosta kasnije, u dom i srce uselila “bez pitanja”, gotovo slučajno?

– Sledeća mačka došla je u kuću tek kad više nikoga nisam morala da pitam za dozvolu. Opet mače, crno, nju sam dobila od đaka, verovatno su mi je doneli u školu da bi me provocirali. Greška, zajedno smo je nahranili parizerom iz nečijeg sendviča i ja sam je odnela sa sobom. Okupala, osušila, očistila od buva i parazita i to je bilo to. Pitali su me posle za mače u školi, odgovarala sam kako ne može da se svrti u potkrovlju u kome smo živeli i dobila je od dece ime Mestača. Mačka koju ne drži mesto. To je prva i jedina ženka koju sam imala. I prva i jedina mačka koja me je ostavila…

Kako je došlo do tog “raskida”?

– Kada bismo bili na putu ili na poslu, vreme je provodila s mojom babom, sprat niže, da ne bi bila sama. Posle nekoliko godina smo se odselili, poveli i nju, naravno, ali ona nije podnosila novi stan. Žalosno je mjaukala, prestala da jede, odbijala da spava sa nama… Veterinari nisu mogli da nađu uzrok, a ona je kopnila. Sve dok nam nije palo na pamet da pokušamo nešto skroz blesavo, da je odvedemo kod babe u posetu. Da ste videli tu sreću! Uletela joj je u krilo da se pozdravi, odatle pravo u kuhinju da se najede, pa nazad u krilo… Šta sam mogla do da je ostavim da živi tamo gde je želela. Imala je dug i lep mačiji život s onom koju je volela više nego mene. Od nje sam valjda najviše naučila o mačkama, a ponešto i o sebi.

CEO INTERVJU MOŽETE DA PROČITATE U ŠTAMPANOM IZDANJU MAGAZINA MAČKA KOJI JE U PRODAJI ILI PRETPLATOM NA DIGITALNO IZDANJE.