Otkako je kao sićušno štene, pre gotovo osam godina, lajavi maltezer Beni ušetao u život porodice proslavljenog trenera Milana Živadinovića, svaki njihov dan ispunjen je smehom i radošću

Izvor: magazin Pas
Fotografije: Ivana Todorović

Još ispred kapije njegove kuće na Zvezdari, začuli smo razdragan Benijev lavež. S nestrpljenjem je čekao da se plava vrata otvore, a onda nas je ovaj preslatki psić uljudno pozdravio, lajanjem razume se, a potom i potanko „ispitao” njuškanjem, da se bolje upoznamo.

‒ Ima tremu, zna da dolazite zbog njega – uz prepoznatljiv široki osmeh dočekao nas je Milan Živadinović, Bard, kako ga ljubitelji fudbala i sportski novinari zovu iz poštovanja.

Iako je u javnosti poznat kao čovek bez dlake na jeziku, koji neretko veoma oštro i kritički govori ne samo o stanju u fudbalu već i u celokupnom društvu, u njegovom domu upoznali smo onu nežniju, pravu stranu ovog fudbalskog znalca.

Uživali smo u pravoj porodičnoj atmosferi – njegova supruga Lidija skuvala nam je jutarnju kaficu, četvorogodišnji unuk Lazar pomagao nam je da Benija „uhvatimo” u najboljoj pozi, a naš sagovornik i njegova ćerka Marija sa osmehom su odgovarali na sva naša pitanja.

Prvo je bilo – kako je Beni stigao u njihov dom.

– Nekih godinu dana pre nego što smo uzeli psa, ćerka je slučajno na „Fejsbuku” naišla na fotografije štenaca maltezera i zaljubila se u ovu rasu na prvi pogled. Od tog trenutka često je govorila da bi volela da ima psa, pa smo supruga i ja rešili da je iznenadimo za rođendan. Beni je rođen 23. avgusta 2010. godine, uskoro će napuniti osam godina. Pronašli smo odličnu odgajivačnicu u Sivcu, za koju se ispostavilo da je upravo ona na koju je Marija naišla na „Fejsbuku”, međutim, Beni je u tom trenutku bio mlađi od tri meseca. Tada se, kako su nam objasnili, štenci odvajaju od majke, i nisu hteli da nam ga prodaju malo ranije – priseća se naš sagovornik.

Ipak, uspeli ste da dođete do ovog čupavog rođendanskog poklona. Na koji način?

– Pozvao sam u pomoć mog prijatelja, Mahmuda al Dagistanija, generalnog sekretara Kinološkog saveza Srbije, i zamolio ga da nam pomogne. Objasnio sam mu situaciju i pitao ga da li je moguće da urgira kod odgajivača da ovog puta naprave izuzetak i štene malo ranije odvoje od majke i legla. Bilo mi je veoma važno da Beni Maju dočeka po povratku s posla na dan njenog rođendana. I na sreću, i uz pomoć Mahmuda, kojem smo svi veoma zahvalni, Beni je stigao u naš dom. Pre nego što smo ga doveli kući, u obližnjem restoranu sam naručio kuvanu piletinu, kojom smo ga hranili prvih nekoliko dana, po savetu odgajivača.

I bio je to najbolji rođendanski poklon?

– Benija smo, kada smo začuli Majine korake ispred vrata, stavili u kutiju u kojoj je bilo i njegovo ćebence na kojem je spavao u svom leglu. Nije mogla ni da pretpostavi šta je u kutiji, a kada ju je otvorila – zaplakala je. Nekoliko trenutaka nije mogla da veruje, a onda ga je uzela u naručje, i tako je do danas. Maju najviše voli, s njom spava i uvek je prati u stopu.

Vaši ukućani su nam otkrili da na Benija gledate gotovo isto kao na svog unuka, pa zbog toga znaju i da se našale s vama. Da li ste i vi, kao i većina naših sagovornika, saglasni sa stavom da pas zaista jeste ravnopravni član porodice?

– Ja imam dva unuka, tako uvek kažem. Benka i Lazara. I najsrećniji sam čovek na svetu. Da, smeju mi se jer Benija zovem „ljubav moja”, „oko moje”, ali zaista je tako. Svuda ide s nama, nikada nije sam kod kuće. Do prodavnice – do prodavnice, uvek je sa nama. U mojim godinama nema ničeg lepšeg od gledanja unuka kako rastu. A kada još imate i jednu kucu, sreća je potpuna. Okružen sam divnom porodicom, to je najveća sreća.

Vidimo i sami koliko se njih dvojica, Lazar i Beni, lepo igraju i slažu. Postoje i brojni naučni dokazi da je za svako dete dragoceno da odrasta uz psa. Da li i vi tako mislite?

– Apsolutno! Oni se divno slažu, mada, evo kao sada, umeju da budu ljubomorni jedan na drugoga ako je jedan u centru pažnje. I Benko i Lazar traže vašu nepodeljenu pažnju, da im se potpuno posvetite, pa često imamo smešne situacije kad se bore da budu glavni. Ali dok je Lazar bio beba, Beni se nije odvajao od njega. I sada spava uvek blizu Laze. Ujutru ga budi tako što ga lizne po nosu. Beni, inače, ima osetljiv stomak i pošto je alav, moramo da pazimo da ne pojede previše jer ga onda muči stomak. Inače pati od gastritisa i pije „ranisan”, kao čovek. Ali Laza uvek s njim podeli ono što jede, krišom, da ga ne vidimo. A kad neće da deli, e onda Beni zna i da mu ukrade pokoji zalogaj – kaže sa osmehom Milan Živadinović.

Osim hrane, omiljeni hobi mu je da od Laze krade još nešto?

– Da, Lazine čarapice. Otkako je bio beba, Beni mu stalno ćapi jednu čarapu, i dan-danas. To Lazu sad već mnogo nervira, ali mislim da se polako predaje i pušta ga.

Pomenuli ste da Beni ima gastritis. Da li mu je ishrana zbog toga specifična, kako ga hranite i čime?

– Može da jede dok se ne prevrne! Ima stomačne probleme, ali navali na hranu kad god nismo oprezni. Sa stola zna da ukrade šta stigne ako se na sekund okrenemo, pa smo svi obazrivi, za njegovo dobro, naravno. Pazimo da jede manje obroke, ima svoje granule, dajemo mu grickalice za zdrave zube, a lud je i za sosićima u kesicama. Ma on sve voli. Mnogo je smešno što kada se ponekad prejede, dođe do sina Marka i onda mu on masira stomak, kao detetu. To je njihov ritual. Inače o Benijevom zdravlju brigu od prvog dana vode divni veterinari s Veterinarskog fakulteta i mnogo smo im zahvalni. Pre nekoliko godina Beni je u šetnji „zaradio” krpelja kojeg, nažalost, nismo odmah uočili i veterinari kažu da smo ga doveli u poslednjem trenutku, bio je na ivici.

Interesantno je to što zapamti sve ljude koji mu daju hranu i njih posebno voli?

– Sestru moje supruge obožava jer mu ona stalno daje da jede. Čim je ugleda, počne da trči ukrug, ne zna šta će od radosti. I naravno, prosi uvek oko stola, i uvek se nađe neko da mu da pokoji zalogaj. Naravno, pazimo da mu dajemo ono što sme da jede.

Primetili smo da Beni voli da se slika, a i da se šepuri ovako sveže ošišan i s modernom frizurom. Kako brinete o njegovom krznu?

– Godinama ga već redovno vodimo kod grumera Vlade u Kajmakčalanskoj ulici. Beni ga obožava, miran je kao bubica kad ga on šiša, i uživa da se kupa, šiša i četka. Juče smo ga specijalno zbog ovog intervjua odveli na frizuru, da se ne bruka pred kamerama.

Veseo je i razigran pas, prijateljski nastrojen, u to smo se odmah uverili. Šta je ono što vi najviše volite kod njega, koje su vam omiljene crte njegovog karaktera?

– Mnogo je dobar. Jeste lajav, ali je u stvari prava maza. Voli sve ljude, obožava da se mazi. Moj Beni je, inače, izvrstan golman. Kako me vidi, donese mi lopticu i traži da se „dobacujemo”. Ne možete da verujete – zauzme stav pa onda šapicama „maršira” u mestu i čeka da mu bacim loptu. Ima svoj zamišljeni gol, stative, i brani. I ozbiljno je dobar. A ako mu kojim slučajem lopta „uđe u gol”, onda se ljuti, laje i negoduje. Loptice su mu fascinacija. Sakriva ih u sve cipele pa ih onda traži i vadi, obožava i da se igra s praznim flašicama vode. U stanju je da ih ganja po kući stalno.

Maltezer je, ali poput pravog buldoga, zabavlja vas i hrkanjem?

– Ma on je kao čovek. Spava na leđima, digne sve četiri uvis i hrče. Urnebesan je.

Kažete da je Beni više nalik mački nego psu, kada se zanemari, naravno, to što obožava da laje i što lajanjem doslovno reaguje na svaki šum. Po čemu je to sličan mačkama?

– On je zaista kao mačka. Drugi psi spavaju na podu, ili na krevetu, a on – na naslonu kreveta. Stalno traži neko mesto na uzvišenju, tako najviše voli da se odmara i da drema. Pre nekoliko godina ga je to dovelo i u nevolju jer je nezgodno skočio s naslona kauča i povredio nogu. Srećom, povreda nije bila ozbiljna i brzo se oporavio. Ali tada je naučio da se pažljivo penje i silazi.

Televizija kvari mlade

Kao treneru i pedagogu, smeta vam celokupna društvena klima, koja, kako često ističete, presudno oblikuje mlade. Šta vam najviše smeta?

– Vidite kakvo nam je okruženje, najpre, šta nam se sve servira na televiziji. Rijaliti programi koji okupljaju ljude koji nikada ne bi mogli da zavrede ničiju pažnju. Oni uživaju, dnevno dobijaju onoliko novca koliko pošten čovek zaradi za mesec dana. Hoće li to neko zaustaviti? Nigde u svetu toga nema, živeo sam u 15 država sveta i svuda morate da platite kako biste takve sadržaje gledali na posebnim kanalima. I onda se pitamo otkuda porast nasilja i nemorala? Pa mi smo ih afirmisali. I kakva će nam onda deca biti? Moramo da spasemo omladinu – naglašava Živadinović.

Duh Orijenta

Popularni Živa je iz svake zemlje u kojoj je radio i živeo doneo poneki komad nameštaja, najviše iz Azije. Celokupan prostor odiše Orijentom – šareni jastuci, mnoštvo velikih slika i figura, enterijerom njegove kuće dominiraju plava i zlatna boja. To i ne čudi, jer je, kako kaže, u državama Azije bio prihvaćen i poštovan kao ni u jednoj zemlji pre toga. Čak ni u svojoj.

– Mnogo su interesantne istorije tih egzotičnih zemalja. Živeo sam u deset azijskih država. Rijad je grad 21. veka, mnogo ispred Dubaija. Raskošni Bagdad, pre ovog nesrećnog rata, pa Teheran i raskoš Reze Pahlavija. To je lepše videti i doživeti nego Veneciju, to je nešto neverovatno. Jedan sam od retkih pravoslavaca kog su iz velikog poštovanja proveli kroz Meku. Malo je ljudi to doživelo, ja jesam.

Related Posts

• 
  Anđa je uvek budna s Ivon
• 
  Luka Maksimović: Obožavam te male tigrove