Nije baš nikome u Srbiji nepoznato kolika je on zvezda. Glavna uloga u “Tomi“ – filmu “ljubavi i tuge“ – kako ga je on sam opisao, doprinela je da je baš on glumac o kome se danas najviše govori. Tek koje zrno prašine manje, podizao je i sa rolama u “Državnom Službeniku“, “Besi“, “Nemanjićima“, … maestralnim izvođenjima u Ateljeu, JDP-u… nosećom rolom u biseru ruske kinomatografije “Dovlatovu“, filmu koji je osvojio Srebrnog medeveda na Berlinskom film festivalu. U tom istom danu naš sagovornik poneo je i evropsku nagradu kao najzapaženiji mladi glumac – “u usponu“.

Piše: Biljana Stjelja
Foto: Ivana Todorović

Možemo još da nižemo nisku njegovih uspeha, kao i spisak razloga zbog čega Milan Marić privlači poglede prisutnih gde god da zakorači. Možda je razlog tome i ona mešavina “ljubavi i tuge“ u njegovim očima, ali kada je u društvu jedne posebne dame, te su oči uvek uperene samo ka njoj. Prava zvezda naše zvezde je – Nika. Ženka patuljastog šnaucera, stara tek dve i po godine, poprilično nestašna i podjednako mazna. Nekako baš u skladu sa utiskom koji ostavlja njen pratilac.

– Jesi li od malena u društvu životinja?

Jesam. Od ranog detinjstva. Kad sam bio klinac prvo sam imao tigrastog boksera. On se, nažalost, izgubio, verovatno ga je neko ćapio. Posle sam od prijatelja za 18 rođendan dobio Ajka. Sećam se da sam spavao, i da sam, onako kroz san, osetio kako mi je neko u krevet spustio nešto malo i plišano. Otvorio sam oči i ugledao nešto malo crno, sa dugačkim ušima,  ogromnim šapama i crvenom mašnom na stomaku. I kesicama ispod očiju. Sve nekako minijaturno. I to je bilo to. Ljubav na prvi pogled.

– Ajk je uginuo 2018. i trebalo ti je vremena da opet daš šansu nekom psu da ušeta u tvoj život.

Da, sve mi je to bilo jako bolno. Mnogo sam teško podneo i njegovu bolest i njegovu smrt. Bilo mi je nepodnošljivo da gledam kako se muči. Taj me osećaj i danas proganja. Zato sam se dugo uzdržavao od ideje da ponovo imam psa. Ne mogu da zamislim šta bi bilo da joj se nešto desi.

– Ali, ipak, imaš Niku.

Pa zvanično je ona pas mojih roditelja. Uglavnom je, zbog prirode mog posla, stacionirala kod njih. Tamo je sigurna i tamo joj je udobno. To mi se činilo kao bolje rešenje nego da je držim po ceo dan zaključanu, budući da snimanja nekad umeju da traju i po 13, 14 sati. A ne bih da je čuvaju neki njoj nepoznati ljudi i da joj stalno menjam adresu. Niti da je ostavljam kojekuda kada moram na putovanja. Ovako, dođem kod mojih po nju, otmem je na nekoliko dana pa je vratim i tako kad god mogu. Sada sam ubeđen da mi je moji više ne bi ni dali (smeh). Kada bi im rekao da je Nika moja usledila bi ozbiljna rasprava. Tako da joj ja sad više dođem kao neki ujak.

CEO INTERVJU MOŽETE PROČITATI U NAJNOVIJEM BROJU MAGAZINA PAS.