Tako je u septembru 2017. godine za magazin “Pas” rekao poznati glumac. Tokom jučerašnjeg dana Srbiju je potresla tužna vest da je glumac Marko Nikolić preminuo u zvezdarskoj bolnici, u 73. godini.

Tekst: magazin Pas
Fotografije: Ivana Todorović

Evo intervjua koji je u septembru 2017. godine objavljen u 35. broju magazina “Pas”.

Bard srpskog glumišta Marko Nikolić, nezaboravni Giga Moravac iz serije „Bolji život” koju milioni i dalje prate svaki put kad se reprizira na malim ekranima, već nekoliko godina uopšte ne govori za medije. Međutim, zbog velike ljubavi prema svom psu Nidži, mužjaku pudle starom 11 godina, ali i prema svim psima uopšte, sa zadovoljstvom je pristao na intervju za naš magazin.

I tako smo se pre nekoliko dana, jednog sunčanog podneva, našli na Donjem Dorćolu i uz kafu upoznali deo porodice Nikolić – Marka, ćerku Minu, perspektivnu mladu glumicu, i Nidžu – prgavu pudlu mekog srca i neodoljivih kovrdža.

Najpre, zanimalo nas je otkud ime Nidža.

– Ime mu je nadenula moja žena, rekla je – Nek se zove Nidža. Pitao sam odmah – Što Nidža, pa imam sina Nidžu, a kaže ona – Ja kad ga pogledam – vidim Nidžu.

Da li je on vaš prvi ljubimac i kako je stigao u vaš dom?

– Mi smo kovali zaveru protiv supruge. Celog života sam želeo ljubimca. U Kraljevu nisam mogao da ga imam jer smo živeli u stanu i imali smo zajedničko dvorište. Otac je bio šumarski inženjer i veliki ljubitelj životinja i prirode, ali mama učiteljica uvek je govorila da ne može kuče u stanu. Onda su krenule studije, a kod gazdarice u iznajmljenom stanu nisam nikako mogao da držim psa. Onda jedna žena, druga žena… Opet te žene. I stvarno nismo imali uslova, bili smo podstanari. Kad sam prvi put došao do svog stana na Sunčanoj padini, imali smo mali stan i trebalo je da dođe beba. Pre bebe smo imali jednog mačka, našli smo ga na Kopaoniku i doneli u šaci. Zvao se Nemanja Čeperković. Kad je trebalo da se žena porodi, morali smo da ga damo, jer mačka i malo dete teško idu zajedno. Mačka hoće da dođe do usta zbog mirisa mleka, pa linjanje… Čeperković je tako „deportovan” u Jajince kod naših prijatelja, ali scena rastanka je bila tako grozna i potresna. Uhvatio se za moju ženu, izgrebao je po grudima jer nije hteo da je pusti, kao da je tako govorio – Ne dajte me. I kad su ga stavili na zadnje sedište, kroz staklo nas je gledao, a moja žena je toliko plakala… Kad smo pomenuli jedanput kucu, rekla je da ne dolazi u obzir. Da ne može još jedanput da preživi takav rastanak.  

Međutim, uspeli ste da je ubedite?  

– Prolazile su godine, ćerka je porasla i rekli smo ženi – Mi moramo da uzmemo psa. Ona voli životinje, prošle su godine od tog šoka, i rekla je – Ajde, dobro, ali molim vas psa koji se ne linja, i ne sme da bude veliki, da mogu da ga uzmem u ruke kad hoću da ga pomazim. Neki su predlagali maltezere, ali ja sam se raspitao i još odavno sam čuo da je pudla neprikosnovena. Nisu sve pudle one koje viđamo na televiziji, kad ih nagrde onim francuskim šišanjem. Pudla je lovački, aporterski pas, zimski. Došao je s Rusima u Francusku, pa kad su videli kakav friz ima, a oni daju sve na modu, rekli su – Ajde da ga iskoristimo. Tako su upropastili psa koji sad mora da oblači kaputić, a došao je iz najhladnije zemlje na svetu. Dobili smo dozvolu od supruge, i ja odem i kupim magazin za životinje. Prvi oglas na koji sam naišao bila je crna pudla, a mi smo hteli svetlu. Nađemo čoveka, on se javi i kaže – Dolazim. Donese pudlu i kaže – Neka bude kod vas nedelju dana, pa ćete onda platiti. Ode on, a pudla leže i počela je neka pena na usta da joj izlazi. Bole ga je Mina zvala. Odmah sam pozvao odgajivača i on kaže da je pas pokvario stomak i da mu damo pirinčanu vodu. Šta god da je pojeo – povratio je, i ja mu kažem – Čoveče, ovo ništa ne valja. Uveče smo našli veterinara preko oglasa, došao je i poveo psa i rekao nam da ne veruje da će preživeti noć. Ujutro nam je javio da je naš pas uginuo. To je bio strašan šok. Javili smo se odgajivaču i on nam je rekao da je kod njega pas bio zdrav. Tada je žena rekla – Ili ćemo smesta uzeti drugog psa ili ga više nikad nećemo imati.  Odmah sam pozvao nekoliko brojeva telefona i dobio kontakt odgajivača, kinološkog sudije iz Padinske Skele. Kaže – Jedva sam oteo psa od tetke, jer kad je čula da pas ide kod glumca, nije htela da ga dâ jer su glumci neozbiljni i neodgovorni. Tad sam saznao kakav nas glas bije. Čuo sam razne neke epitete ranije, ali neodgovoran, to baš ne. I on odgovoran – dâ nam psa sa štenećakom.

Ali, Nidža je bio borac. Koliko je trebalo da se oporavi?

– Isto je počelo kao i s prethodnim, ali ništa mu nismo davali već smo, nedelja je bila, videli da je veterinarska ambulanta Sveti Vrači dežurna. Bio je toliko mali da veterinar nije mogao ni krv da mu uzme, ni mačjim iglama, nije mogao da mu dâ infuziju. Rekao nam je da je bolje da ne gledamo, već da idemo i da će on da ga preuzme. Štenećak je dobio od falš vakcine. Posle četiri dana došao je kući, davali smo mu samo pečenu ili kuvanu belu piletinu po savetu veterinara i posle jedno sedam-osam dana bio je bolje. Međutim, prošlo je dragoceno vreme jer nismo smeli da ga izvodimo na ulicu. Imao je šest meseci kad se skroz oporavio i kad smo ga prvi put izveli iz stana. Strašno se plašio automobila, ljudi, svega. Vrlo se teško socijalizovao. S ljudima još i nekako, ali s drugim psima osim onih koje dobro poznaje uvek je neka frka. I to gde se najmanje nadaš.  

I sada je u kraju poznat kao prgavi Nidža?

– I moja starija ćerka ima pudlicu i takve je naravi da Nidža može iz usta da mu uzme kosku i ovaj reč ne bi rekao. Mada se ni on ne ljuti kad ovaj jede iz njegove čantre. Ali, ima krvne neprijatelje – jednog Gutu na primer. Jedan komšija se javljao mojoj starijoj ćerki i govorio joj – Senka, brate, pripazi malo Nidžu, zamalo da mi jutros pocepa rota. Prgav je. Ljudi s kučićima prelaze na drugu stranu ulice kad nas ugledaju. Imaju kuče koje bi ga pojelo u zalogaju, ali ga se klone, a onda je to njemu dalo još više povoda da misli kako ga se svi plaše – priča s osmehom poznati glumac.

U ratu je i s izlozima, ulazima zgrada, rolerima… Kako s tim izlazite na kraj?

– Jednu ženu je ćapio za Ahilovu tetivu, nije je povredio, ali je malo prodrmusao, žena zamalo nije pala s merdevina. Brisala je izlog. Sve što se radi na fasadi zgrade, na prvom mestu spuštanje onih gvozdenih roletni što tandrču, Nidža to ne podnosi. Svako ko priđe izlogu Nidža misli sad će da spušta te roletne. I odmah počne da opominje i da reži. Ne pipaj se za kvake, ne diraj roletne i ne čisti stakla. Onda, vrlo mu je čudno kad idemo ulicom i prolazimo pored ravnih zgrada, a odjedanput neko iz zgrade, iz tog zida – ispadne. Čovek izađe iz svoje zgrade, iz ulaza, a on počne da laje na njega. Već da ne govorim o rolerima, skuterima, skejt mu je najčudniji. Kako to čovek stoji, a kreće se velikom brzinom? Kad je bio mali, baš ovde u Đure Đakovića, prvi put je video konja. On ga je ugledao i pomislio je da je to veliki pas. Otkačio se s povoca, i mi nismo ni znali da ume da ode kući. Ali otrčao je i sačekao nas ispred zgrade, tresao se kao prut. Rekao sam mu – Jao, pa ima neko jači i od tebe. Tako je bilo dok nije shvatio da nije pas nego konj, a onda je počeo da ih plaši. Izbegavali su Nidžu ovi što vuku staro gvožde. Govorili su – Eno ga onaj crni, beži od njega. Skakao je na konje i plašio ih, počnu konji u galop da idu.

Kako izgleda jedan vaš prosečan dan? Ko je u vašem domu zadužen za šetnju, igru…

– U devet ujutro ga ja uvek šetam, i uveče najčešće, al’ nekad i supruga ili ćerka. Za Novu godinu, svaku, evo sad će već 11 koliko je kod nas, on i ja sami, bilo da je sneg ili kiša, mi smo u devet napolju. Meni Nova godina ništa ne znači, ležem u isto vreme kao i svako drugo veče. Kod kuće svi ujutru hrču, a nas dvojica izađemo. Kad je sneg pustim ga s povoca, što inače nerado činim jer je gust saobraćaj, pa da ne izleti na ulicu za nekom mačkom. Kad ga pustim iza neke zgrade on rije, valja se, skače, hvata pahulje, trese grane… Izludi sav. Dođe kući beo potpuno, moram da ga stavim u tuš-kabinu da se prvo otopi. A uveče kako ko ima obaveze, predstave… Žena je često dežurala dok je nisu otpustili iz apoteke Pančevo, pa Mina ima predstavu, ja imam predstavu… Onda ga izvede starija ćerka. Kako sam ja sada u penziji, retko imam predstave, obično supruga ili ja, pošto ona više ne ide na posao. Ako gledamo neki film, onda i Mina često, dok ne počne i ona da ima puno obaveza, jer ima predstave.

Kažu mnogi da iako voli celu porodicu, pas uvek ima jednog gazdu. Koga u vašem domu najviše sluša, a ko je zadužen za maženje?

– Sve nas on voli, i zna da nam je kao član porodice, kod veterinara sve troje idemo s njim. Ali, ima tri vrste ljubavi. S Minom je kao sa sestrom. Vidi da je ona najmlađa, 24 su joj godine, i s njom ima slobodu da se igra, čak i grubo. Čini mi se nekad da će poludeti, ali ne, on jedva čeka kad ona hoće da se igra. Ja pokušam malo i on vrlo brzo izgubi interesovanje, ne umem ja to tako kao ona. Mene voli i obožava, i najviše sluša. Smatra da sam ja vođa čopora. Ali moja žena, e, tu može sve da prođe. Tipična je keva. Sve kod nje iskuka na tajno, kao da ja ne vidim, dobija tajno svašta.

Nidža nažalost pati od alergija. Kako se borite s ovim zdravstvenim problemom, i kako on izdržava sankcije kad je reč o hrani?

– Može da jede samo hipoalergensku hranu koja je užasno skupa, ali mu je smanjila kašalj za 75 odsto. Od ove ambrozije leka nema, ali oko hrane smo uspeli koliko-toliko da mu pomognemo. Deset godina je posle svakog obroka dobijao one štapiće protiv zubnog kamenca – ujutro i uveče, po pola. Međutim, kad smo prešli na terapiju, smeo je da jede samo konzervu hrane dnevno s granulama, ništa drugo. Ali, nije odustajao da posle svakog obroka otrči do mesta gde čuvamo štapiće za zube i da čeka. Smeta mu dlaka, mnogo se liže, pa ga od poddlake golica grlo. S tim imamo velikih problema jer nikako ne shvata zašto ga „kažnjavamo“ i ne dajemo mu štapiće za zube, a kako ti njemu da objasniš da ne smeš više da mu daješ?

Ipak, puno pričate s njim i baš vas sluša?

– Kučićima treba pričati stalno. Sigurno je da on ne razume reči, ali intonaciju poznaje besprekorno i zna šta mu govorimo i o čemu se radi. Ali, to treba činiti istog trenutka kad nešto uradi ili kad nešto želi da mu pričate. Ja sam ga odvikao od grožda, recimo, vrlo brzo. Nisam mu govorio fuj, nego sam mu pričao – Znaš, Nidžo, ne može. On znači zna šta znači ne. Kažem mu – Rekao čika doktor da će da ti bude bolje, nemoj mili moj, ne možeš sad to da jedeš dok ne ozdraviš. I on me gleda, raširi oči, okrene se i ode. Legne ispod stola, a meni srce hoće da prepukne. Svaki put proba ponovo, ja mu ponovo pričam, i malo po malo na grožđe više ne reaguje.

Imati psa u domu je nepresušan izvor radosti. Koliko vam je Nidža ulepšao život?

– To je radost neviđena. Međutim, kako je prešao deset godina, prolazi mi kroz glavu da će jednog dana da ugine. Mada ja ni za sebe ne garantujem – ko će pre, da l’ on ili ja. Ne mogu da zamislim to uopšte, kao član porodice nam je, i to ne kao baka neka ili deka od sto godina, nego neko tebi ravan. Kao dete, kao brat rođeni ili sestra. Počne svaka igračka da me podseća na njega, pa se mislim šta ću da radim. Ne mogu da ne znam ni gde mu je grob, ja ću u marini mojoj da ga sahranim, već sam se raspitao da mogu. Jao, kad počnu te crne misli da me hvataju, moja žena kaže – Samo ćuti, samo mi to ne pominji. A ponekad, u trenucima nežnosti, kad se mazi s njim, ona kaže – Jao, bože, daj mi samo da ja odem pre njega i tad joj kažem – Ajde, ženo, je l’ si poludela, šta to pričaš? A ona odgovara – Ja se tako osećam, šta mi možeš. I tad pomislim – pa nisam ni ja daleko. Deca imaju neku samoodbranu, ali nama je strašno.

Ističete i da je u vaspitanju dece pas veoma važan faktor. Koliko nas čini boljima?

– Da, pas je jedan od velikih faktora vaspitanja, i veliki je doprinos. Može da priča šta ko hoće, i ne mora Mina ni da počisti za njim niti da ga izvede, ali potpuno je drugačije kad je pas u kući. Ona ponekad ostane s njim uveče, ne izađe. Ako mi ujutru nije dobro ili ako moram da idem da nešto obavim, samo joj kucnem na vrata i kažem – Molim te, izvedi Nidžu i nikad ne pita zašto. Jedino što pita – Šta ti je?, jer zna da mi nije dobro. Skače kao iz topa, spremi mu i hranu i izvede ga. Uveče je u stanju iz grada da dođe ako je ranije otišla, da ga prošeta, pa da izađe opet. I s Novog Beograda dođe na pola sata da ga izvede, pa ide dalje. Ili pošalje samo poruku: Stižem za Nidžu malo kasnije. I onda joj odgovaramo „ne moraš“ ili „OK“, ali najčešće ga mi izvedemo i kažemo joj da ne mora da se vrati.

Nauka je dokazala i da psi unapređuju naše zdravlje. Da li ste i vi to osetili?

– Uvek kažem Nidži da me je izlečio. Teško sam bolovao pre dve i po godine, ležao sam kod kuće između dve hemioterapije, i on nije skidao pogled s mene, što me je dovodilo do očaja jer mi je delovalo kao da se oprašta. Govorio sam mu da dođe, a on savije glavu, i kao mačka, korak po korak, popne se na krevet i legne pored mene. Nasloni se laktom kao na šank i kad mu kažem „lezi“ – legne mi na grudi. Uhvatim ga za šapu i s te strane gde sam bio bolestan pritisnem njegovu šapu, i kažem mu – Sad ćeš ti mene da izlečiš, svoju pozitivnu energiju da mi preneseš i sad ćemo mi njega da ubijemo. I tako ležimo dok ne zaspim, pa dolazi opet sutra na terapiju, tako sam ja razmišljao. Posle, kad je sve bilo u redu, rekao sam mu – Majstore, pa gde si bre ti, terapeut! Ti si mene izlečio!

Uživate u vremenu provedenom na svom brodu. Da li vas i Nidža prati, pravi vam društvo dok pecate?

– Nidža nije od rođenja išao na brod, i jedan je od retkih pasa koji ne voli vodu, iako je vodeni pas. Kasno je otišao prvi put. Kola povezuje s bolestima i posetama veterinaru kad je bio mali, a kad se ide na brod, ide se kolima u marinu. Nije navikao ni da se brod ljulja iako se moj brod minimalno ljulja. Tamo ima sve uslove, i da izađe na obalu, i da skoči da se kupa… Ljudi imaju probleme s kučićima što uskaču u vodu, ali Nidža – ma kakvi. Ni na terasu ne voli da izađe, neće ni da vidi vodu. Zavuče se u neki kutak gde je najhladnije, i tu leži i ne mrda. I nismo hteli da ga mučimo, da leži ceo dan u krilu kod mene. I zato više ne ide.

Da li je Beograd prijateljski nastrojen prema psima?

– Ne sedimo zajedno u kafićima iako je sve više mesta u koje mali psi mogu da uđu. Uvek kad prolazim ovuda, vrlo često su ispod stola, pa reže jedan na drugog kad se ugledaju. Projurimo samo. Drago mi je što vidim da sve više ljudi skuplja za svojim kučićima. Nije lepo videti da vlasnici ne skupljaju za psima, ja sam protiv toga. Evo, i sad u džepu, da vidite, imam kesu. Žena me pita uvek šta će ti ovolike kese, jer ih one drže na povocu, u plastici, pa ih čupaju odatle. Meni se sve ono rasturi pa ispadne, ja ću ovako kako sam navikao.

Ima li nečeg što vam smeta dok šetate s Nidžom svakog dana?

– Bacaju u školsko dvorište otrov ne razmišljajući da li će neko dete na to da naiđe. Za to se ide u zatvor, ali takvi ne znaju ništa. Bacaju i po parkovima gde se deca igraju da bi otrovali nekoliko pasa, eto kakvo rešenje su smislili. Znate li ko ne voli pse? Onaj koji je pobegao skoro iz ruralnosti, jer smatra da psu ne treba pridavati toliko pažnje. Pas je za njega uslužan, neko koga koristi i ko mu treba. Stalno se čude zašto nekom treba pas, sem da na njega trošimo pare i da imamo posla oko njega. E, takvima pas nije dao nikakvo zadovoljstvo, već ga je držao vezanog na vrućini bez vode ceo dan i bacao mu ostatke od hrane, a uveče ga puštao da mu neko ne ukrade motiku. I naravno da ga ne voli.

Da li se družite s drugim vlasnicima pasa, proćaskate li s njima dok šetate Nidžu?

– Moja starija ćerka ima društvo kučkara. Kad je redovno izlazio u obližnje školsko dvorište, Nidža je imao desetak drugara, ali ja ne volim to. Malo me zamaraju te priče. Nisu to samo priče o kučićima, već ima tu i tračarije, svega. Meni je toga dosta, preko glave. I mator sam, a to su neke mlađe generacije. Kažu da pas povezuje sve generacije, ma nije, vraga. Još ako počne da se priča malo o mom poslu, sve to mi je dosadno. Onda, stalno sam u strahu da l’ će Nidža da se pobije s nekim, da l’ će neko da ga ćapi za njušku. Ima u komšiluku bul terijera i američkih staforda, i znam da ih gazda ne bi dovodio među druge pse i ljude da nisu vaspitani. Ali, to su psi sa svojim instinktima, i kad počne ovaj mali da ih izaziva, škljocnuće mu jedanput, i gotovo. Jedan pas je izgubio živce s njim i više nema igranja. Dok je taj pas bio mali, igrali su se, međutim, kad je postao zreo pas, rekô je „dosta, mali, više“, dvaput se iskezio na njega i nema više igre.

S obzirom na to da ima alergije, i da je hrana skupa, da li mnogo novca tokom meseca izdvajate za Nidžinu hranu?

– Dva kilograma njegove hrane košta 2.600 dinara. Jedna konzerva od 400 grama košta 440 dinara. To je ukupno oko 5.000 dinara za 20 dana, a za mesec oko 7.000 dinara. A tu je uvek i veterinar, pa mesečno svi troškovi ispadnu oko 10.000 dinara. Meni su penziju skresali za toliko, ženu mi otpustili, stariju ćerku mi otpustili, a mlađu ne mogu da zaposlim. Nijedan od mojih lekova, sem insulina, nije na spisku, i nisu jeftini. Samo za moje lekove mesečno ode jedno 15.000 do 20.000 dinara. I da nije bake da pomogne malo – gotovo. Ušao sam u onu kategoriju stanovništva gde se porodice izdržavaju od penzije.

Ne mogu a da vas ne pitam koji je razlog što ste se pre mnogo godina potpuno povukli iz medija?

– Ljudi vole da čuju privatne stvari. Nisam ja zbog ljudi prestao da govorim za medije nego zbog novinara. Neko ne može u pet rečenica jednu istinitu da ponovi koju sam rekao. Ne da ne prenesu tačno, nego još i promene smisao onoga što sam rekao, i shvatio sam da više nema igranja. Mnogi čitaju samo naslove, a pošto urednik daje naslov, on bira onaj koji prodaje novine. A kako ćeš ti da se osećaš i da li će majka ili porodica da ti telefonira i da pita šta si to napravio ili šta je to bilo… što će to na mojoj duši da ostavi traga, to ih baš briga. Uzajamno živimo jedni od drugih i jedni s drugima, a novinari su u stanju da neproverenu vest odštampaju jer će prodati novine. I umetnici su ljudi pa nekad pogreše, ali nikad nas ne stave u zaštitu, nego gledaju da nas još više oblate. A od nas žive. Pitali su me ranije – Jao, šta je s vama, nigde vas nema, a ja odigrao 30 predstava. To znači – nema me na televiziji. A može da me ima, samo ja neću sve da igram. Ako sam izdržao do sada, a imam mnogo poziva, vala neću ni sad, iako su mi pare potrebne više nego kad sam bio mlad.

Uprkos teškoćama s kojima se suočava i najveći deo našeg naroda, ostali ste principijelni i od svojih stavova ne odustajete. Da li tome učite i mlađu ćerku, koja tek treba da zakorači u svet glume, pozorišta i televizije?

– Ovo je vreme otimačine, i ne isplati se uopšte biti ovakav kao ja. Ali ja ne mogu da se menjam, a neću ni dete tako da vaspitavam. Nek jede gloginje, ali ovo što gledamo danas – moji potomci takvi neće biti, to je sigurno. Nek se snađu, nek idu u inostranstvo… Ako treba, i ja ću se potruditi.

Recept

Često kuvate Nidži. Možete li našim čitaocima dati neki zdrav i ukusan recept?

– Alergičan je na piletinu i na ribu, pa mu spremam kilogram i po mlevene konjetine, pola kilograma integralnog pirinča, 200 grama suvog povrća i 300 grama palente. To mu skuvam i ima hrane za 20 dana. Ujutro mešamo s granulama, a uveče mu dajemo samo to.

Related Posts

• 
  Aleksandra Kovač: Moja životinjska porodica mi je najvažnija
• 
  Aleksandra Stanišić: Moj Zlatko je zaista zlatan