Ono što kod njega najviše volim je to što nema ni trunke zlobe. Nikada nije ni na psa ni na čoveka zarežao ili prema nekome pokazao netrpeljivost, već je uvek spreman za igru i maženje – kaže Iskra za naš magazin “Pas”.

Izvor: magazin “Pas”
Foto: Ivana Todorović

Glumicu Iskru Brajović i njenog trogodišnjeg mezimca upoznali smo jednog vetrovitog prolećnog dana na Savskom keju. Košava je nemilosrdno šibala, ali nije uspela da nam pokvari raspoloženje. Frizure doduše jeste, ali vetar u kosi bio je zapravo samo bonus uz ovaj divni susret. I zato su i fotografije spontane i razigrane, baš kao i naši gosti – Iskra predivnog osmeha koji razoružava i razigrani Roko, koji je osvojio naše srce na prvi dodir.

Jedan od glavnih zadataka našeg magazina je i da edukuje i pruža prave i istinite informacije, te nam je zato veoma drago što smo u ovom broju ugostili jednog bul-terijera. O ovoj pasmini, potpuno neopravdano, vladaju velike predrasude i u mnogim zemljama se bul-terijeri i dalje smatraju „opasnim psima”.

Zato je naše prvo pitanje za Iskru bilo kako se odlučila baš za ovu rasu.

– Imam jednu staru enciklopediju pasa, koju sam dobila kada sam imala četiri ili pet godina, i u kojoj sam, još u to doba, zaokružila bul-terijera kao omiljenog. Bio je u komšiluku jedan, zvala sam ga Prasence, a zavolela sam ih zbog neobičnog izgleda i izrazito dobre naravi – kaže Iskra Brajović.

U mnogim zemljama, pa i u našoj, bul-terijeri se nalaze na listi „opasnih pasa”. Šta biste poručili svima onima koji ovu rasu smatraju opasnom, s obzirom na to da je vama baš pas ove rase voljeni mezimac?

– Da je ne smatraju opasnom. Nebrojeno puta sam se ubeđivala s ljudima da ne postoje opasne rase, nego pogrešno odgojeni psi. Mi smo Roku priuštili dresera, takozvanog psihologa za pse, Srđana, koji je i njega dresirao, ali i nas sve naučio kako da ga odgojimo u stabilnog, uravnoteženog i pitomog psa. A ljudi se pobune protiv čitave jedne rase kad pročitaju da je pas nekoga ujeo, a ne zapitaju se da li je to negovan vlasnički pas, ili neki izgladneli jadnik koji je ceo život na lancu i trpi batine, i koji je to učinio jer ga niko nije naučio drukčije. Isto je kao sa decom. Ima divne dece koja pomažu drugima i poštuju starije, prirodu, životinje, a opet ima maloletnih huligana. Sve je do kućnog odgoja.

Imate ćerku. Koliko je, po vašem mišljenju, važno da deca odrastaju sa psima, i uopšte sa životinjama, i šta je ono najlepše što i jedni i drugi dobijaju iz tog divnog odnosa?

– Njih dvoje su skoro pa vršnjaci, a to kako se vole, to ja nisam ni zamisliti mogla. Ines zbog toga obožava sva živa bića. Pre neki dan, kada smo šetali Roka, videla je grupicu pasa kako se igraju na livadi i povikala: „Kucee, dođite kod meneee”. Naravno, ja je učim da ne prilazi nepoznatim psima, da pažljivo pruža ruku odozdo i slično, ali zaista smatram svojim najvećim uspehom to što zbog Roka ima izražen osećaj empatije prema svim živim bićima. Strašno mi je kad čujem da su ljudi dali svog ljubimca jer dolazi beba. Bude teško u početku, ali se vrati stostruko.

Da li ste i ranije imali kućne ljubimce ili vam je ovo prvi?

– Celog života sam okružena mačkama. Kod mame je ostalo svih pet, jer mi nije dala nijednu kada sam se odselila. To je pet seniora od deset, 12, 13, 14 i 15 godina, koji su svi nađeni na ulici, spaseni iz loših uslova, svi kastrirani, sterilisani… Žive kao lordići. Pre toga smo imali i Gordanu, takođe macu sa ulice, koja je sa mnom bila od polaska u prvi razred osnovne škole pa do fakulteta.

Koje su vam omiljene crte Rokovog karaktera i šta kod njega najviše volite?

– Ima jedna pesma Ibrice Jusića, „Harlekino”. Ja se stalno šalim da je to pesma o Roku. „Nekad sam luđak, nekad pseto, pa čudno biće, nemirno dijete, pa Harlekino vrlo sam često, taj mali klaun sa licem sjete.” To je Roko ukratko. Nezgrapni dobroćudni klovn. To je ono što najviše volim kod njega. Što nema ni trunke zlobe, nikada za tri godine nije ni na koga (ni psa ni čoveka) zarežao ili pokazao netrpeljivost prema nekome, već je uvek spreman za igru i maženje. Nekako sam češće bila u blizini mačaka, pa sam bila pomalo uplašena kako će izgledati život s njim kad poraste, i bude težio, kao sad, 25–30 kilograma, ali njegov vedar duh i karakter mačke kada je maženje u pitanju su me razuverili u mišljenju da veličina ljubimca išta menja.

Bul–terijeri su poznati kao razigrani psi. Koje su mu omiljene igračke?

– Kao štene je pojeo 13 pari mojih cipela. Samo mojih. Nešto ga je vuklo. Nisam ga tukla, nikada ga nismo udarili, ali smo ga na druge načine odvikli od svih neželjenih radnji. Jedino što nijedna igračka ne potraje, već „eksplodira” u nekom trenutku, ali zato su duge šetnje, istrčavanje na livadi i igra s drugim psima najbolja rekreacija za njega.

Ni energije mu ne manjka?

– Postoji nešto što se zove bullie run (bulterijerski trk), što nema veze s brojem pređenih kilometara ni sa utrošenom energijom, već je želja da se zatrčava od ćoška do ćoška u stanu, neverovatnom brzinom. To traje minut najviše, i posle toga se umiri. Kako Roko ima svoj instagram-profil, lajtmotiv mu je „nema dana bez buli rana”.

Neretko pomažete životinjama u nevolji i može se reći da ste posvećeni društveni aktivista kada je reč o dobrobiti i zaštiti životinja. Šta vam najviše smeta u odnosu našeg društva prema životinjama i šta biste voleli da se promeni?

– Strašne stvari se dešavaju kada je u pitanju nasilje nad životinjama. Uvela bih konkretne zatvorske kazne. Da se ljudi malo trgnu. Jer apelovanje na zdrav razum očigledno ne pomaže. Možda bi pomogao strah od kazne.

Mnoge stvari se u Beogradu menjaju nabolje kad je reč o pet kulturi. Sve je više restorana, kafića, prodavnica… u koje je moguće ući sa psima. Da li koristite ove pogodnosti? 

– Naravno, kod nas u kraju čak dozvole Roku i da uđe u apoteku, jer ga znaju, znaju da je velika maza i dobrica. Pet-friendly kafići su za mene značajna stvar, naročito što sam često sa Ines, pa nam je potreban predah od šetnje. Jedino je veoma glupo što tržni centri imaju neka ograničenja u visini i težini, to je neka mala diskriminacija, jer ako strahuju od vršenja nužde ili grickanja nameštaja, tu istu štetu im može učiniti i pomeranski špic.

Da li ljubimca vodite na putovanja?

– Ne, nije do sad išao nigde s nama, zato što imamo drugare Borisa i Danku iz Pet House Hotel-a, pa se Roko raduje kad ostane tamo, više nego mi koji putujemo. Druži se sa psima, promeni ambijent… Jedina koja kuka za Rokom i ne dâ da se spomene ime Boris u kući jeste Ines. Ona bi ga svuda vodila sa sobom.

Instagram @roccothebullie

Related Posts

• 
  Marija Antić: Ljubav prema psima mi je u genima
• 
  Tijana Dapčević: Psi obogaćuju svaki dom