Gorica Nešović: Cici je moja doza sedativa - Pet Magazine
Pas:
Mačka:
ljubimac gorice nesovic
Od petmagazine.rs - 20/07/2018

Gorica Nešović: Cici je moja doza sedativa

Kažu da maženje mačke reguliše krvni pritisak. Ja sigurno znam – kad spustim ruku na njenu divnu meku dlaku, obuzme me milina.

 

Izvor: magazin Mačka, Foto: Ivana Todorović

Mnogi prvi gutljaj jutarnje kafe popiju uz njen glas, a prvi osmeh izmami im baš neka njena fora, zapažanje ili dogodovština. Najpre radio Studio B, potom B92, pa Radio Beograd, Indeks, a sada S2 – mnogi su tragali po skali i menjali stanice u potrazi za onom frekvencijom gde ih čekaju Gorica i Dragan. I tu jutarnju rutinu ni za šta ne bi menjali. Jer im ovaj dvojac garantuje da će svaki dan započeti s osmehom.

Sa širokim osmehom i jednako srdačno kao i kad je slušamo na radiju, Gorica Nešović nas je dočekala na vratima svog doma i upoznala nas sa svojom mezimicom – mačkom Cici koja joj ulepšava život i donosi radost već tri godine.

– Moja mačka se zove, vrlo uobičajeno – Cici. Ne znam da li znate, ali mačke vole kad postoji slovo C, jer reaguju na zvuk. Uzeli smo je kad je imala šest nedelja – kaže Gorica za naš magazin Mačka.

Šta je presudilo da baš Cici postane vaša mezimica?

– Moja mačka je navodno persijska, mada mi je nebitno da li je i koje je rase. Bitan mi je karakter i kako izgleda. Pre ove imali smo macu rase regdol s predivnom dugom dlakom i plavim očima. Ali, pre svega, obožavala sam njenu divnu narav. To je zapravo pas u telu mačke. One se ne veru po zavesama, najveća visina im je fotelja. Non-stop je išla uz nogu, ali elegantno i polako, bez jurnjave i histerije. Spada u vrstu krupnijih mačaka, pa iako je bila sitna za svoju rasu, svi su mislili da je poveliki mačor. Ali, problem s tim rasnim mačkama je njihova preosetljivost, pa je umrla iznenada i bez najave bilo kakve bolesti, od infarkta. Tog istog dana smo krenuli u potragu za novom mačkom koja bi joj nekako sličila i našli smo ovu koju imamo sada – priseća se naša sagovornica.

Kakve je Cici naravi, i koliko se dobro razumete?

– Pre dvadesetak godina imala sam psa, i to je idealna kombinacija. Moram da priznam da sam naklonjenija psima, ali tempo rada i života mi ne dozvoljava da ga imam za ljubimca. Mačka je samostalna, u odnosu na psa. I komunikacija se razlikuje, ali sve ima svoje prednosti i mane. Bitno je da živimo u simbiozi. Moj pas je bio mešanac šnaucera i terijera, ličio je na Švrću iz crtanog filma, i onako kako pas može da gleda, ne može nijedna druga životinja. Sve je razumeo, sve slušao… Maca isto razume, ali će ipak da bude kako ona hoće. Neće nikad da sedi u krilu, hoće pored da sedi ili leži, ali samo kad se njoj tako hoće. Kad nisam kod kuće, voli da se popne na sto, a zna da to ne sme. Zato čim čuje vrata, brzo skače i samo čujem „tup”, brzo silazi. U poslednje vreme sve ređe, valjda je ukapirala da to remeti njeno uživanje. Jedinu traumu koju imam s njom je kad mora u transporter. Dva puta smo imali agoniju, dolazila je čak i moja drugarica, inače „mačkarka” s dugim stažom… Sat vremena je trebalo da je ubaci. Od tada, kad je vidi, reži na nju kao pas – otkriva nam Gorica svoje dogodovštine s Cici.

Koga vaša mačka najviše voli, tačnije, ko je njen istinski „gazda”?

– Ona je zapravo mačka mog sina. On je njen i gazda i drug, sve. Po čitav dan je s njim, on se rve s njom, igra… a noću uglavnom dođe kod mene i spava mi kod nogu. Ja je hranim, a on je zabavlja.

Šta voli da jede, da li je probirljiva?

– Gospođa mačka jede brikete i povremeno neko meso u sosu (uglavnom kesice). Retko, ali zaista retko, hoće mrvu piletine. Veterinari su mi rekli da je ta namenska mačja hrana izbalansirana i da im prija, tako da ne eksperimentišem mnogo već slušam one koji znaju.

A kako je negujete? Da li je u tom smislu zahtevna, odnosno, ima li neke specifične prohteve?

– Cici ima dugačku dlaku i trebalo bi da se redovno češlja, ali ne dâ. Leđa i nekako očešljam, ali stomaku ni da priđem, nikako. Prošle godine je morala da dobije anesteziju da bi joj ošišali neke umršene pramenove. Ma, muka prava – požalila nam se naša sagovornica.

Osim psa i mačaka, da li ste imali i druge životinje?

– Kao mala imala sam papagaja, onda kornjače, psa i uvek po neku macu. Jednom mi se mačka omacila u kući, i to je bilo nezaboravno iskustvo. Gledala sam kako ih je učila da koriste WC, kako je komunikacija među životinjama slikovita i jednostavna, kako uče jedni od drugih… To je dragoceno.

Koje su prednosti života sa životinjom? Šta od njih možemo da naučimo?

– Čovek pre svega mora da voli životinje, da ima potrebu da brine o nekoj, da se druži s njom… One su predivno zadovoljstvo ali i obaveza, i toga moramo da budemo svesni kad donosimo odluku o tome kog ljubimca imati. Zato ja ne mogu da imam psa, jer ustajem rano, pa teško da bih mogla da uskladim ritam obaveza.

Rekli ste da je Cici veoma bliska s vašim sinom. Koliko prisustvo ljubimca u domu znači deci, iz pedagoške perspektive gledano?  

– Kućni ljubimac pomaže da deca dobiju osećaj odgovornosti, brige za drugog, a u isto vreme razvija se plemenitost. Bitno je imati nekog ljubimca zbog ljubavi i zajedničkog druženja, a ne zbog prestiža da se ima određena rasa. Svaka rasa, i pasa i mačaka, ima svoje karakteristike i zato je važno da se sve to zna pre nego što se donese odluka o tome koji će ljubimac doći u vaš dom.

A koliko je vama dragoceno vreme provedeno sa Cici?

– Vlasnici pasa će sigurno provoditi više vremena napolju, što je veoma zdravo. Jedan moj drug kaže: „Ne šetam ja njega, nego on mene.” S mačkama je opuštenije, one su izuzetno čiste, samostalne. Kažu da maženje mačke reguliše krvni pritisak. Ja sigurno znam – kad spustim ruku na njenu divnu meku dlaku, obuzme me milina, to mi je kao neka doza sedativa.

Smatrate li da smo u širem smislu odgovorni prema životinjama, i da li kao narod prema njima imamo ispravan odnos?

– Generalno, nemamo ispravan odnos. Postoje ljudi koji ne mogu da shvate da životinja može da živi u stanu. Postoje i predrasude da životinje smrde, na primer. A tek čovek što smrdi kad se ne kupa! Znam, nažalost, s druge strane, i za nekoliko slučajeva gde ljudi žive sa 15 ili 20 životinja, gde cela zgrada smrdi… a to je skandal. Tim ljudima niko ništa ne može. Stanovi su unakaženi, komšiluk ugrožen, a životinje u veoma lošem stanju. U mom komšiluku postoji zgrada pored koje ne može da se prođe od smrada. I nikom ništa. To je strašno. To nije ljubav, to je katastrofa. Povremeno se pojave i trovači, znamo svi za slučajeve. Ima i onih koji misle da treba gajiti samo one životinje od kojih imamo koristi (mleko, meso…). I dalje mislim da je neznanje čovekov najveći neprijatelj – zaključuje Gorica.

Životinje i mediji

Novinar ste. Ima li na televiziji i u medijima uopšte dovoljno sadržaja posvećenih životinjama?

– Gotovo da i nema. Ne znam ni za jednu emisiju koja je posvećena ljubimcima, a trebalo bi. Možda bi s više znanja i naš odnos prema njima bio bolji.

 

Related Posts