Za ljubimce je lako vezati se jer nam pružaju bezuslovnu ljubav i pažnju, te odnos nije simetričan kakav je odnos između ravnopravnih ljudskih bića * Ponekad su psihološki mehanizmi toliko jaki, pa ima ljudi čiji broj ljubimaca toliko naraste da to na kraju počne da ih ugrožava

Piše: petmagazine.rs

Od malih nogu jako volim životinje, međutim sada sam već u četrdesetim godinama i čini mi se da to prelazi granice normale. Već imam više mačaka i pasa i gde god vidim napuštenog kućnog ljubimca, nosim ga kući. Nailazim na negodovanje okoline, sa kojom sve češće dolazim u konflikte, pa zbog toga i smanjujem kontakte sa ljudima, ali u stanju sam da se borim za svoje ljubimce do zadnjeg. Najviše me brine to što ponekad imam utisak da teže podnosim nesreću neke životinje, nego čoveka. Imala sam puno razočaranja u ljude, pa me zanima da li je to razlog ili nešto drugo.

Ovim rečima anonimna Beograđanka zatražila je onlajn stručni savet od tima psihologa na jednom psihološkom sajtu, verujući da ima problem. Na njen mejl nadovezalo se više ljudi sa sličnim dilemama, pa su se otvorila i pitanja može li zaista neko biti “opsednut” kućnim ljubimcima. Može li se bilo ko, uključujući i ljude i životinje, voleti previše?

Patološki odnos, da ili ne?

Mnogo je blagodeti koje psi donose čoveku. Deca uz njih uče da brinu o drugima, uče se požrtvovanosti i odgovornosti, neka čak uz psa i prohodaju. Starijim osobama pas je dobar povod da odu u šetnju, da se kreću, neko im pravi društvo, smanjuje usamljenost i daruje ogromne količine ljubavi i vremena čak i kada su svi ostali ukućani prezauzeti. Usamljeni ljudi šetajući ljubimca mogu da upoznaju srodnu dušu ili bar prijatelja sa kojim će razmeniti utiske o dešavanjima toga dana. Ali, može li se ljubav prema psu pretvoriti u neku vrstu patološkog odnosa, kada čovek zapostavlja sve druge socijalne kontakte i brine samo o svom ljubimcu – jednom ili više njih. Toliko brine da mu se čini da više nema dovoljno prostora za empatiju prema drugim ljudima.

Jedan od psihološkinja iz tima odgovorila je zabrinutoj Beograđanki da je ljubav prema životinjama vrednost koja predstavlja pokazatelj opšte sposobnosti čoveka da pruži ljubav generalno prema drugim živim bićima.

– Ono što je neobično u vašem ponašanju, kako ste i sami primetili, jeste to što je ta strast veoma jaka i ometa vas u ostalim odnosima i funkcionisanju. Pokušajte da razmislite šta je ono što vam ljubav prema životinjama pruža, a šta se razlikuje od neke druge vrste ljubavi? U kakvoj ste poziciji vi kada pružate tu ljubav životinjama, a u kakvoj kada volite drugu osobu? Šta je ono što vas najviše plaši u ovim različitim odnosima? Ovo su samo pitanja koja mogu da vas usmere na dalji rad na sebi. Razgovarajte sa bliskim osobama i čujte kako oni vide vaše ponašanje i objasnite im kako se osećate – odgovorila je psihološkinja koja se predstavila kao Bojana.

Njen kolega Nikola naveo je da nije redak slučaj da ljudi više saosećaju sa životinjama nego sa drugim ljudima:

– Meni se srce cepa svaki put kada me neki pas doprati do kuće i kada moram da ga ostavim pred vratima. Životinje, pre nego ljude, doživljavamo kao nedužna, nevina bića, koja nemaju onu vrstu odgovornosti za svoju sudbinu koja je svojstvena odraslima. S druge strane, sa životinjama je često lakše razmeniti emocije nego sa ljudima. Na istoj osnovi na kojoj lakše saosećamo sa životinjama, takođe lakše saosećamo sa decom nego sa odraslima. Bez obzira na vašu zabrinutost, verujem da ne biste ostali ravnodušni ni prema ljudskoj patnji. Čini mi se da vas nešto kod životinja neodoljivo podseća na vas i vašu sudbinu. Možda njima poklanjate ljubav koju sami niste dobili i možda je to vaš način da očuvate svoju psihološku ravnotežu. Psihološki mehanizmi su toliko jaki, pa ima ljudi čiji broj ljubimaca toliko naraste da to na kraju počne da ih ugrožava. U postavljanju granica od pomoći može biti i psihoterapija.

Izvesno je da pas ne može da povredi svog vlasnika kao što može čovek. On ga bezrezervno voli i sluša, moguće ga je kontrolisati i sa njim se igrati po volji. On je na neki način velika živa igračka koja ima i daje emociju. Osim šetnje, hranjenja i održavanja higijene, generalno nije zahtevan. Za razliku od dece, sa njim vlasnik ne mora da radi domaće zadatke, ne mora da se raspravlja oko toga da li će jesti vitamine, ne mora da brine sa kakvim je društvom i kad će se vratiti kući. Za razliku od partnera, pas ne zahteva svakog dana skuvano i ispeglano, nema zamerke zato što ste se zadržli sa prijateljicom na kafi ili prijateljem na pivu, obraduje vam se kad god se vratite kući. Ne smeta mu što gledate utakmicu, ne vraćate stolicu na mesto ili dugo pričate telefonom. Ne nervira ga kada plačete uz kič seriju. Za razliku od starijih roditelja, ne zahteva stoprocentnu pažnju kad vam priča o zdravstvenim problemima ili dešavanjima u komšiluku. Ako je u pitanju tinejdžer, pas mu neće tražiti da čita lektiru.

Jednom rečju, pas je daleko lakši za održavanje. Ali, da li može da zameni ostale socijalne kontakte koje čovek ima i da li može da zameni samog čoveka i bude tretiran kao ljudsko biće, koje ima identične potrebe kao čovek?

Da ljubav ne može biti patološka kao što može mržnja i da je nikada ne može biti previše, smatra psihijatar dr Slavica Đukić Dejanović.

– Svi želimo da primimo i da damo mnogo ljubavi. One koji mnogo vole i koji su mnogo voljeni, ljubav bi trebalo da stimuliše da i sve ostalo obavljaju sa većim elanom, bio to posao, kućne obaveze ili odnosi sa porodicom i okruženjem. I druge odnose – sa komšijama, rođacima, partnerom – voljen čovek bi trebalo da boji tim pozitivnim emocijama, bez obzira da li ljubav dolazi od ljudskog bića ili životinje. Ukoliko to izostane i počne da se okreće samo svom ljubimcu, ako osoba izgubi senzibilitet za sve drugo, pojavljuje se problem – upozorava naša sagovornica.

Pas, kako ističe, ne bi trebalo da uzima ljubav koja “pripada”, koja bi trebalo da je namenjena drugima, već upravo da bude podstrek za kvalitetnije i emotivnije kontakte sa tim drugima. Ako se ruše druge socijalne relacije, eto razloga za paljenje alarma.

Osobe koje su usamljene i imaju višak slobodnog vremena, uz psa obično pronađu nov smisao.

– Osoba postaje vedrija, produhovljenija, pokreću se mehanizmi koji su se uspavali. Kada se, međutim, ta ličnost zbog ljubimca distancira od svog okruženja, onda ljubav dobija i negativne karakteristike. Najbolje bi bilo kada bi vlasnik psa mogao sam da se kontroliše, a ako već primeti da je počeo da se menja i otuđuje od zajednice, da porazgovara sa nekim ko je prošao kroz sličnu fazu, jer to može biti samo faza, ili, pak, sa psihologom. Svi želimo da nas neko dočeka kod kuće i obraduje nam se, da nas voli bezuslovno, ali ne smemo da zaboravimo da smo socijalna bića – naglašava Đukić Dejanović.

Za ljubimce je lako vezati se

Psiholog Marica Stijepović podseća da su benefiti koje ljudi imaju od držanja kućnih ljubimaca brojni i naučno dokazani, uključujući smanjenje stresa, kako kroz neposredni kontakt sa životinjom, tako i kroz stimulaciju da izađemo iz kuće, da uspostavimo kontakt sa drugim vlasnicima pasa, da se osetimo manje usamljenim, što može čak umanjiti i simptome depresivnosti i anksioznosti.

– Preterana usmerenost na kućnog ljubimca može se posmatrati kao i bilo koji drugi problem nemogućnosti da se u određenom ponašanju postave granice – kaže Stijepović. – U svim odnosima, pa tako i odnosu sa ljubimcem, potrebno je napraviti razliku između sopstvenih potreba i potreba onog drugog, a nekim ljudima to ide od ruke teže nego ostalima i skloniji su uspostvljanju simbiotksih odnosa gde granice praktično ne postoje. Nekada se radi i o narcističnoj potrebi da upravo njihov odnos sa ljubimcem bude ekskluzivan, pa i o ekscentričnom odabiru određene vrste ljubimaca.

Za ljubimce je lako vezati se, konstatuje, jer nam pružaju bezuslovnu ljubav i pažnju, te odnos nije simetričan kakav je odnos između ravnopravnih ljudskih bića:

– Ljudi se zato u ovim odnosima mogu osećati sigurnije i mogu preteranu vezanost za ljubimca koristiti kao kompenzaciju za nedostatak bliskih odnosa u životu, ali i kao način da se zadovolje potrebe koje nisu zadovoljene u drugim odnosima. Ovo je najčešće lako prepoznati, ako na primer govore o kućnom ljubimcu kao o “sinu” ili “kćerki”, ako vode ljubimca na bespotrebne preglede, ili troše previše novca na njega. Za većinu problema iz oblasti mentalnog zdravlja važi isto pravilo: treba posmatrati učestalost i intenzitet ponašanja, kao i njegov uticaj na generalni kvalitet života osobe.

Ukoliko sve ukazuje da problem opstaje i ugrožava dobrobit osobe, moguće joj je skrenuti pažnju i uputiti je na razgovor sa stručnim licem, kako bi i sama utvrdila koje to svoje nezadovoljene potrebe pokušava da ispuni kroz odnos sa ljubimcem. Cilj je da uživa u tom odnosu koji zaista može da obogati život – zaključuje Stijepović.