Opasan pas ne postoji

0
400
psi na obuci

Agresija je uvek sindrom, a ne simptom, i prethode joj jasni znakovi upozorenja. Ne postoje problematični psi, već samo neodgovorni vlasnici, saglasni su stručnjaci

Tekst: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Pre nekoliko meseci u dvorištu porodične kuće porodice Munjeran u Pančevu, pas rase američki stafordski terijer nasmrt je izujedao Radojku (66), majku vlasnika psa, i teško ozledio njenu zaovu Vesnu. Nekoliko dana kasnije, veterinarska služba iz ovog grada procenila je da je pas opasan i eutanazirala ga. 

Pas vlasnika Ivana Munjerana iz Pančeva koji je usmrtio jednu, a teško povredio još jednu osobu, eutanaziran je u skladu sa odredbama Zakona o dobrobiti životinja, a na osnovu mišljenja veterinarske službe da pas predstavlja opasnost za ljude, druge životinje i životnu sredinu – rekli su u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Ovo je još jedan u moru slučajeva napada pasa, nažalost, ovog puta sa smrtnim ishodom. Ponovo se u javnosti aktuelizovala tema pravilnika o držanju „opasnih pasa”, zakona i sankcija koji bi trebalo da ovakve slučajeve spreče. Javnost je, kao i uvek kada se ovako nešto dogodi, podeljena kada je reč o tome ko je krivac i kako bi kazna trebalo da izgleda. Za sada, u najvećem broju slučajeva, budu kažnjeni samo psi.  

Opasni psi

U Pravilniku o načinu držanja pasa koji mogu predstavljati opasnost za okolinu, pod terminom „opasan pas” navedeni su psi rase pitbul terijer ili mešanac te rase koji ne potiče iz kontrolisanog uzgoja, zatim bul terijer, stafordski terijer, američki stafordski terijer, mini-bul terijer ili mešanci navedenih rasa. Psi rase kangal i rotvajler, koji važe za pasmine s najjačim ugrizom u psećem svetu, nisu na ovoj listi.

tuca pasa

Vlasnik

Pravilnikom je jasno predviđeno i da vlasnik koji drži opasnog psa mora zajedno sa psom da prođe obuku uz proveru stepena socijalizacije. Nadalje, navedeno je i da „opasnog psa” može da drži samo punoletno lice koje nije kažnjavano, odnosno protiv koga nije pokrenut postupak zbog kaznenih dela protiv života i tela, imovine, javnog reda i mira, kao ni zbog kaznenih dela zloupotrebe opojnih droga, ubijanja i zlostavljanja životinja, odnosno kaznenih dela koja sadrže elemente nasilja. Neretko se nakon napada vlasničkih pasa sazna da su vlasnici upravo „lica odranije poznata policiji” ili osoba koju komšije prepoznaju kao nasilnika u porodici, pa je, čini se, ovaj pravilnik, donet 2010. godine, i dalje samo mrtvo slovo na papiru.

Kazne i takse

Za oglušivanje o Pravilnik, predviđene su kazne u iznosu od 2.500 do 75.000 dinara, a za vlasnike pasa koji ujedu ili nekog povrede zaprećena je kazna od jedne do osam godina zatvora. Ali, kako pokazuje praksa, vlasnici pasa retko završe u zatvoru, već prolaze s prekršajnim prijavama i novčanim kaznama. Skupština grada Beograda donela je 2011. godine i posebnu odluku po kojoj su vlasnici „opasnih pasa” dužni da plaćaju godišnju taksu u iznosu od 30.000 dinara. Međutim, ova odluka bila je na snazi veoma kratko.

Prevencija

Prema rečima direktora JKP „Veterina Beograd” dr vet. med. Budimira Grubića, edukacija vlasnika jedini je put da se ovakvim stravičnim dešavanjima, poput ovog poslednjeg u Pančevu, stane na put.

– Zakonodavac je sve predvideo, ali kada je reč o sprovođenju zakona i odluka, moramo se vratiti osnovama. Smatram da bi trebalo sprovoditi obuke s vlasnicima i psima, da bi psi koji su označeni kao potencijalno opasni trebalo da u šetnji nose korpu. Trebalo bi da vlasnici čine i one banalnije stvari poput skupljanja izmeta za svojim psima, a ni to ne rade. Krenuli smo pravim putem i ima pomaka, ali edukacija je na početku i na kraju svega. Svest ljudi mora da bude na nivou normalnog i pravilnog ponašanja.

Zakonodavstvo

Naš sagovornik ističe da su naši zakoni koji se odnose na životinje pisani po ugledu na evropsko zakonodavstvo i zakonodavstvo SAD, koje poznajemo kao valjano i pozitivno.

– I čipovanje je zakonska odredba, ali u našoj zemlji veliki broj vlasnika i dalje nije ispunio ovu obavezu. Događaj u Pančevu je zaista strašan, ali svi znamo da je takva zastrašujuća reakcija psa zaista retka. Ako je vlasnik znao da pas pokazuje znake agresije, nije smeo da dozvoli da mu neko drugi osim njega daje hranu. Prevencija mora da postoji i razloge treba potražiti dublje. Zbog čega se to dogodilo? Najveći broj pasa rase staford je normalna i neagresivna. Vlasnici su u obavezi da poznaju svog psa i da preduzimaju korake u skladu s tim, da vode računa o tome na koji će način pas biti izvođen u šetnju, hranjen i čuvan. I da naglasim, ne postoji pas koji ne može da se rehabilituje – objašnjava naš sagovornik.

Obaveze odgajivača

Da li postoje neke posebne obaveze odgajivača koji u našoj zemlji uzgajaju rase označene kao opasne, pitali smo Damira Markova, međunarodnog kinološkog sudiju i jednog od najeminentnijih odgajivača rase američki stafordski terijer.

– Zakonom je propisan način držanja rasa koje je zakonodavac odredio Pravilnikom, u smislu da dvorište mora imati visoke zidove, da prostor u kojem boravi pas mora biti zaključan i obezbeđen, da u šetnji pas mora biti na kratkom povodniku i sa korpom, i mi to naravno poštujemo. Razume se, vlasnike edukujemo o rasi kada dođu u odgajivačnicu, jer stafordi svakako nisu psi za svakoga. Mada ja bilo koga mogu da pustim u dvorište sa mojim psima, bez bojazni da će se nekome nešto desiti. Agresija nema veze sa rasom, jer ne postoje opasne rase, već samo opasni i neodgovorni vlasnici. Urađena je statistika na globalnom nivou pre nekoliko godina i čivava se nalazi u vrhu liste po broju ujeda, labrador je na sedmom, a staford tek na 16. mestu. To su visokointeligentni, agilni i živahni psi, i biće odlični ljubimci ako se rano socijalizuju i ako se vaspitavaju na ispravan način.

rase pasa

Pas sve oseća

Naš sagovornik ističe i da psi sve osećaju i da moraju znati da je čovek uvek iznad njih, da se ne boji.

– Ukoliko osete strah, psi će prirodno pokazati dominaciju. U ringu, kada ocenjujem pse, moram da im otvorim usta i pogledam zube. Nepoznatim i psima svih rasa. I to uvek uradim bez problema, ali to se uči, a i moj stav je zaslužan što je to tako. Nažalost, naša zemlja je u oblasti kinologije i zakonodavstva o životinjama još uvek neuređena – smatra Markov.

Psihološki poremećaji

Prema rečima stručnjaka, na „ludilo” ili urođene psihološke poremećaje otpada veoma mali broj populacije, kako kod ljudi tako i kod životinja.

– Taj procenat kod pasa jedva prelazi preko dva odsto. Sve ostalo su stečeni poremećaji, u čijoj osnovi mogu biti različiti faktori okoline, odrastanja ili psihičkih trauma, od kojih je jedna od primarnih strah. Kao i kod ljudi, i kod životinja je strah jedna od osnovnih emocija – objasnio je dr vet. med. Vladimir Terzin u jednom od prethodnih brojeva našeg magazina.

I zato ponovo, s pravom, postavljamo pitanje – da li su opasni psi ili njihovi vlasnici? 

Postavljanje dijagnoze

Koji su koraci i procedure koji se moraju sprovesti kako bi se pas oglasio agresivnim, i ko je nadležan da psa na osnovu takve procene – uspava, pitanje je koje smo postavili Dunji Kovač, doktoru veterinarske medicine i stručnjaku za ponašanje životinja.

– Kod nas u struci ne postoje dijagnostičke procedure i pravilnici za procenu agresije, kako kod vlasničkih pasa tako ni kod pasa u prihvatilištima. Samim tim, nijedan pas se ne može proglasiti „agresivnim”, jer ne postoji zakonski osnov za tako nešto. Na prvom mestu, dijagnostikovanje agresije može da sprovodi samo stručno lice – doktor veterinarske medicine koji je posebno specijalizovan (ili sertifikovan) za patologiju ponašanja životinja, jer je bihejvioristika (Applied Animal Behavior Science) interdisciplinarna naučna oblast koja spaja medicinu, biologiju (etologiju) i psihologiju (zoopsihologiju). Dijagnostikovanje poremećaja u ponašanju je stvar medicine, i niko sem doktora veterinarske medicine to ne može da radi – ni radnici u prihvatilištima, ni volonteri udruženja, ni dreseri. Ovo nadalje pokreće pitanje: ko je do sada pse proglašavao „agresivnim”? Ne postoji sistem, niti jasno regulisana podzakonska akta, pa je etiketiranje pasa kao agresivnih bilo u rukama nestručnih ljudi. Takođe, u našoj zemlji je nejasno regulisan zakonski okvir i kada je reč o tome ko sme da se bavi dijagnostikovanjem patoloških oblika ponašanja i njihovim lečenjem, te imamo razne nadristručnjake i kvazistručnjake koji se bave ovom problematikom – naglašava naša sagovornica.

Uvek se daje šansa

Prema rečima naše sagovornice, u Sjedinjenim Američkim Državama, koje se uzimaju kao primer dobre prakse, svim psima, bez obzira na vrstu psihičkog poremećaja, daje se šansa za oporavak.

– Veterinari bihejvioristi sprovode procenu psa, počevši od sveopšteg pregleda fizičkog zdravstvenog stanja, pa potom psihičkog, kroz seriju standardizovanih bihejvioralnih testova koji se najčešće sastoje od: procene nivoa komfora, tj. tolerancije na „zadržavanje” ili dodire; procene reakcije na nove stimuluse, inhibicije ugriza; ponašanja oko hrane i čuvanje resursa; spremnosti na interakciju sa drugim životinjama i ljudima; procene nivoa uzbuđenja; procene uzroka i vrste agresije; procene strahova i fobija, procene anksioznih poremećaja; procene stereotipnog ili opsesivno-kompulsivnog ponašanja. Na osnovu ove inicijalne procene, propisuje se program bihejvioralne modifikacije koji se svakodnevno sprovodi, što znači da se svakom psu, s bilo kojim psihičkim poremećajem, daje šansa za oporavak. Programi bihejvioralne modifikacije se sprovode maksimalno tokom tri meseca, i to je optimalni period za postizanje rezultata, posle čega se pas ponovo podvrgava testovima i daje se konačna prognoza – da li je bilo napretka, da li je pas spreman za udomljenje pod posebnim uslovima, da li se pas proglašava neudomljivim, da li je potrebna eutanazija i slično – objašnjava dr Kovač. – Kod nas, kao što smo rekli, ništa od ovoga ne postoji.

Agresija

Kako kaže naša sagovornica, kada je reč o samom terminu „agresija”, najvažnije je napomenuti da je ona uvek sindrom, a ne simptom.

– Agresija je čitav spektar različitih oblika reakcija, tj. ponašanja, koja počinje znakovima upozorenja, a može i ne mora da se završi ugrizom. Termin „agresija” nije dijagnoza sama po sebi, to je nepotpuno definisano psihičko stanje. Agresija je samo posledica nekog drugog uzroka, te danas imamo dijagnostikovanih 12 vrsta agresije, i svaka od njih se leči na različit način, jer pristup zavisi od uzroka i mi lečimo uzrok. Vrste agresije su: teritorijalna agresija, posesivna, protektivna, agresija iz straha, preusmerena, frustrirajuća, hijerarhijska, agresija usled bola, seksualna, predatorska, defanzivna i agresija u boksu. Samo jasno definisanje koja je agresija u pitanju od ovih 12 predstavlja potpunu dijagnozu.

PRAVILNIK O „OPASNIM PSIMA“

PAS

* Pas koji se drži kao kućni ljubimac, a koji može predstavljati opasnost za okolinu je bilo koja jedinka, izuzev službenog psa, koja je:

1) bez očiglednog povoda napala čoveka i nanela mu telesne povrede ili smrt;

2) bez očiglednog povoda napala drugog psa i nanela mu teške telesne povrede ili smrt;

3) uzgajana, odnosno dresirana za borbe pasa ili nađena u organizovanoj borbi sa drugim psom;

4) namenjena za čuvanje imovine ili kao telesni čuvar;

5) rase pitbul terijer ili mešanac te rase koji ne potiče iz kontrolisanog uzgoja;

6) rase bul terijer, stafordski terijer, američki staford terijer i mini-bul terijer ili mešanac tih rasa.

VLASNIK

* Opasne pse mogu da izvode samo punoletna lica, i to uz brnjicu i na povocu;

* Vlasnik opasnog psa ne sme psa ustupiti nekom drugom licu na čuvanje i privremeni smeštaj, osim u cilju obezbeđivanja lečenja psa (kod veterinara);

* Vlasnik opasnog psa mora da obezbedi da taj pas bude obeležen mikročipom;

* Opasan pas mora da se drži u prostoru koji je odgovarajuće veličine i iz koga pas ne može da pobegne;

* Na ulazu u prostor u kome se drži opasan pas mora da bude vidljivo istaknuto upozorenje: “OPASAN PAS”;

* Ulaz u prostor ili objekat u kome se drži opasan pas mora se držati pod ključem;

Stafordi u Srbiji

Već nekoliko godina američki stafordski terijeri nalaze se u top deset najpopularnijih pasa u Srbiji (prema broju rođenih štenaca), i trenutno zauzimaju osmo mesto na ovoj listi. Prema standardu, i rečima odgajivača i vlasnika, osobine koje karakterišu ovu pasminu su: umiljat porodični pas, dobar čuvar, ljubitelj dece, prilagođen životu u stanu, inteligentan, sa izraženom voljom za učenje i velikom radnom sposobnošću. 

– On je svojoj porodici budan zaštitnik sa urođenom sposobnošću razlikovanja dobrih i loših namera ljudi. Bull and terrier pas ne želi ništa drugo osim da zadovolji vlasnika. Takvo ponašanje psa u velikoj meri zavisi od ophođenja i pravilnog uzgoja. Kada ljudi od njega zahtevaju da bude nasilan i surov, pas se lako istrenira da bude takav. Ako, s druge strane, ohrabruju dobre kvalitete psa, bull and terrier psi su visoko na listi poželjnih, pouzdanih, ljupkih, zabavnih, inteligentnih i druželjubivih pasa – objašnjava za naš magazin Damir Markov, internacionalni kinološki sudija i jedan od najuspešnijih odgajivača ove rase u Srbiji.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here