Čim pse izvedemo u šetnju, oni počnu da istražuju, njuškaju okolo po tlu, a ukoliko ih nismo odučili od toga – poješće napolju sve što im se učini primamljivim. Tako u organizam mogu uneti razne strane predmete koji im potencijalno mogu napraviti velike probleme

za Magazin “Pas” piše spec. dr vet. Ana Vukićević

Odranije znamo da pas nikako ne treba da pojede čokoladu ili beli luk, jer su toksični za njega. To se obično desi kada nešto „ukrade” sa stola ili „usisa” sa poda dok je pažnja vlasnika usmerena na nešto drugo. Probleme može da napravi i tableta koja ispadne vlasniku, npr. „brufen” ili tableta za pritisak, što je takođe razlog za hitnu posetu veterinaru.

U toku šetnje u prirodi pas može progutati najrazličitije stvari – od stare koske, žabe, puža golaća, nekog insekta do pečurke… 

Insekti

Ljudi se trude da izbegnu susret sa insektima, međutim, pseća radoznalost može da dovede do toga da ljubimca insekt ubode, najčešće za njušku, usnu, obraz ili za šapu ukoliko slučajno nagazi na njega. Tako ova stvorenja (najčešće osa, pčela) mogu ubrizgavanjem otrova preko žaoke izazvati neprijatnost kod našeg ljubimca, čak mu i ugroziti život ukoliko dođe do anafilaktičkog šoka. Kod blagih reakcija kao što je otok njuške, usne, obraza – pomaže davanje antihistaminika. Međutim, ukoliko se javi otok sluzokože ždrela i otok glave, može doći do otežanog disanja, stoga se preporučuje davanje profilaktičke terapije. Kod anafilaktičkog šoka nastaje brz sistemski odgovor organizma na uneti toksin, dolazi do pada krvnog pritiska usled širenja krvnih sudova i neophodna je hitna intervencija veterinara, koji će brzo dati intravensku infuziju i potrebne medikamente.

Francuski srčani crv

Kada „pase” travu, glođe igračke ili pije vodu iz posuda koje stoje napolju, pas može slučajno uneti puža golaća u organizam. Najčešće posle toga pas počne da balavi i povrati sažvakanog puža. Međutim, može se desiti da proguta zaraženog puža, koji u sebi nosi infektivnu larvu francuskog srčanog crva (Angiostrongylus vasorum), koji je sve više prisutan na našem podneblju. Dakle, nije problem što je pas progutao puža, nego što je puž potencijalno prelazni domaćin opasnog parazita. Larve se zapravo nalaze u sluzi puževa golaća, ali i baštenskih i slatkovodnih puževa, ponekad i žaba. Pas lizanjem sluzi ili gutanjem ovih životinjica unese infektivnu larvu u svoj organizam i tako započinje proces – najčešće hronično oboljenje, koje se razvija mesecima i godinama. Paraziti dužine 2,5 cm napadaju srce i plućne arterije psa, i ukoliko su prisutni u velikom broju, izazivaju upalu krvnih sudova, brzo zamaranje, kašalj, srčane i respiratorne smetnje, gubitak telesne mase, poremećaj koagulacije. Uzročnik se može dokazati analizom fecesa ili prisustvom larvi u uzorku nakon trahealne lavaže.

Preventiva

S obzirom na veliku prisutnost srčanog crva, a sve više i francuskog srčanog crva, danas većina veterinara preporučuje preventivno testiranje pasa na ova dva parazita. Lečenje i ishod zavise od faze bolesti, i najčešće se uspešno leči preparatima prisutnim na tržištu, koji se mogu primenjivati i preventivno u vidu spot-on preparata (koji se ukapavaju na vrat psa i deluju nakon što se resorbuju kroz kožu) ili preparatima u obliku tableta. Kod pasa kod kojih su nastupili ozbiljniji problemi daje se terapija u vidu antibiotika, brohodilatatora, kortikosteroida, lekova koji stimulišu koagulaciju itd. Prevencija se svodi na redovne kontrole, testiranje i preventivnu primenu lekova protiv ovih parazita.

Prljava voda

Ukoliko pas u toku šetnje pije vodu iz bare, vlasnik treba da obrati pažnju na to da li njegov ljubimac pije prečesto i kao da ne može da utoli žeđ. Ukoliko je unos vode povećan, time i mokrenje, to može biti znak mnogih poremećaja u organizmu psa, od bubrežnih oboljenja, preko infekcija do endokrinoloških problema, pa bi bilo vrlo poželjno otići kod veterinara koji će uraditi potrebne analize i otkloniti sumnju.

Psi ne bi trebalo da piju vodu iz bara jer se u njoj može naći mikroskopski parazit đardija (Giardia duodenalis). Životinje i ljudi se mogu zaraziti cistom đardije iz kontaminirane vode. To je jednostavan, jednoćelijski parazit koji će dovesti do infekcije i posledičnog bola u abdomenu, dijareje, nadutosti, gubitka telesne mase i dehidratacije usled gubitka tečnosti. Neki psi mogu postati rezervoari đardije, pri čemu kod njih bolest prolazi asimptomatski. Dijagnostikuje se pregledom fecesa i fekalnim antigen testovima. Leči se određenim antiparazitskim lekovima i obavezno je treba lečiti, čak i kod asimptomatskih oblika, zbog rizika od zaražavanja ljudi.

Šta ako iz radoznalosti pojede pečurku

Kao i kod ljudi, zavisi koju vrstu pečurke je pojeo. Ukoliko je pečurka otrovna, pas može imati ozbiljne probleme, pa čak i one opasne po život. Ove godine, s obzirom na to da je bilo dosta kišnih dana, u prirodi je bilo mnogo najrazličitijih pečuraka. Tako su psi u šetnji po prirodi njuškanjem sigurno mogli naći jestive, ali i otrovne pečurke. Ukoliko pas pojede otrovnu pečurku, u kome stepenu će nastati problemi i trovanje, zavisi od više faktora – koju količinu pečurke i koju vrstu toksina je pas pojeo. Toksini iz pečuraka mogu delovati na različite sisteme organa – npr. na gastrointestinalni trakt, te pas već posle 15 minuta, ili nekoliko sati, može pokazivati znake trovanja – povraćanje, dijareju, moguća je i ozbiljna dehidratacija organizma. Mogu delovati i hepatotoksično i oštetiti jetru, ili nefrotoksično, kada oštećuju bubrege. Neke vrste otrovnih pečuraka deluju neurotoksično i halucinogeno, pa psi mogu postati slabi, dezorijentisani, imati halucinacije, čudno se oglašavati, mogu imati i epileptične napade.

Naravno, najbitnije je na vreme reagovati i stići do veterinara. Još je bolje ako je vlasnik video koju vrstu pečurke je pas pojeo, pa uslikao ili doneo pečurku, te se prepoznavanjem može utvrditi o kojoj vrsti pečurke se radi i, ukoliko je toksična, kako deluje njen otrov. Lečenje je najčešće simptomatsko. Može se desiti da bude neophodna hospitalizacija, a ponekad trovanje može imati fatalni ishod.

Zbog svega navedenog je veoma bitno da psa od malih nogu naučimo da ne jede napolju, tj. ono što mu nismo mi dali. To se obično postiže sistemom nagrađivanja. Potrebno je da vlasnik ima nešto što će psu privući pažnju (omiljenu poslasticu koju ne dobija stalno) i kada vidi da njegov ljubimac pokušava da pojede nešto, dozove ga i da mu nagradu u vidu poslastice. Ukoliko to ne pomaže, vlasnik treba da ga šeta sa povocem ili korpom preko njuške.