U situacijama kad se suoče s izazovom ili do tada nepoznatom situacijom psi pogledom i celim svojim bićem od vlasnika očekuju pomoć i podršku. Baš kao i deca

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Nije tajna da većina vlasnika na svoje pse gleda kao na decu – učili su ih prvim koracima, socijalizaciji, pravilima ponašanja, proveli u brizi neprospavane noći zbog bolesti… Svaki vlasnik zato će ponosno istaći da je njegov ljubimac ravnopravan član porodice. Ali, da li psi na nas gledaju kao na članove svoje porodice, tačnije – kao na roditelje?

Ovo pitanje zanimalo je i naučnike, pa su rešili da sprovedu nekoliko eksperimenata i utvrde da li je ova hipoteza ispravna. Istraživači Clever dog lab laboratorije pri Univerzitetu veterinarske medicine u Beču bili su zainteresovani da otkriju kakav to odnos zapravo odrasli psi imaju prema svojim vlasnicima.

Sigurnosna mreža

Kako bi to saznali, poslužili su se jednom ljudskom tehnikom – efektom „sigurne baze“, odnosno „sigurnosne mreže“. Ovom teorijom, odnosno tehnikom, služe se deca koja u roditeljima vide sigurnu bazu kad su u interakciji s drugim ljudima i okolinom. Naime, mališanima roditelji pružaju sigurnost kad se suočavaju s novim životnim situacijama. Svi znamo da se mališani drže za svoje roditelje ili ih neprekidno traže pogledom kad je u blizini neko novo lice ili kad se nađu u nekoj do tada nepoznatoj situaciji.

Svetski dan životinja 4. oktobra u “Delta sitiju”

Možda zvuči banalno, ali naučnici kažu da je baš ovakva percepcija roditelja kod dece i taj poriv mališana odgovoran za pravilno razvijanje i funkcionisanje kognitivnih funkcija kod dece, kao i za savlađivanje prepreka u svakodnevnom životu od malih nogu i nadalje u životu.

Kako bi proverili da li i psi funkcionišu na sličan način, istraživači su za pse osmislili nekoliko eksperimenata.

Ogledi

U svakoj situaciji psi su imali zadatak da „savladaju“ po neku interaktivnu igračku ili situaciju i da za uspešno završen zadatak dobiju poslasticu, s tom razlikom da su nekad vlasnici bili uz njih, nekad su samo nemo stajali u prostoriji, dok su u drugim situacijama bili izvan prostorije u kojoj je pas.

Rezultati su pokazali da su psi pokazivali malo interesovanja za hranu kad vlasnik nije bio s njima, od onih situacija kad je bio prisutan. Zanimljivo je da su bili radi da se pomuče za nagradu čak i kad je vlasnik bio okrenut leđima i nezainteresovan. Zaključak je da psi samo žele da smo im u blizini.

Stranac

Ove situacije su isprobali i u scenarijima gde su umesto vlasnika u prostoriji bili stranci, kako bi proverili da li im je važno prisustvo bilo koje osobe, i gotovo svi psi bili su jednako nezainteresovani – uvek žele svog vlasnika.

Istraživači su testirali pse i tako što su ih dovodili u prostoriju u kojoj su se nalazili odevni predmeti njihovih vlasnika ili potpunih stranaca, i u 100 odsto slučajeva psi koji su nanjušili svog vlasnika ležali su na ili u blizini njihovih stvari.

Zaključak studije

Baš kao i mališani, i psi u nama vide „roditelja“ koji je oličenje sigurnosti i ohrabrenja kad se suočavaju s novim i nepoznatim životnim situacijama.

Međutim, u interpretaciji ovakvih istraživanja uvek postoji mogućnost da skrenemo s pravog puta, i kao što to mnogi ljubitelji životinja čine – pripišemo psima ljudske osobine ili naš odnos s njima poistovetimo s onim koji imamo prema deci.

Kako ne bi bili u zabludi, pomoć smo potražili od dr vet. med Dunje Kovač, stručnjaka za ponašanje životinja koja je i lično učestvovala u istraživanjima bečke Clever dog lab i ovom konkretnom istraživanju.

Proces razmišljanja

– Ovakva istraživanja se već godinama sprovode u Beču i laboratorija Clever dog lab bavi se komparativnom kognicijom, odnosno komparacijom procesa razmišljanja između vuka i psa. Pre svega, ovom temom pozabavili smo se kako bismo razbijali mitove da je pas vuk ili da je vuk pas, da su isti, što nikako nije slučaj. U svojim istraživanjima naučnici se koriste eksperimentalnom psihologijom u laboratoriji. Istraživači su želeli da pokažu koliko je pas evolutivno odmakao od vuka i koliko je različit. Genetski je to već dokazano, i poslednjih godina bavimo se procesima razmišljanja – objašnjava naša sagovornica.

Zavisan od čoveka

Kako kaže, pas je „veštačka tvorevina“, odnosno jedina vrsta koju je stvarao čovek. Jedina životinja koju je čovek „stvorio“ domestikacijom (pripitomljavanjem).

– Kao takav, pas je u potpunosti zavisan od čoveka. To možemo dokazati i na primeru jednostavnog pitanja koje se postavlja mališanima u prvom razredu osnovne škole – Koje je prirodno stanište psa? On ga nema, njegovo stanište je uvek uz čoveka. Kada to znamo, onda i ova zanimljiva istraživanja dobijaju svoj pun smisao – objašnjava dr Kovač.

Prepoznaju lica

Kako kaže, jedno od prvih istraživanja njenih kolega iz Beča bilo je da dokažu da li pas prepoznaje lice svog vlasnika i drugih osoba, da li raspoznaje ljudska lica uopšte, i dokazano je da i te kako prepoznaje lice svog vlasnika i drugih ukućana.

– Kad pas gleda u čoveka, on isključivo gleda u obrve, lice i čelo. Nikad usta i zube, pas ne vidi naše osmehe, već posmatra oči, naše žmirkanje, skretanje pogleda, naborano čelo. Pa i sami primećujemo koliko su i facijalne ekspresije psa slične našim. I psi dižu obrve, boraju čelo… Upravo su to čari domestikacije. Pas je toliko srođen sa čovekom da počinje da liči na njega, „hvata“ čovekova ponašanja i manire – ističe Dunja Kovač.

Čitaju govor tela

Naša sagovornica objašnjava i da pas prepoznaje hod svog vlasnika, oblik tela, lica.

– Od vlasnika ćete puno puta čuti kako kažu: „Tačno poznajem svog psa, njegov govor tela, znam tačno šta će kad da uradi.“ I pas sve zna – kad ćemo da ustanemo, da idemo u šetnju, kuhinju ili u toalet. Izdaleka, kad mu neko prilazi, zna da li je vlasnik ili neka nepoznata osoba.

Psi nas vole

Dr Kovač nam zatim otkriva da je naredno istraživanje bilo usmereno na pitanje da li nas psi zaista vole, i naučnici su to proverili putem magnetne rezonance.

– Dok su psi bili unutar magnetne rezonance, vlasnici ili potpuno nepoznati ljudi davali su im poslastice. Tako su istraživači hteli da utvrde da li vole hranu ili nas. Nalazi su pokazali da, kad vlasnik svom mezimcu daje poslasticu, u mozgu psa se aktiviraju centar za zadovoljstvo i centar za ljubav, dok bi se u interakciji sa strancima aktivirao samo centar za zadovoljstvo. Zaključak je bio nedvosmislen – pas zaista voli svog vlasnika, jer uz to luči i hormon oksitocin, poznatiji kao hormon ljubavi.

Pas vs vuk

Kako objašnjava naša sagovornica, poslednje istraživanje bečke Clever dog lab – koje nam je i bilo povod razgovora i naročito okupiralo našu pažnju, logičan je nastavak i nadgradnja prethodnih studija. U ovim eksperimentima učestvovali su i psi, ali i vukovi odgojeni na Univerzitetu veterinarske medicine u Beču, i cilj je bio utvrditi koliko su pas i vuk zavisni od vlasnika (trenera u slučaju vukova).

– U seriji eksperimenata, baš kao što ste naveli, psu je dat zadatak da izvadi hranu iz kaveza, i morao je da se pomuči da do nje dođe. Svi psi bolje su tražili hranu kad je uz njih bio i vlasnik, a naročito kad ga bodri rečima „dobar pas“, „’ajde“, „bravo“. Svi psi su gledali u vlasnika dok su pokušavali da „iskopaju“ hranu, stalno su tražili svog čoveka, pomoć i podršku. S druge strane, vukovi koji su odgajani u ovom naučnom centru, iako od rođenja imaju snažnu vezu s trenerom, nikad ih nisu gledali kad su se suočili s ovim problemom. Bili su fokusirani, i nikad nisu pogledom zatražili pomoć. Vukovi sami rešavaju svoje probleme. Nijedan pas to ne radi. Svaki pas, pa bio on pun samopuzdanja, uvek gleda u svog vlasnika.

Bodrenje

U nizu eksperimenata, psi su bili suočeni i s nepoznatim stvarima poput igračaka i komada garderobe. Rezultat je bio isti.

– Čudne i nepoznate stvari stavili bi pred psa i čekali da počne da ih istražuje. Uglavnom bi prišao na nekoliko koraka od predmeta, a onda se vratio do vlasnika ili se krio iza njega. Uvek bi pas tražio pomoć i sigurnost, bodrenje. Šta to u suštini znači, odnosno koji je odgovor na čuveno pitanje da li da psa guramo „u vatru“ ili da ga sklanjamo? To pre svega zavisi od trenutnog emotivnog stanja psa. Ako je veseo, radoznao i u prijatnom emotivnom stanju u trenucima kad je suočen s nekom novom situacijom – valja ga bodriti, pohvaliti, zajedno s njim ići do objekta/mesta, davati nagrade, maziti ga. Biti mu pomoć i podrška. Međutim, ako u tim trenucima imamo plašljivog psa, u negativnom emotivnom stanju, ako je anksiozan i ima fobiju – opet mu valja pomoći, ali tako što ćemo ga skloniti – objašnjava dr Kovač.

Tehnika preplavljivanja

Kako ističe, dokazano je u psihologiji da tehnike preplavljivanja (flooding) i suočavanja sa strahom kod pasa daju samo kontraefekat.

– Samo čovek putem psiholoških seansi i tih tehnika može da prenebregne strah, ali mi imamo i nešto što se zove učenje uviđanjem. Imamo složen mozak, možemo da razmislimo i zamislimo u apstrakciji, u prošlosti. Psi to ne mogu, oni nisu kadri da uče uviđanjem i samim preplavljivanjem (suočavanjem) stvaraju se još veći strah i fobija, i tada dolazi do agresije iz straha. Vrlo je jednostavno: na primer, ako se ja plašim zmija i vi me ubacite u bazen pun zmija – da li ću prestati da se plašim? Neću. Isto je i kod pasa. Ako vidite da psu fali samo mali podstrek, da je radoznao – moramo mu pomoći i podstaći ga. Ali ako se na primer ukoči na povocu, želi da pobegne, zastaje i gleda vas, tada bi trebalo da se okrenete i sklonite ga od toga što ga uznemiruje. Deluju kao sitnice, ali ove svakodnevne finese veoma su važne – savetuje naša sagovornica.

Da li smo „roditelji“

Kako objašnjava dr Kovač, rezultate ovog istraživanja trebalo bi preformulisati drugačije – psima nismo roditelji, već vodiči kroz život.

– Pa baš kao i detetu, i njega vodimo kroz život. Ali, naravno, detetu smo zaista roditelji, a psima to nikako ne možemo biti jer takav odnos ne može postojati između dve različite vrste. Pas je zavisan od nas i mi smo mu u pravom smislu te reči vodiči kroz život. Vodič ili lider uvek je osoba koja mora da bude smirena, staložena, samouverena, da zna šta radi – a sve su to odlike dobrog vlasnika. Lideri nisu ugnjetavači – u tome je štos. Ako pogledate životinje i koga one slede u svojim čoporima, krdima… Niko neće onog ko ga tlači, već onog ko je dovoljno jak da ga vodi. Tako i pas na nas gleda, mi smo mu sigurna luka i sigurna mreža.

Kad upoznamo kako psi misle i šta im je potrebno, bićemo bolji vlasnici i naši mezimci biće srećniji. Tome upravo i služe ovakva ujedno zanimljiva i veoma važna naučna istraživanja.

Dobar lider (vlasnik)

Lideri nikad nisu ugnjetavači, već smireni, staloženi, samouvereni – a sve su to odlike dobrog vlasnika