Naučnici su nedavno ustanovili da svaka dlaka psa služi kao svojevrsni rezervoar i pokazatelj stresa koji prenosimo našim ljubimcima.

Piše: petmagazine.rs

Psi upijaju i reflektuju stres svojih vlasnika – zaključak je poslednjeg naučnog istraživanja koje su sproveli stručnjaci za ponašanje pasa u Velikoj Britaniji. I to je još jedna u nizu potvrda da su naši ljubimci u potpunosti „priključeni” na naše emocije, da nepogrešivo čitaju ne samo naš govor tela i mimiku lica (što su potvrdile ranije studije), već i naša unutrašnja stanja, koja se neretko trudimo da sakrijemo i od samih sebe. Psima, međutim, ništa ne može da promakne. I njih nikada ne uspevamo da slažemo.

Studija

Istraživanjem su bila obuhvaćena 33 šetlandska ovčara, 25 pasa rase border koli i njihovi vlasnici. Naučnici su istraživali da li se anksioznost i stres vlasnika prilikom obavljanja zadataka sa njihovim psima reflektuju na njihove mezimce, i u kojoj meri. U fokusu je bilo merenje nivoa kortizola, poznatijeg kao hormon stresa, i naučnici su ustanovili da svaka dlaka psa služi kao svojevrsni rezervoar i pokazatelj stresa kod naših ljubimaca, i da se on i te kako prenosi s vlasnika na psa. Naši čupavi četvoronožni prijatelji su „upijači” naših negativnih emocija, poručuju naučnici.

Rezultati

Veoma je zanimljivo što su rezultati pokazali da je nivo kortizola kod pasa (i kod ljudi) bio viši tokom zimskih meseci nego tokom leta, kao i da su takmičarski psi pod većim stresom nego „obični” kućni ljubimci koji se ne nadmeću na izložbama, u agilitiju ili drugim sportskim disciplinama. I dok se kod prvog nalaza, koji se odnosi na godišnje doba, može izvući nekoliko različitih zaključaka o razlozima zašto je to tako (manje aktivnosti tokom hladnih meseci, manjak svetla, koje utiče na celokupni organizam i na raspoloženje…), kod drugog je sve sasvim jasno, saglasni su naučnici. Veza između vlasnika i psa koji se takmiče, koji svakodnevno treniraju i uvežbavaju komande, veoma je jaka, te su otud i psi skloniji da upijaju i reflektuju stres svojih napetih vlasnika. Reklo bi se – od njega prosto ne mogu da pobegnu.

Neurotični vlasnik

Međutim, studija je došla do još jednog zaključka koji je veoma zanimljiv. Psi neurotičnih vlasnika imaju niži nivo kortizola u krvi (i dlaci), što samo na prvi pogled može zvučati kontradiktorno. Naime, što je vlasnik nervozniji, on će pre od svog mezimca potražiti utehu, i samim tim mu pružiti pažnju, pa iako će psi detektovati negativne emocije, biće i srećni što mogu da pomognu i što su uz svog vlasnika. Dakle, iako im prenosimo svoju nervozu, mi ih i opuštamo svojim prisustvom, što ide i u suprotnom smeru. Ko vas bolje može oraspoložiti od psa koji maše repom i ušuška se u vašem naručju obasipajući vas poljupcima.

Ovo je prvo istraživanje koje je nedvosmisleno potvrdilo snažnu povezanost između dve potpuno različite vrste kada je reč o prenošenju stresa i negativnih vibracija. To, međutim, nije čudno imajući u vidu da psi uz čoveka žive već gotovo 30.000 godina, te je taj suživot za posledicu morao imati i ovakvu sinhronizaciju emocija i duševnih stanja. Vlasnici pasa će verovatno reći da su to već znali, ali upravo to je odlična poruka nauci i naučnicima – da dokažu i da kao naučni postulat postave ono što se u svakodnevnom životu već odavno zna.

Veza i komunikacija

Da je sve što ste do sada pročitali potvrđeno i u praksi, posvedočila nam je i dr vet. med. Dunja Kovač, stručnjak za ponašanje životinja.

‒ Odnos čovek‒pas je jedan vid veze, to je dvosmerna ulica, interakcija ide u oba smera, kao i komunikacija. Psi su nama podređeni u smislu da u potpunosti zavise od nas – mi ih hranimo, mi ih šetamo, mi određujemo kada obavljaju nuždu i slično. U takvom odnosu pas je uvek taj koji od nas očekuje neku vrstu odobravanja i pažnje. Kada nama „nije dan” – dođemo nervozni s posla, ili se možda ne osećamo dobro, ležimo u krevetu… pas to primeti jer se ponašamo drugačije od uobičajenog – drugačiji nam je govor tela, drugačiji su nam ton i boja glasa, drugačije se i prema njemu ponašamo – i tu nastaje problem. Pas ne zna zbog čega je došlo do tih promena, već ih samo uoči, i on tada ima samo jedan cilj, a to je da nas natera da počnemo opet da se „normalno” ponašamo. Tada počinje da nam se umiljava, da nas liže, da cvili, da leži pored nas ili na nama, da nas gura šapama, i to su sve pokušaji psa da nam pomogne. Na taj način mi naš stres i nervozu prenosimo na životinju, jer je na prvom mestu činimo zbunjenom.

Pas pod stresom 

Našu sagovornicu zamolili smo da nam objasni kako izgleda pas koji je pod stresom, i koji su to signali koji jasno ukazuju na to da je pas nervozan ili anksiozan.

‒ Svaki pas je različit i ne reaguju svi isto. Neki se bolje snađu u neobičnim situacijama, a nekima neraspoloženje vlasnika može da izazove dugotrajnu anksioznost. Univerzalni znaci stresa kod psa su ‒ ubrzano dahtanje i lučenje pljuvačke (baljenje), naprasno zevanje, otresanje i češanje, ubrzano osvrtanje oko sebe, gledanje „kroz” vlasnika, gluvoća (kada ne čuje komande), neuzimanje poslastica, sakrivanje, sklanjanje. Ove sve znake svaki pas u hroničnom stresnom stanju jasno pokazuje, ali često vlasnici to ne primete – pomisle da zeva jer je umoran, da se stalno češe i otresa jer ima buva, smatraju da ubrzano dahće jer mu je toplo – ali u većini slučajeva to nije tako.

Dr Kovač objašnjava da je, s druge strane, anksioznost stanje konstantne strepnje.

‒ Anksiozan pas ne može da se opusti satima, nekada i danima, i takvo stanje narušava kvalitet života psa, jer organizam ne može da se izbori sa tolikom količinom stresa. Tako dolazi do ozbiljnih opsesivno-kompulsivnih poremećaja kao što su samopovređivanje, uništavanje stvari po kući, neprikladno uriniranje i slično. Ovo se najčešće dešava kada pas ostaje sam jer je to neprirodno za psa, on je društveno biće koje je naviklo da živi u zajednici.

Studija britanskih naučnika pokazala je da psi „hvataju” i ono što ne pokažemo i ne izgovorimo ‒ naša osećanja.

‒ Psi “hvataju” naš izmenjeni govor tela i naš izmenjeni odnos prema njima. Mi smo verbalna bića i neverbalnu komunikaciju smo skroz zaboravili i zapustili. Mi često nismo svesni koliko toga odajemo neverbalno, čak i kada ne izgovorimo kako se osećamo. Naše telo, naši gestovi i grimase nas odaju – e to je ono što pas „pohvata”. On primeti sve to, vidi da je nešto drugačije, ali ne zna šta. Mi kažemo „naša osećanja”, ali to je u stvari naša neverbalna komunikacija. Ona jedina ne laže. Mi rečima možemo da slažemo da smo dobro i da nam nije ništa, ali naša neverbalna komunikacija govori drugačije. Zato se kaže da nas pas vidi u dušu i da njega nikada ne možemo da slažemo.

Različite vrste

Naglasili smo da je ova studija veoma značajna ne samo sa aspekta boljeg razumevanja odnosa između čoveka i psa, već i zbog toga što je to prva naučna teza o prenošenju stresa između dve različite vrste. Možemo li onda reći da smo mi naučili pse šta je stres, odnosno da smo ih „zarazili” ovim teskobnim stanjem, pitali smo našu sagovornicu.

‒ Ovo je rezultat hiljadugodišnjeg suživota ljudi i pasa, i objašnjenje zašto nas psi toliko dobro poznaju. Mi smo pse stvorili, psi su veštačka tvorevina čoveka, mi smo njih „imprintovali” na nas, oni su u potpunosti upućeni na nas i njima je praktično jedina uloga da nas posmatraju i da budu nama „na usluzi”. Psi nas stalno posmatraju, prate, prate šta radimo ceo dan po kući, stanu, slušaju kada pričamo sa ukućanima, posmatraju naše interakcije s prijateljima… Oni nas stalno skeniraju, te na kraju ispada da su oni u stvari detektori našeg raspoloženja. I najmanju promenu u našem raspoloženju, koje možda i mi još nismo svesni, psi uoče i odmah reaguju umiljavanjem i pribijanjem uz vlasnika. Zato su psi inače i veoma dobri pratioci osobama sa ozbiljnim zdravstvenim problemima – epileptičarima i astmatičarima, jer predstavljaju „alarm” da toj osobi nije dobro, da ima napad i na taj način im spasavaju život.

Kada sve ovo znamo, odnosno kada smo naučili, postavlja se pitanje kako se rešiti nevolje zvane stres, jer ne škodi samo nama već i našim voljenim mezimcima. Srećom, tu je dr Dunja Kovač da nam da dragoceni savet. I obećavamo da ćemo se truditi da je poslušamo.

‒ Nervozu kod pasa možemo da smanjimo tako što ćemo se prvo pozabaviti sobom – svojim psihičkim stanjem, svojim mislima, svojim kvalitetom života. Sve potiče od nas. S druge strane, moramo da razumemo svog psa ‒ da prepoznamo znakove stresa kod njega, tj. njegov govor tela, i da tada i sebi i njemu pomognemo. Da se oboje izmestimo iz trenutne stresne i neprijatne situacije, da izađemo napolje, prošetamo se, ili se sklonimo negde gde je mirnije. Da se pozabavimo aktivnostima koje nas ispunjavaju, smiruju ili nam skreću pažnju. Zajedničke aktivnosti sa psom i igra su najbolji lek za stres i neraspoloženje – savetuje za kraj naša sagovornica.

O hormonu stresa

Kortizol je hormon hroničnog stresa. Postoje akutni i hronični stres, pri čemu je akutni stres dobar ‒ on je nužan za preživljavanje i njegovi hormoni su andrenalin i noradrenalin. Oni su onaj nalet energije, uzbuđenja, tzv. beg ili borba odgovor; oni se pumpaju u krv i mišiće, i oni nam donose brzinu, snagu. Kortizol se luči kasnije, kada organizam ne uspeva da uspostavi narušenu ravnotežu sa hormonima akutnog stresa, pa je primoran da ima back up. Kortizol je hormon koji prvenstveno narušava imuni odgovor, potom kognitivne procese, reproduktivne organe, organe za varenje…

Kortizol je nadalje i hormon koji deluje psihosomatski, što znači da psihička nestabilnost (stres) na kraju utiče na organe i dolazi do narušavanja celokupnog zdravstvenog stanja organizma. On se izoluje iz dlake, pljuvačke, urina ili fecesa, ali najlakše uzorkovanje je upravo iz pljuvačke, i rezultati su najpouzdaniji, te se kortizol najčešće i proverava iz nje. Iz dlake je takođe moguće izolovati kortizol, ali je to mnogo komplikovanije (pogotovo ako imamo divlje životinje) i koncentracija kortizola ne može da se adekvatno utvrdi.

Prisustvo kortizola u pljuvački u visokim koncentracijama govori o hroničnom stresu kod životinje, što praktično znači da su dobrobit i kvalitet životinje narušeni, te predstavlja indikator zanemarivanja, zlostavljanja, straha i bola. Izolacija kortizola iz pljuvačke se sprovodi i kada želimo da dokažemo da su tokom obuke psa korišćene nedozvoljene metode i fizičko kažnjavanje.