“Nikad nisam htela da imam psa. Mačku možda da, ali kad budem u penziji. Poslom sam obišla nekoliko azila i svi psi su mi bili slatki, ali nijedan nije došao sa mnom kući. Kao što rekoh, nisam nameravala da imam psa. Ali je jedan pas pre gotovo 13 godina itekako naumio da ima mene. Radila sam kad smo se srele ona i ja – ona smrdljiva, jer je živela, jela, kakila i spavala u istoj kutiji – i ja, koja sam pogledala to stvorenje koje je neko bacio u kantu za smeće i rekla – okej, ti ideš sa mnom kući. Okupala je, dala joj ime Tita i prihvatila činjenicu da od sad na dalje imam psa. Što se mene tiče, dobro sam prošla. Tita je mogla biti slon ili tigar, meni bi bilo potpuno svejedno. Ona je od prve sekunde bila moja, kao i ja njena, i došla bi kući sa mnom i da je bila neka druga vrsta.
PROČITAJ JOŠ
Godinu dana smo nas dve samovale i rađala se ideja da udomim još jednog psa, kako bi Tita imala društvo. Mislila sam da će me oduševiti neki pas koji je njoj nalik i da ću ga dovesti kući. Ali sam ugledala Mašenjku (njeno ime je moj hommage voljenom mi Vladimiru Nabokovu), belu, čupavu, skotnu do zuba, kako moljaka ljude za malo hrane i maženja na benzinskoj stanici. Dovela sam je kući. Maleni, koje je donela na svet su poumirali, kaže veterinarka da je reč o genetskoj grešci. Oporavila se od toga, vezala za mene i Titu i to je bilo to. Nas tri smo postale familija.
I tako je punih osam godina bilo. Selile smo se naokolo – iz jednog su me stana izbacili jer sam dovela Mašenjku. Nisam žalila – stan je bio loš, našla sam puno bolji. Menjale su se igračke, posude, zgrade, rute šetnje, ljudi u našim životima… Nije se menjalo samo osnovno: nas tri. I balet. Moja velika ljubav, koja traje zadnjih 18 godina. Rekreativna, jer je reč o hobiju.
A onda se nešto promenilo. Kupila sam stan, preselili smo se u njega, a potom otišli na duži odmor u moje rodno mesto u Dalmaciji i – kući u Zagreb doveli mačku. Privremeno, dok joj izlečim oči, pa ću joj tražiti dom. Dok ovo pišem, tri godine kasnije, to stvorenje kojem ću tražiti dom mi leži u krilu. Bila je na dve operacije oka, nisu puno pomogle, ali meni je najljepša na svetu. S tim da je čipovana kao Roland od Gileada, u čast lika iz romana mog omiljenog Stephena Kinga. Kasnije je otkriveno da je ženka, ali je ime ostalo.
I baš kad se činilo da je to konačna brojka, došao je zadnji član naše porodice. Mesto okupljanja je isto: moje rodno mesto, Gradac na Makarskoj rivijeri. Ronika je nađena kraj kontejnera, a malac kojem sam dala ime Jean-Georges Noverre (po velikom baletnom reformatoru) je bauljao ispred lokalne trgovine. Tvrd trbuh pun parazita, bolesne oči i uopšteno loše stanje su bili razlozi da ga dovedem kući. U osnovi, bila je to ljubav na prvi pogled, samo sam svima govorila da malac neće ostati. I niko mi nije ni na sekundu poverovao, da odmah napomenem.
Nekad me ljudi pitaju kako se slažu. Ja uvek u šali kažem da su svi živi i da je to sasvim dovoljno. Psi su terijeri koji do pre tri godine nisu bili blizu mačke na ovakav način, a sad imaju dve. Tita se sprijateljila s Ronikom, i to otkako je stigao Jean-Georges, a Mašenjka, koja je čista ljubav, je dobra sa svima. A Ro? Kad je stiglo Mačence, kako mu tepam, napravila je sve što je mogla. Siktala je, growlala kao pevač dead metal benda, povraćala i da, pokakila mi se na krevet. Nakon toga više nije imala oružja, pa je kapitulirala i eno se sad igra s malenim.
Četiri godine, četiri stanja uma, četiri životinje. Puno emocija, vremena i novca, ali nije mi žao ni sekunde. Oni su bili moj izbor i svakog od njih bih opet dovela kući.”
Udomiteljka Zrinka
Pet Almighty Photography postoji od 2021. godine. Osnovani su u Zagrebu s ciljem da se kroz fotografije proslavlja bezrezervna ljubav svih ljubimaca. Namera nije da se kroz objektiv “uhvati stvarnost”, već da se prikaže kako izgleda taj magičan pogled iz lične perspektive, koji nije odmah vidljiv svakom. Tako se stvaraju snažni vizuelni dojmovi značajni ne samo za porodice i vlasnike, već i za firme koje grade identitet i brend. Više na: petalmighty.com
