Verovatno to ni ne primećujete, ali dok razgovarate sa nekim, osoba sa kojom komunicirate trepne, a vi uzvratite treptanjem. Ova suptilna neverbalna razmena, naizgled nenamerno, pomaže ljudima i drugim primatima da se povežu. Sada, istraživanje je pokazalo da i psi koriste sličnu vrstu neverbalne komunikacije, odnosno treptanje, kako bi se povezali sa ljudima i drugim psima.

Piše: Pet magazine

Prema novom istraživanju objavljenom u “Royal Society Open Science”, naši verni četvoronožni prijatelji možda, baš kao i ljudi, nesvesno koriste brzo zatvaranje očiju kako bi uspostavili vezu. Martina Frančeskoni, etolog sa Univerziteta u Pizi koja nije bila uključena u ovo istraživanje, napominje: “Ideja da psi mogu sinhronizovati svoje treptanje, što je gotovo neprimetno, postavlja zanimljiva pitanja o tome kako psi komuniciraju. Moguće je da su oni više u toku sa svojim okruženjem nego što smo ranije mislili.”

Već je ranije dokazano da domaći psi često više trepću u prisustvu drugih pasa. Takođe, primećeno je da psi trepću kako bi smirili napetosti, bilo sa drugim psima ili sa ljudima. Uz to, psi često zinu i prave zabavne grimase kao odgovor na ponašanja drugih pasa, što sugeriše da koriste nešto što se naziva “facijalna mimikrija” za komunikaciju i povezivanje. Često primetivši ovo treptanje, Kjara Kanori, evolucioni biolog sa Univerziteta u Parmi koja je učestvovala u većini prethodnih istraživanja, pitala se da li je treptanje deo pseće facijalne mimikrije.

Kako bi istražila reakcije pasa, Kanori i njen tim su napravili različite video klipove u trajanju od 12 sekundi, na kojima su bili snimljeni terijer, koker španijel i border koli, koji su gledali u kameru dok su se fokusirali na igračku ili poslasticu postavljenu iza nje. U nekim klipovima psi su treptali, dok u drugim nisu. Treći set video klipova prikazivao je pse kako ližu njušku, što je dobro poznat znak da pas oseća uzbuđenje ili frustraciju. Tim je editovao ove klipove i povezao ih u 71-sekundne sekvence, gde su treptanje i lizanje njuške bili prikazivani svake 4 sekunde.

Nakon toga, tim je prikazao ove video klipove na velikom ekranu na 54 odrasla psa koji nikada nisu imali kontakt sa psima sa video klipova. Psi su nosili monitore za praćenje srčanog ritma kako bi se procenile njihove emocionalne reakcije, a takođe su snimani kako bi se uočili njihovi pokreti, uključujući treptanje. Iako je nekim psima bilo dosadno i zaspali su, ostali su psi treptali u proseku 16% više kada su gledali pse koji trepću, u poređenju sa drugim scenama.

Iako se nije moglo utvrditi da li su psi koji su gledali treptanje na videu sinhronizovali svoje treptanje sa psima sa ekrana, povećana frekvencija treptanja ukazuje na to da psi verovatno imitiraju treptanje, kaže Kanori. To, međutim, ne znači da su psi namerno treptali kao odgovor na video snimke, ističu istraživači. Kao i ljudi, psi verovatno nisu svesni ovih reakcija, kaže Daniel Mils, veterinarski psiholog sa Univerziteta u Linkolnu, koji nije bio uključen u ovo istraživanje. “Postoji ogroman broj komunikacija koje se dešavaju nesvesno”, napominje on. “Tako da psi verovatno ne misle: “E, ako trepnem, povezaćemo se.”

Čak i ako je treptanje refleksno, rezultati istraživanja sugerišu da su psi evoluirali da koriste ovaj gest na značajan način, kaže Frančeskoni, koja napominje da psi nisu pokazivali znakove stresa tokom gledanja video klipova. “Treptanje može biti način da signaliziraju: Opusti se, ja sam opušten, i ti možeš biti.”

S druge strane, psi u ovom istraživanju nisu često lizali njušku kada bi videli da psi na ekranu to rade. Međutim, primetili su da su češće pokazivali belinu očiju, što je, kako kaže Mils, “iznenađujuće”. Naime, reakcija poput ove obično se povezuje sa jakim emocijama, bilo pozitivnim ili negativnim. “Obično je to znak visokog uzbuđenja”, objašnjava on, “ali u ovom slučaju to očigledno nije bio slučaj.”

Novo istraživanje naglašava koliko je složena i teško razjasniva komunikacija među životinjama, dodaje Mils. “Ljudi često kažu: ovaj signal znači da pas oseća ovo, ili ovaj signal je znak stresa. Ono što mi se sviđa u vezi sa ovim radom je to što nas podseća da budemo oprezniji sa takvim generalizacijama i možda da usporimo i bolje posmatramo svoje pse kako bismo ih bolje razumeli.”