Nikako da razumete zbog čega na vašeg pitomog i milog ljubimca u parku ostali psi reaguju poprilično neprijateljski. Niste ni verovatno jedini kome se to dešava, a razlog leži u – govoru tela. Jezički nesporazumi nisu retkost ni među ljudima, i toga smo svi veoma svesni, a zašto bi onda bilo drugačije kada se radi o psima

Piše: Luka Videnović

Stoga je to verovatno objašnjenje i kada je vaš neshvaćeni pas u pitanju. Ukoliko primera radi imate buldoga, on svojim izgledom poručuje dosta toga čak i kada “ne govori“. Naboranom kožom, kratkim ili spuštenim repom, snažnom građom… odaje utisak dominacije i napetosti čak i kada je sasvim opušten. Utisku miroljubivosti ne pomaže ni neverovatno kratka njuška zbog koje pas sve vreme i bez svoje volje pokazuje iskešene zube, a sve to je propraćeno teškim, spuštenim i često zakrvavljenim pogledom.

Možda vam je sada malo lakše da razumete kako vaš mezimac može da deluje na čivave, terijere, mopsove… Ovim psima građa vašeg psa, hod i pogled mogu da odaju neprijateljski i preteći utisak uprkos najboljim namerama koje ima. Pa iako samo želi da se priključi zabavi u parku, u očima drugih pasa – on je pretnja.

Ekvivalent ovakvom psećem govoru tela u našem slučaju bi bilo da utrčimo u kafić sa šakom stisnutom u pesnicu i podignutim srednjim prstom. Makar i nenamerno, ovakvim gestom sigurno ne bismo slali dobronamernu poruku i teško da bi nas neko ponudio pićem. I dok čovek ume da pojasni nesporazum rečima, psi to nisu u mogućnosti tako da se njihov govor tela tumači kao osnovni i jedini među pripadnicima svoje vrste. Nerazumevanje jezika (govora tela) drugog psa tako često može da dovede do ozbiljnih nevolja. A krivac je, kao u mnogo čemu, i ovog puta čovek.

I, kao i u mnogim slučajevima, čovek je i u pseću komunikaciju učitao mnogo toga što u stvarnosti ne postoji. Pa tako i i ideju da svi psi govore istim jezikom. To, naravno, nije slučaj.

Ne znači to naravno da se različite rase uopšte ne razumeju – daleko od toga – ali zbog niza fizičkih osobenosti često može doći do nerazumevanja. Velike rase svakako “govore“ drugačijim jezikom od malih. I tu može dođi do raznih šumova. Uostalom, primećujete da se pekinezeri često “deru“ na ulici dok to gotovo nikada nećete čuti kada su u pitanju dobermani ili nemački ovčari.

DIKTAT GENA

Uticaj genetike vidljiv je kroz fizičke osobine psa o kojima smo govorili od kojih direktno zavisi njihovo ponašanje i neke specifičnosti ili ograničenja u komunikaciji. Na primer, pas ne bi mogao da direktno gleda drugog u oči ako ne bi imao tip oka koji mu to omogućava. Slično, submisivni izraz lica nije moguć bez mišića koji to omogućavaju. Kao vrsta, domaći psi imaju, u najmanju ruku, neobično širok spektar fizičkih osobenosti i razlika. Naročito kada je reč o veličini. Ši- cu je visok između 20 i 28 centimetara i težak 4 do 6 kilograma. Na drugoj strani spektra nalazimo irskog vučjeg hrta koji sa visinom između 71 i 94 centimetara u ramenima i težinom od oko 61 kilogram. O varijacijama boje, dužine, teksture i šara krzna da ne govorimo. Njuška je nekada skraćena kao kod pekinezera, buldoga ili mopsa ili produžena kao kod avganistanskih hrtova, vipeta… Duge i vitke noge daju persijskom hrtu odlične predispozicije da lovi koristeći svoj vid, dok kratke noge baseta usmeravaju ka tlu i daju mu prednost u praćenju lovine na osnovu mirisa.

Fizički atributi određene rase blisko su vezani sa originalnom namenom i tako utiče na ponašanje koje je psu neophodno da bi obavljao funkciju koju mu je dodelio čovek. Fizičke razlike u izgledu takođe utiču na sposobnost psa da komunicira, kako sa ljudima tako i sa drugim psima. Vizuelno pas koristi položaj tela, izraz lica, položaj ušiju, kontakt očima i pokrete repa da “razgovara”, ali određene vrste imaju specifičnosti koje mogu da ih ometu ili spreče da pošalju ili prime neke signale. Uši pozicionirane nisko na glavi ili viseće kao kod španijela menjaju facijalnu ekspresiju i takvi psi ne mogu da načulje uši. Gusto krzno pomeranca ili samojeda može da utiče na sposobnost psa da signalizira nešto svojim telom, a duga dlaka na licu poput “šiški” staroengleskog ovčara ometa ga u korišćenju kontakta očima, ali mu smeta i da pokaže zube ili da se “nakostreši”. Sličan problem imaju mnogi kovrdžavi psi potput pudle i erdel terijera. S druge strane rodezijski ridžbek zbog štrafte na leđima sa dlakama u suprotnom smeru odaje utisak da je stalno nakostrešen zbog čega ga drugi psi mogu posmatrati sa podozrenjem.

Veliki nabori kože na licu kao kod šarpeja zajedno sa njihovim veoma malim ušima usmerenim napred umanjuju njihovu sposobnost da komuniciraju izrazima lica, položajem ušiju i kontaktom očima.

REP NA DALJINSKI

Ukovrdžani rep mopsa ili kratki, bilo prirodno ili zato što su odsečeni, repovi buldoga i dobermana onemogućavaju im da daju signale mahanjem repa (zanimljivo je da vrste koje imaju minimalne repove to pokušavaju da kompenzuju tako što mašu čitavom zadnjicom).

Ulozi repa u komuniciranju pasa i nesporazumima koji nastaju zbog njegovog nedostatka posvećena je studija objavljena u časopisu “Beha- viour”. U tom istraživanju naučnici su koristili model psa na daljinsko upravljanje u prirodnoj veličini, sličan labrador retriveru napravljen od crnog sintetičkog materijala nalik na krzno koji je prekrivao žičani ram i telo punjeno pamukom. Njegov kratak ili dugačak rep kontrolisan je daljinskim upravljačem, a istraživači su snimali reakcije 492 psa koji su slobodno šetali parkom. Pratili su da li psi slobodno prilaze modelu ili oklevaju pre nego što to učine. Model psa umesto pravog koristili su jer im je to omogućilo da izoluju samo značenje i značaj mahanja repa što bi bilo nemoguće u “realnim” uslovima. Zaključak je bio da je duži rep efikasniji u prenošenju informacija o željenom ponašanju nego kraći.

VUČJI JEZIK

Rase koje imaju najjasniji govor tela jesu one koje najviše nalikuju vukovima, poput nemačkih ovčara. Već smo, u prethodnim brojevima, govorili o tome da je čovek selektivnim odgajanjem učinio da se mnoge rase danas gotovo ne razumeju sa svojim dalekim precima – vukovima. Pokazalo se da najviše vučjih signala razumeju haskiji (svih petnaest načina komunikacije koji su ispitivani) dok je kavaljerski pas kralja Čarlsa u stanju da razume svega dva načina na koji kurjaci šalju poruku. Analizom je utvrđeno da takve rase, koje razumeju veoma mali deo vučjeg “jezika” zapravo mogu da tumače samo one oblike komunikacije koji se kod vukova vrlo rano razvijaju, odnosno da ti psi nikada ne prođu kroz sve faze razvoja kroz koje prođe kurjak. Naučnici su zaključili da je to rezultat čovekove intervencije koji je birajući pse koji su mu simpatični i umiljati zapravo učinio da neke rase prolaze kroz manje faza odrastanja od njihovih predaka i da čitavog života, barem po ponašanju, ostanu štenci.

KO BOLJE RAZUME LJUDE?

Razlike između rasa postoje ne samo u komunikaciji sa drugim psima već i u kontaktu sa ljudima. Jedno istraživanje sprovedeno u Mađarskoj pokazalo je da rase koje su odgajane da rade uz vizuelni kontakt sa ljudima daleko bolje razumeju gest pokazivanja nego rase koje su svoje zadatke obavljale bez direktnog nadozora. Marta Gaši je sa timom istraživača ispitivala kako različite rase reaguju kada im ljudi pokazivanjem ukazuju na nešto.

“Psi su uzgajani u ljudskom okruženju i više od 10.000 godina komuniciraju sa ljudima”, kaže Marta Gaši. “Ipak, ovo je prva studija koja otkriva zapanjujuće razlike u komuniciranju rasa odgajanih sa različitim karakteristikama.”

Ispostavilo se da lovački psi ili ovčari mnogo bolje razumeju šta znači kada čovek uperi prst nego što je to slučaj sa čuvarima, psima koji su uzgajani za lov u jamama ili onima čija je uloga stotinama godina bila da vuku sanke. Oni su takođe u ovim testovima nadmašili i mešance. Pored toga, rase sa kratkom njuškom i centralno postavljenim očima bolje su interpretirale gestove nego one sa dugim njuškama i široko razmaknutim očima, što je verovatno povezano sa boljim položajem očiju i mogućnošću fokusiranja pažnje.

Na kraju treba reći da čovek ipak nije krivac za sve razlike i nerazumevanja između rasa. Mnogi psi prirodno su razvili osobenosti koje ih razlikuju od drugih pripadnika njihove vrste. Tako na primer imamo čitav niz rasa čiji pripadnici vrlo malo ili uopšte ne laju. Reč je uglavnom o drevnim rasama, genetski bliskim vuku, poput basenjija ili haskija. Oni se uglavnom oglašavaju zavijanjem nalik svojim precima i u komunikaciji se mnogo više oslanjaju na govor tela nego na “verbalne” znake.