U nepuna 24 sata opet smo, nažalost, čitali o dva, međusobno nepovezana, ali oba jeziva događaja

Piše: Biljana Stjelja

Penzionisanog muškarca iz sela Bošnjane kod Varvarina, komšije su spasle od napada rotvajlera. Uspele su da savladaju psa i zatvore ga u boks u dvorištu, a povređenog komšiju smestili su u bolnicu u Kruševcu. Nešto malo ranije, i u Sjenici se desila užasna nesreća. Američka akita je, takođe, izašla iz boksa iz dvorišta u Sjenici, pa napala i izjujedala osmogodišnju devojčicu. Ona je, sa veoma teškim povredama, prebačena u bolnicu u Novom Pazaru.

U prvom slučaju, pas je izujedao sopstvenog vlasnika, a u drugom je pas imao poznatog vlasnika protiv koga je odmah podneta krivična prijava.

Nisu ovo, nažalost, retki slučajevi, do javnosti dospeju tek oni najtragičniji, ali činjenica je da se napadi dešavaju i da ti psi uglavnom imaju poznatog vlasnika.

To nas opet, po ko zna koji put, dovodi do zaključka da je najveći problem u (ne)odgovornom vlasništvu. I nakon što utihnu naslovi u medijima, neće se još mnogo toga promeniti. Baš kao što smo pisali u aktuelnom broju magazina Pas, nakon vesti da su dvorišni psi rastgrli četvorogodišnjeg dečaka u Senti, a potom i vest da je osmogodišnju devojčicu iskidao vezani rotvajler. I u ova oba slučaja psi imaju vlasnika, poznatog. I u oba slučaja odgovornost je očigledna.

Iz ovih, iako tragičnih primera, opet nećemo ništa naučiti i samim tim nećemo ništa ni primeniti. Ostaće sve na “Temi dana” koja se povela burno, vodila glasno, i završila nakon 48 sati.

A mogli bismo da shvatimo mnogo toga. Krivca je lako naći, iako su psi kažnjeni. U oba slučaja ispostaviće se da su životinje bile vezane, najverovatnije izgladnjivane i da su vodile skučen i siromašan život.

O izostanku ljubavi da ne govorimo. Jer da je bilo ljubavi, ni oni ne bi bili žrtve. A jesu.

Srbija je po broju rasnih pasa po glavi stanovnika među prvima u Evropi i svetu, dakle evidentno da volimo brendove pa makar se to odnosilo i na životinje. Psa ćemo kupiti jer je lep, naočit, velik, eleganatan, dominatan i da bi mu se komšije divile. Ali takvi psi traže naše vreme, energiju, posvećenost. Njih ne držimo na lancu, ni u 30 kvadrata. Oni traže trening, istrčavanje, “trošenje”. Njihova priroda nije da budu u izlogu, nepomični. A ustanoviće se da ti vlasnici bili nespremni za takve jake jedinke. Ne agresivne i ne zle, već jednostavno – energične.

I ta je energija različita. Pekinezeri su prgaviji od vučjaka, ali njihov ugriz ne može ni u kom sistemu da se poredi. Zato su vučjaci, doge, rotovi, stafordi.. svojevrsno oružje koje u rukama opasnih i neodgovornih ljudi može naneti štetu. A oružje traži dozvolu za rukovanje.

Zakona ima, i propisi su jasni. Ali njih gotovo da niko ne poznaje, a malo ko ih poštuje.

Stoga iz svega može jasno da se vidi da nisu psi opasni već ljudi. Oni su ti koji od njih prave mašine za ubijanje ili dadilje za decu. Ako već možemo da prijavimo nasilje u porodici možda je vreme da možemo da prijavimo i nasilje nad životinjom. Uostalom, zar i oni nisu naša porodica?

Time bismo sprečili nove žrtve. I žrtve tih pasa i žrtve tih vlasnika.

Uostalom, i to je zakon predvideo. Ali zna li ko za njega?

Related Posts

• 
  Opasan pas ne postoji
• 
  U prodaji je novi broj magazina “Pas”