Deca uzrasta do tri godine uvek moraju da budu pod nadzorom roditelja kad provode vreme bilo sa svojim bilo s tuđim psom, jer mala deca nemaju razvijen osećaj koliko i na koji način mogu da povrede drugo živo biće.
Tekst: dipl. vet. spec. Nikoleta Novak za magazin Pas, Foto: Shutterstock
Naučna istraživanja odavno su pokazala da kućni ljubimci imaju vrlo značajnu pozitivnu ulogu u psihofizičkom razvoju kako zdrave, tako i dece s posebnim potrebama. Deca koja sa životinjama razviju pozitivne odnose lakše ostvaraju komunikaciju s ljudima, u međuljudskim odnosima često bolje razumeju i tumače neverbalnu komunikaciju, skloniji su saosećajnosti, brižniji su i imaju veći stepen samopouzdanja.
Podsetimo se, dakle, pozitivnih aspekata zajedničkog života dece i kućnih ljubimaca. Dete se uz kućnog ljubimca uči brizi, odgovornosti i poštovanju drugih živih bića. Nesporno je i da uz psa mnogo više vremena provode napolju i svakodnevno su fizički aktivna. Kako životinje nemaju moć govora, deca svom ljubimcu poveravaju skrivene misli i osećanja i tako stiču pouzdanog i vernog prijatelja.
Život s kućnim ljubimcem detetu daje važne lekcije o normalnim životnim procesima: odrastanju, sazrevanju, reprodukciji, rođenju, bolestima i umiranju. Životinje su detetu, jednom rečju, njegova lična veza s prirodom. Fizički kontakt s kućnim ljubimcem često ima smirujući efekat na dete, što je i odraslima vrlo dobro poznato.
Dete i kućni ljubimac razvijaju prisan odnos, i dete mezimca često doživljava kao svog drugara za igru, nekog vrlo sličnog samom sebi. Zbog te prisnosti i osećaja deteta da mu je ljubimac blizak prijatelj, međutim, mogu da se razviju i određeni problemi.
Utvrđeno je da je u najvećem broju slučajeva, kad je došlo do toga da kućni pas ujede dete, dete bilo to koje je iniciralo njegovu interakciju. U ovom članku ćemo se prvenstveno baviti odnosom dece i pasa, onim aspektima ovog odnosa koji mogu biti opasni po dete i kako da pokušamo da te opasne situacije sprečimo.
Deca uzrasta do tri godine uvek moraju da budu pod nadzorom roditelja kad provode vreme bilo sa svojim, bilo sa tuđim psom, jer mala deca nemaju razvijen osećaj koliko i na koji način mogu da povrede drugo živo biće.
Mnogi psi su u stanju da dugo i trpeljivo puštaju da ih mala deca „gnjave”, ali ponekad i najtolerantniji pas izgubi strpljenje i tada može da nastane niz vrlo neprijatnih i neželjenih situacija.
Decu uzrasta 3-6 godina najčešće ujede ili povredi svoj pas ili pas koga dobro poznaju (na primer pas bake i deke, ili komšije) jer se s njim osećaju slobodnije i sklona su da se neprimereno ponašaju prema poznatom psu. Deca starijeg uzrasta češće upadaju u nepoželjne situacije s nepoznatim psima koje sretnu na ulici, kod prijatelja, komšija.
Koja god da je starosna kategorija dece u pitanju, postoje određena opšta pravila kojih roditelji treba da se pridržavaju kako bi se neželjene situacije na relaciji dete-pas izbegle. Roditeljski primer najvažniji je element u učenju pravilnog ophođenja prema psima i životinjama uopšte.
Ako se roditelj odnosi grubo prema kućnom psu, koristi različite nasilne metode u vaspitanju psa, dete će ovaj roditeljski primer sledititi. Pas se odrasloj osobi povinuje i trpi, ali ako dete poželi da uradi psu isto što i odrasla osoba, a to je za psa neprijatno, pas će se detetu kao slabijem suprotstaviti, bilo režanjem ili čak i ujedanjem.
Isto tako, roditelj koji beži pred nepoznatim psom na ulici, mlati rukama, pokušava da šutne psa, vrlo je loš primer za dete. Ovakvo ponašanje ne samo da ne odvraća psa već mu, naprotiv, privlači pažnju i razdražuje ga. Dete kao manje i slabije od odrasle osobe može i mnogo ozbiljnije da strada.
Deci treba objasniti da psi ne vole da budu grljeni i ljubljeni, i da to nije način da im se pokaže ljubav, kao što to ljudi čine. Mnogo je bolje da roditelj pokaže detetu kako da psa češka i mazi po leđima ili stomaku, što je primereniji način da se životinji iskaže simpatija.
Dete treba da zna da pse ne treba začikavati i da ih nikako ne treba dirati dok jedu, piju vodu, spavaju ili nešto ili nekog čuvaju.
Psi, i kućni ljubimci uopšte, oplemenjuju dečje odrastanje i sazrevanje i imaju veliku ulogu u razvoju savesne i odgovorne osobe. Baš zbog tako važne uloge koje kućni ljubimci imaju u razvoju deteta, na roditeljima je da dete pripreme i obuče kako se postupa s kućnim ljubimcima jer se samo na taj način najveći broj neželjenih situacija može sprečiti.
Dete treba naučiti da, kad god mu prilazi nepoznati pas ili čak i kućni, ukoliko je previše razigran ili razdražen, „postane drvo”. To znači da dete treba da stane mirno, spusti ruke pored tela i gleda u zemlju. Drvo je nezanimljivo za psa, pas ga onjuši i nastavi dalje, a tako će se ponašati i prema detetu.
Da bi se dete naučilo ovome, potebno je da mu roditelji objasne kako i zašto tako treba da se ponaša i da mu sami demonstriraju ovakvo ponašanje. Lekcija „postati drvo” nije laka za savladavanje, jer u prisustvu nepoznate životinje i odrasle osobe i deca instinktivno dižu ruke, mlate rukama i nogama i gledaju direktno u psa. Vežbom i strpljenjem dete će savladati ovu vrlo važnu lekciju.