Možda postoji genetsko objašnjenje zašto je Džon Viku, kojeg glumi Kjanu Rivs, bilo toliko stalo do šteneta da je krenuo u “divljanje“ nakon što je tim ubica ubio psa – ili možda ipak ne. Međutim, naučnici su nedavno otkrili da ljudi koji vole pse čine delom to i zbog svog DNK.
Prethodne studije su pokazale da vreme prvedeno s psima tokom detinjstva može oblikovati trajni afinitet za pseće društvo, ali su se i dalje pitali da li genetski faktori takođe mogu igrati ulogu. Da bi saznali odgovor na ovo pitanje, naučnici su pokušali da ispitaju podatke od oko 85.000 blizanaca u Švedskom registru blizanaca – najvećem registru blizanaca na svetu – tražeći genetske tragove koji bi mogli biti povezani sa vlasništvom pasa u odraslom dobu.
Studije blizanaca nude naučnicima priliku da uporede genetske podatke i podatke o ponašanju od dve osobe koje dele ili ceo genom (monozigotni blizanci) ili 50% svojih gena (dizigotni blizanci). Ovo može pomoći istraživačima da utvrde da li su određena ponašanja rezultat faktora okoline ili su verovatno ukorenjena u DNK.
Za novu studiju, naučnici su koristili se podacima o blizancima i 15 godina evidencije o vlasništvu pasa. Ovo je odličan start zato što Švedska zahteva da svi psi budu zvanično registrovani u Švedskom odboru za poljoprivredu, dok psi sa pedigreom mogu biti registrovani i kod Švedskog kinološkog saveza. Od 85.542 blizanca procenjenih u studiji, 8.503 osobe su imale pse.
Autori su zatim kreirali digitalne modele kako bi identifikovali obrasce među blizancima koji bi mogli predstavljati genetski uticaj ili uticaje na životnu sredinu koji oblikuju doživotnu privrženost psima. Istraživači su otkrili da je genetika nešto više predviđala vlasništvo psa u odraslom dobu nego okruženje; genetski doprinos posedovanju pasa iznosio je oko 51% kod muškaraca i oko 57% kod žena.
– Ovi nalazi su važni jer sugerišu da se navodne zdravstvene koristi od posedovanja psa prijavljene u nekim studijama mogu delimično objasniti različitom genetikom ljudi koji su proučavani, rekao je koautor studije Keri Vestgart, predavač interakcije između ljudi i životinja na Univerzitetu u Velikoj Britaniji.
Na primer, naučnici su 2017. godine rekli da posedovanje psa može smanjiti rizik od srčanih bolesti pružanjem emocionalne podrške ljudima i povećanjem vežbi. Međutim, nova otkrića nagoveštavaju da bi genetika takođe mogla delimično da objasni trendove fizičkog i mentalnog zdravlja kod vlasnika pasa.
Iako studija nije mogla da identifikuje koji su geni odgovorni za osećanja prema psima, ona je pokazala “da genetika i okruženje igraju približno jednaku ulogu u određivanju vlasništva pasa“, rekao je koautor studije Magnuson, sa Instituta Karolinska u Švedskoj.
– Sledeći očigledan korak bi bio da pokušamo da identifikujemo koje genetske varijante utiču na ovaj izbor i kako se odnose na osobine ličnosti i druge faktore, kao što je alergija, rekao je Magnuson u izjavama na ovu temu.