Vaš pas možda je vaš najbolji prijatelj, ali to ne znači da s vremena na vreme ne pokazuje svoju nevaljalu stranu. Jedno fascinantno istraživanje otkrilo je koji psi su najnevaljaliji u zavisnosti od toga koliko često laju.

Podatke je objavio Furbo, kompanija koja pravi pametne telefone sa nadzornim kamerama koje mogu da prate ljubimce, piše britanski Metro. Kompanija je skupljala snimke od korisnika njihovih proizvoda i došla do iznenađujućih rezultata.

Izvor: B92.net/ljubimac

Šampion lajanja – samojed

Samojedi su na vrhu najnevaljalijih pasa – laju najviše od svih testiranih rasa, u proseku 52 puta na dan. Ova bela, pahuljasta rasa poznata je po svom prijateljskom karakteru, ali očigledno i po vokalizaciji. Ako vas zanima ponašanje pasa, samojed je rasa koja definitivno ne šuti.

Odmah posle samojeda sledi jorkširski terijer, iako laju znatno manje – prosečno 23 puta dnevno. Ova mala rasa zauzima drugo mesto na listi, što nije iznenađujuće s obzirom na njihov temperament.

Top 5 najnevaljalijih (najviše laju)

Samojed – laje 52 puta na dan
Jorkširski terijer – laje 23 puta na dan
Pudla – laje 22 puta na dan
Kovrdžavi bišon – laje 20 puta na dan
Doberman – laje 19 puta na dan

Interesantno je da pudla i kovrdžavi bišon zauzimaju treće i četvrto mesto – rase koje često smatramo elegantnim i smirenim takođe imaju svoju vokalizacijsku stranu.

Najtiši pas – bernski pastirski pas

Prema podacima Furbo kompanije, najbolji pas na listi predstavlja bernski pastirski pas – “najtiši” od svih rasa. Statistički gledano, laje samo tri puta na dan. To je dramatična razlika u odnosu na samojeda – čak 17 puta manje!

Ova velika, snažna rasa poznata je po svom mirnom temperamentu i stabilnoj prirodi, što potvrđuje i ovo istraživanje.

Top 5 najboljih (najmanje laju)

Bernski pastirski pas – 3 puta na dan
Zapadnoškotski beli terijer – 3 puta na dan
Šetlandski ovčar – 6 puta na dan
Američki staford terijer – 6,2 puta na dan
Šiba Inu – 8 puta na dan

Zanimljivo je da zapadnoškotski beli terijer deli prvo mesto sa bernskim pastirskim psom, uprkos drastičnoj razlici u veličini. Šetlandski ovčar i američki staford terijer takođe su iznenađujuće tihi, s obzirom na njihov radni temperament.

Šta ovo znači za vlasnike

Ovi podaci mogu biti korisni za buduće vlasnike pasa koji biraju rasu. Ako živite u stanu ili u naselju gde je buka problem, možda je bolje odabrati jednu od “tišijih” rasa. S druge strane, lajanje nije nužno znak nevaljalstva – često je to način komunikacije, upozorenja ili iskazivanja uzbuđenja.

Važno je razumeti da svaki pas je individua – statistika pokazuje prosek, ali vaš konkretni pas može biti sasvim drugačiji.