Eksperiment je pokazao da ljudi mogu uspešno da povežu fotografije pasa s fotografijama njihovih vlasnika na osnovu međusobne sličnosti. A ključna osobina na osnovu koje su ispitanici “presuđivali” da vlasnici liče na pse jeste – izgled očiju.

Piše: petmagazine.rs

Setite se scene iz Diznijevog filma “101 dalmatinac”. Dok Pongo s prozora procenjuje pse i njihove vlasnike koji šetaju ulicom Londona, primećujemo kolika je njihova sličnost. Uskladili su boje ili nose ista odela, imaju identičan izraz lica i držanje tela. Ako ostavimo po strani dečje knjige, filmove i izložbe, prolaskom kroz park ili ulicu i sami smo primetili koliko psi, veoma često, neverovatno liče na svoje vlasnike. I mnoge poznate ličnosti poredimo s njihovim psima. Na primer, Mišel Obama i njen portugalski pas za vodu – Bo, ili Paris Hilton i njena minijaturna čivava Tinkerbell. Postoji čak i veb-sajt posvećen ovoj temi: doyoulooklikeyourdog.com. Da li je to samo slučajnost ili ipak nečeg ima u tome?

Nekoliko prepričanih anegdota ili uopštavanje na osnovu nekoliko primera nije dovoljan dokaz da sličnost zaista postoji. Možda takav zaključak donosimo samo zato što nesvesno ili svesno tražimo fizičke karakteristike psa i vlasnika koje međusobno odgovaraju. Ipak, uvek je zanimljivo kad se stereotipna uverenja ili opservacije potvrde putem naučnih istraživanja, a verovali ili ne, povezanost izgleda vlasnika i njihovih pasa se već neko vreme izučava u psihologiji.

Istraživanje

Prvi rezultati ukazivali su na to da je preferencija određenih rasa povezana s ličnim izgledom. Naime, žene su ocenjivale koliko im se dopada određena rasa psa i koliko im deluje druželjubivo, lojalno i inteligentno. Nalazi su veoma zanimljivi. Žene s dugom kosom koja im pokriva uši, davale su bolje ocene po svim karakteristikama rasama kao što su bigl ili springer španijel – dakle, psima s dugačkim, spuštenim ušima. Žene s kraćom kosom koja im otkriva uši, preferirale su sibirskog haskija ili basenjija, s jasnim, uspravnim ušima. Koliko god ovo istraživanje delovalo zabavno, ne govori nam mnogo. Posebno što ne znamo šta je s muškarcima, pošto ih uglavnom ne možemo podeliti po ovakvom tipu frizure.

Fotografije

Korak dalje omogućili su nam tek Majkl Roj i Nikolas Kristenfeld s Univerziteta Kalifornija, koji su, kako bi odgovorili na pitanje da li psi liče na svoje vlasnike, primenili vrlo jednostavan metod: nekoliko fotografija različitih pasa i jedna fotografija vlasnika. Ispitanici treba da spoje vlasnika sa svojim psom. Četrdeset pet parova vlasnik-pas fotografisano je u nekoliko parkova u San Dijegu. Vlasnici su fotografisani od struka nagore, psi anfas, ali vidljivi u celini. Vodili su računa da se pozadine razlikuju, i beležili su koliko godina poseduju psa. Pretpostavka je bila da pas liči na vlasnika ukoliko ih više od polovine ispitanika uspešno poveže.

Ujedno su istraživali i dva moguća uzroka sličnosti, tačnije dva moguća mehanizma koja bi mogla doprineti sličnosti ljudi i njihovih ljubimaca. Prvi je da ciljano biramo psa po ličnim preferencijama, jednostavno jer nam se sviđa. To bi značilo i da postoji veća sličnost ukoliko je u pitanju rasni pas, jer u slučaju mešanaca ne znamo i ne možemo da predvidimo kako će izgledati kad odrastu. Takođe, kupovina rasnog psa uključuje više razmatranja i duži proces donošenja odluke nego impulsivno usvajanje mešanaca, pa bi trebalo da više odgovara željama vlasnika. Drugi mehanizam se nadovezuje na onu staru ali potvrđenu tvrdnju da bračni parovi tokom vremena počinju da liče jedni na druge. Hteli su da provere da li i ljudi i psi vremenom izjednačavaju fizičke karakterike i sve više liče.

Mešanci i rasni psi

Nažalost, nije se pokazala nikakva sličnost između mešanaca i njihovih vlasnika, od 20 slučajeva ispravno su povezali samo sedam. Ali, kad su u pitanju bili rasni psi, veoma lako su pogodili. U 64% slučajeva vlasnici su ispravno povezani sa psom kojeg poseduju. Sasvim dovoljno da znamo da nije puka slučajnost i da se zaključi da je odgovor potvrdan – DA, rasni psi i vlasnici stvarno liče! Isti rezultati su dobijeni i u nekoliko narednih ispitivanja, i ujedno je potvrđeno da zaista tokom povezivanja kao kriterijum koriste sličnost. Pošto vreme nije igralo nikakvu ulogu, i pošto efekat nije dobijen u slučaju mešanaca, (možda ipak prerano?) zaključili su da kad ljudi biraju ljubimca, bar na nesvesnom nivou traže onog koji liči na njih. Nimalo iznenađujuće i može se jednostavno objasniti. Evoluciono smo prilagođeni da vodimo računa o malim, neverbalnim stvorenjima koja liče na nas – mislimo, naravno, na bebe. U mnogim slučajevima, ljubimci služe kao zamena za decu i povezujemo se s njima kao s decom. Zašto onda ne bismo i u njima, namerno ili nesvesno, tražili bar neke karakteristike po kojima ličimo? Nadalje, ljudi traže društvo onih s kojima dele slične karakteristike, s njima se lakše poistovećuju i povezuju, očekuju veće razumevanje i jak i zdrav odnos. Može li izreka “Svaka ptica svome jatu leti” da važi i u slučaju čovekovog najboljeg prijatelja?

Poznato

Postoji i jedan psihološki mehanizam koji bi mogao da ponudi objašnjenje. Stručni termin bi bio “efekat proste izloženosti”, jednostavnije rečeno – volimo stvari koje su nam poznate, jer s njima povezujemo pozitivna osećanja. Šta može da nam bude više poznato od sopstvenog lica koje bezbroj puta tokom života vidimo u ogledalu? Ukoliko su neke osnovne karakteristike psećeg lica slične našem, ta rasa bi trebalo da u nama probudi toplinu i naklonost. Sličan se sličnom raduje, ili u ovom slučaju – sličan usvaja sličnog. Pošto je u pitanju rasni pas, i ukoliko ga nije kupio sam vlasnik, obično ga je izabrao drugi član porodice, pa važi isti mehanizam, jer su genetski slični.

Glava

Sve su ovo samo nagađanja jer, ipak, nijedno od ovih istraživanja nam ne pokazuje do kog nivoa je sličnost prisutna, ili ono osnovno – zašto psi i vlasnici liče. Da li je stvar u fizičkim karakteristikama ili karakteristikama ličnosti kao što su društvenost ili energičnost? Na osnovu intervjua s ispitanicima, delovalo je da se nisu oslanjali na neku konkretnu ili očiglednu karakteristiku. Nisu spajali čupavog psa sa čupavim vlasnikom, sitne pse sa ženama, a krupne i snažne s muškarcima. Više deluje da ih je vodilo nešto mnogo suptilnije, i da je povezano s jednim delom tela, a to je glava. Ostalo je nejasno koje karakteristike lica su presudne.

Oči

Misteriju je pokušao da nam reši psiholog Sadahiko Nakajima, s Univerziteta u Japanu: 40 fotografija rasnih pasa i njihovih vlasnika, koje su prikazivale samo lice na neutralnoj, beloj podlozi, podelio je u dva seta – set A i set B. Uputstvo je glasilo: Izaberite set psa i vlasnika koji po vašem mišljenju fizički liče jedno na drugo, set A ili set B. E, sad, presudno je bilo što su ispitanici bili izloženi jednom od pet različitih vrsta „maskiranja”. Maskiranje podrazumeva crni pravougaonik koji prekriva određene delove lica. U prvom slučaju fotografije su bez maskiranja, u drugom crni pravougaonik prekriva oči i vlasnicima i psima, u trećem usta, u četvrtom su pokrivene samo oči psa. Peti tip maskiranja je pokazivao samo oči vlasnika i pasa i ništa više, ostali delovi lica bili su isečeni. Fotografije bez maskiranja su potvrdile ranije rezultate. U 80% slučajeva na osnovu sličnosti su ispravno povezali vlasnike i pse. Pokrivanje očiju je pogađanje svelo na puku slučajnost, dok je pokrivanje usta uspešnost povećalo na 73%. Najznačajniji i potpuno neočekivan nalaz bio je kod onih ispitanika koji su poredili samo oči, dakle kod onih koji su bili izloženi petom tipu maskiranja – pogađali su u 74% slučajeva! Zanimljivo, jer je ideja s prikazivanjem očiju uključena samo da bi proverili da li će ispravno povezati kad se odlučuje isključivo na osnovu jedne fizičke karakteristike. Ispostavilo se da je taj jedan detalj upravo bio presudan, i ukazuje da kad donosimo odluku o sličnosti vlasnika i psa, poredimo predeo oko očiju! Da bi bili sigurni da nije u pitanju slučajnost, eksperiment je ponovljen, i rezultati su još jednom potvrđeni.

Nije stvar ni u frizuri, ni u težini, ni u jačini, ni u polu, ni visini, pa čak ni u boji – svi ispitanici su imali istu, smeđu boju očiju. Odgovor je samo u očima. Ko god je prvi rekao da su oči ogledalo duše, bio je već tada na tragu. Poznato je da posedujemo supersposobnost da iz njih izvlačimo neke važne informacije. Oči su i inače značajnije za prepoznavanje nego, recimo, usta. Na osnovu pogleda zaključujemo o identitetu, polu i osećanjima drugih ljudi. Bebe uče o ljudskoj komunikaciji i interakciji kroz kontakt očima. Tokom razgovora, prirodno je i važno da sagovornika gledamo u oči. Većina komunikacije je ionako, po prirodi, neverbalna. Pa i u životinjskom svetu, prodornim pogledom životinje izazivaju jedne druge na borbu. Često kažemo da neko ima tužne oči ili da mu se sreća vidi u očima. Ako u tome ima neke istine, možda oči otkrivaju nešto i o psihološkim karakteristikama – o društvenosti, toplini ili nivou energije. Dosta studija ukazuje na to da vlasnici i psi ne liče samo fizički već i po crtama ličnosti, što znači da možda postoji i neka povezanost crta ličnosti i očiju. Možda učimo da asociramo identitet s očima, jer su toliko važne za interakciju s drugima. Takve analize su izazov za budućnost, i možda nam odgonetnu zašto baš oči. I da li te oči počinju vremenom da liče, kao u slučaju ljubavnih parova, ili u startu biramo specifične oči pojedine rase u kojima možemo da se ogledamo? Ako smo na pravom putu, ovo prvo deluje verovatnije. Ali do tada, šta je to u očima, možemo samo da nagađamo.