Milan Caci Mihailović, rođeni Beograđanin, glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju glumačku karijeru započeo je u Narodnom pozorištu, a bio je i stalni član Ateljea 212

Piše: Alica Jovanović
Foto: Miki Veličković

Osim po brojnim ulogama Milan Caci Mihailović odličan je hroničar zbivanja iza kulisa pozorišnih scena, gde nam je tim svojim radom približio živote mnogih naših velikih umetnika, pa je tako, primera radi, i čarobnjak Zoran Radmilović samo deo kolekcije “Uspomenar 212“. Napisao je nekoliko knjiga i član je udruženja književnika Srbije.

Danas je u penziji, ali je i dalje veoma aktivan i druželjubiv. Zatekla sam ga u poslu oko priprema Dana Danila Bate Stojkovica u Vrnjačkoj Banji, i kada sam mu rekla da želim da napravimo intervju o njegovom kućnom ljubimcu, bez razmišljanja je prihvatio, iako je po sopstvenim rečima bio prezauzet pripremama oko pomenute manifestacije.

Neizmerno zahvalna što je i pored svega navedenog moj sagovornik pronašao vremena da sa čitaocima časopisa PAS podeli svoja iskustva, ali i razmišljanja na temu čovekovog odnosa prema kućnim ljubimcima, raduje me to što sam u prilici da prenesem njegove odgovore.

Pa da krenemo.

Imali ste, ako se ne varam, psa za kućnog ljubimca. Koje rase i kako ste do njega došli?

– Prvog ljubimca je odnekud doneo moj mlađi brat. Bio je to mešanac, kako se nekad govorilo, pravi avlijaner. Živeli smo iznad Crvenog Krsta u divnoj uličici sa porodičnim kućama. Dvorište je bilo raj za našeg ljubimca koga je moj brat krstio Fec, po popularnom pevaču Fec Dominu jer smo ga tada veoma rado slušali.

Jeste li ga, ono što se kaže, odmah zavoleli? Da li je to bila ljubav na prvi pogled ili se ta ljubav postepeno rađala? Mnogi ljudi u pocetku imaju otpor prema bilo kojoj životinji, a kasnije se vremenom navikavaju i potom je zavole.

– Odmah smo ga zavoleli svi u porodici. Bilo je to preslatko, mlado, umiljato i razigrano kučence koje je osetilo pravu ljubav svih ukućana.

Može li i na koji način izbor ljubimca da govori o vlasniku? Da li ste ikada o tome razmišljali? Čuli ste, sigurna sam, za ona poređenja ljubimca sa vlasnikom čak i po fizičkom izgledu.

– U našem slučaju “izbor“ je bio slučajan, ali su svi bili zadovoljni. Da nam je u tom trenutku neko ponudio ne znam kakvog rasnog psa, ne bismo dalji našeg ljubimca koji nam se od prvog dana, kako se kaže, podvukao pod kožu.

Dešava se da ljudi toliko zavole svog ljubimca da kasnije misle kako drugog nikada neće moći da vole na sličan način. Da li i vi nakon Feca više niste nikada poželeli drugog ljubimca, ili je priča na kraju, ipak, ispala drugačija?

– Naš Fec nije, nažalost, imao srećnu sudbinu. Jedne večeri nismo primetili da se srušila ograda iza kuće i da je Fec nestao. Tražili smo ga dugo po celom kraju, ali uzalud. Kada je ujutru otac krenuo na posao, naišao je na našeg ljubimca. Ležao je na tramvajskim šinama. Za sve ukućane je to bilo veoma bolno. Posle izvesnog vremena otac je jedne večeri doneo divnu kutiju sa mašnom. U njoj se šćućurila predivna bela pufna koja se posle šest meseci pretvorila u ogromnog, opasnog psa. Bio je to mađarski ovčar – kuvas. U rodoslovu je pisalo ime: Mat! Krasile su ga divne osobine: inteligentan, neobično veran lepotan. Prema svakome iz kuće se ponašao na drugačiji način. Našu majku je obožavao, verovatno zato što ga je ona hranila. Kada je jednom otišla u bolnicu na nekoliko dana, ništa nije stavio u usta do njenog povratka. Eto, mislili smo da Feca ne može niko da zameni, ali nas je Met sve demantovao.

Ceo intervju pročitajte u štampanom izdanju magazina PAS.

Magazin možete pronaći na “Moj kiosk” i drugim bolje snabdevenim trafikama u vašem komšiluku kao i u supermarketima “Maksi”, “Idea”, “Aroma”, “Merkator”, “Dis”, “Aman”, “Gomex” i “Univerexport”.

Related Posts

• 
  Galeb Nikačević: Lara je moje ogledalo
• 
  Luka Matić: Pupoljak više voli ljude nego pse