Situacija u kojoj nije moguće identifikovati većinu kućnih ljubimaca koji se izgube je faktor koji pridonosi svakodnevnoj crnoj slici prevelikog broja pasa i mačaka i ujedno uzrokuje nepotrebne patnje životinjama i njihovim vlasnicima, a što je vidljivo iz sledećeg:
Piše: Udruženje “Prijatelji životinja”
Procenjuje se da samo u SAD-u jedna trećina pasa tokom svog života se izgubi. Prihvatilišta izveštavaju da većina pasa koji se izgube nema identifikacione oznake, što nesumnjivo doprinosi tome da – prema procenama – samo 16% pasa i 2% mačaka koji se zateknu u prihvatilištu bude vraćeno svojim vlasnicima. Broj nestalih životinja pridodaje se tužnim brojkama napuštenih mačaka i pasa, a brojne životinje umiru, jer nije moguće pronaći njihove vlasnike.
PROČITAJ JOŠ
Bez verodostojne identifikacione oznake izgubljene životinje često lutaju sve dalje. Ako životinja nije kastrirana/sterilisana, verovatnoća da će se razmnožavati raste s vremenom, što samo pojačava problem prekobrojne životinjske populacije.
Volonteri koji nadziru područja na kojima se mačke slobodno razmnožavaju primećuju da je identifikacija jedinki ključna za praćenje podataka o sterilizaciji i vakcinaciji, ali da se teško sprovodi. Poteškoće vezane za dobijanje potrebnih informacija oduzimaju dragoceno vreme i sredstva koja bi mogla biti korisnije upotrebljena za suzbijanje rasta populacije.
Nebrojene životinje prepuštene su same sebi nakon što se njihovi neodgovorni vlasnici ne žele više brinuti o njima. Bez propisanog načina identifikacije životinje (i njenog vlasnika) mala je verovatnoća da će se pronaći i kazniti nemarni počinitelji.
U svojoj knjizi “Ukradeni za profit” autorka Judith Reitman procenjuje da je samo u SAD-u do 2 miliona pasa ukradeno svake godine, od kojih mnogi završavaju u istraživačkim ustanovama. I dok neke institucije pokušavaju da identifikovane životinje vrate vlasnicima, posrednici često ometaju ove napore uklanjajući ogrlice i identifikacione pločice, čime su mnogi ljubimci osuđeni na tužnu sudbinu u istraživačkim laboratorijima.
Očigledna je potreba za sigurnim, brzim i ekonomičnim načinom trajne identifikacije pasa i mačaka.
Mikročipovi
Mikročip je minijaturni uređaj koji se bez opasnosti može usaditi u telo životinje, osiguravajući trajnu i nedvosmislenu metodu identifikacije. Čip je smešten u sićušnoj staklenoj cevčici čiji je hemijski sastav neškodljiv za živo tkivo.
Mikročip, veličine je nekuvanog zrna pirinča, ali može pružiti mnogobrojne informacije o životinji u čije je telo usađen.
Svakom čipu dodeljuje se jedinstveni identifikacioni broj, koji se može očitati pomoću posebnih skenera koji koriste niske radio frekvencije. Broj upućuje na zapis u nacionalnoj bazi podataka, koja osigurava informacije potrebne da se dođe do vlasnika životinje. Podaci mogu sadržati i imena drugih osoba za kontakt, medicinsku anamnezu životinje, uključujući podatke o tome je li životinja sterilisana/kastrirana, podatke o zdravstvenom stanju, potrebnim lekovima, pa čak i omiljenoj hrani. Kad se vlasnik preseli, kada životinja promeni dom ili kad je potrebno ažurirati medicinske podatke, novi se podaci unose u registar. Mikročip se s odgovarajućom opremom može očitati u deliću sekunde, a pouzdanost mu je 99%. S prosečnim vekom trajanja od 25 godina mikročipovi nude praktično doživotnu metodu identifikacije.
Proces ugradnje čipa jednostavan je i nalikuje vakcinaciji. Za umetanje čipa na za to određeno mesto (kod pasa i mačaka to je potkožno tkivo između lopatica) koristi se injekcija. Na taj način veterinari, osoblje u prihvatilištima i ljudi zaduženi za kontrolu napuštenih životinja tačno znaju gde mogu očitati podatke kad pronađu takvu životinju.
Mikročipovi stiču popularnost i postaju nužni
Zahvaljujući svojoj efikasnosti, tačnosti i jednostavnosti upotrebe, mikročipove hvale veterinari, nadležni za nadzor životinja, zaposleni u prihvatilištima, vlasnici i ostali kojima je stalo do dobrobiti životinja. Sve veći broj prihvatilišta otpušta životinje tek nakon što im se usadi mikročip, što je za svaku pohvalu. Mnoga prihvatilišta skeniraju sve pristigle životinje, što omogućava da se izgubljeni ljubimci s ugrađenim mikročipom odmah vrate vlasnicima.
Važno je naglasiti da se pomoću mikročipa ne može locirati životinja već mikročip služi za identifikaciju životinje i njenog vlasnika kao i ostale identifikacione oznake. No, mikročip je prihvaćeniji i efikasniji od tradicionalnih načina identifikacije jer se – za razliku od tetovaže – lako ugrađuje i očitava, ne bledi i ne može se promeniti. Za razliku od ogrlica ne može se izgubiti ili zaboraviti na izlasku iz kuće, niti se može ukloniti.
Uspeh
Iako je ugradnja mikročipova relativno nov postupak, broj njime obuhvaćenih životinja meri se u milionima, što jasno pokazuje da vlasnici rado koriste blagodati nove tehnologije kako bi zaštitili svoje životinje.
Mikročipovi su zaslužni za vraćanje desetine hiljada kućnih životinja njihovim vlasnicima. Broj uspešnih pronalazaka vlasnika nastavlja ubrzano da raste – s porastom upotrebe mikročipova.
Nudeći nedvosmislenu metodu identifikacije, čipovi osiguravaju povratak životinja svojim pravim vlasnicima, što je pogotovo važno kada više osoba tvrdi da im određena životinja pripada. Bez sigurne identifikacije koju čipovi omogućavaju ponekad je teško odlučiti kome uručiti pojedinu životinju.
U jednom slučaju vlasnik psa je – saznavši da se njegov pas nalazi u lokalnom prihvatilištu – pohitao po njega. Međutim, nekoliko drugih osoba već je pokušalo preuzeti psa, tvrdeći da im pripada. Pouzdana identifikacija mogla se sprovesti samo putem čipa. Srećom, vlasnik je pravovremeno ugradio čip svom psu, što je omogućilo da se bez tračka sumnje dokaže pripadnost pravom vlasniku.
Ugradnja mikročipa kao metoda trajnog označavanja nudi brojne pogodnosti životinjama, vlasnicima i širokoj javnosti.
Mikročipovi su od neprocenjive vrednosti prilikom pronalaženja vlasnika nestalih životinja, štede i jedne i druge od neugodnosti i pružaju manje prilike za neželjenu reprodukciju životinja.
Ugradnja mikročipova uličnim mačkama (mačke koje slobodno lutaju) najpouzdaniji je način uvida u informacije o pojedinim životinjama i nadzora nad njihovom populacijom. Budući da se čip ne može izmeniti ili ukloniti, mikročipovi pomažu pri vraćanju ukradenih životinja njihovim vlasnicima.
Stoga što se životinja s ugrađenim mikročipom uvek može povezati s vlasnikom, metoda usađivanja mikročipova može odvratiti vlasnika od namere napuštanja životinje, posebno ako je praćena odgovarajućim propisima.
Brže i učestalije vraćanje nestalih životinja njihovim vlasnicima osigurava manji broj napuštenih mačaka i pasa u čoporima, manje je napada među životinjama ili na ljude, manje stradalih u saobraćaju, te su i prihvatilišta manje opterećena.
Mikročipovanje (čipovanje) bi trebalo biti zakonski obavezno za pse, mačke i sve ostale kućne životinje kod kojih se takav zahvat može izvršiti.
“Prijatelji životinja” je neprofitno udruženje, osnovano 2001. godine s ciljem promovisanja zaštite i prava životinja, i veganstva, kao etički, ekološki i zdravstveno prihvatljivog životnog stila. Krajnji cilj je ukidanje specizma, odnosno bilo kog oblika zlostavljanja, mučenja i eksploatacije životinja od strane ljudi, uvažavanje prava životinja i postizanje biocentrizma i održivog načina življenja za opšte dobro. Više o njima na prijatelji-zivotinja.hr
