Prvi par – Toma i Džerija – dobio je od svoje prve devojke, ranih sedemdesetih, a pred kraj života imao ih je ukupno deset. Svaka je imala svoju sobu i punu pažnju cele svite. Poslednji album, spot i jedna pesma posvećeni su baš ovim životinjama, a umro je slikajući portret svoje mezimice – trobojne debeljuce Dilajle

Tekst: magazin Mačka, Foto: boredpanda.com

U svojoj 45, 1992. godine, Fredi Merkjuri je snimio spot u crno-beloj tehnici. Stajao je pod svetlima reflektora, mršav, lica okrečenog svetlim puderom, oko očiju senka. Iza njega bend, uvežbani i spektakularni „Kvin”. Iz grla najpoznatijeg tenora na svetu izlazila su sećanja na prošlost, detinjstvo, obećanja i bezbrižnost. Sve je to opevano u setnoj pesmi „These Are the Days of Our Lives”. Bio je to svojevrsni omaž njegovom takođe crno-belom životu.

To je bio njegov poslednji spot. Umro je samo šest meseci kasnije, od upale pluća, kao posledice side. U ovom videu najbolji vokal svih vremena, kako ga muzičari definišu i danas, skoro tri decenije od njegove smrti, nosio je svileni prsluk. Na njemu je Donald Mekenzi ručno oslikao sve Fredijeve mačke. Njima je posvećen i poslednji album „Innuendo”, miljenicu Dilajlu je opevao u istoimenoj pesmi, a svim svojim mezimicama – kojih je pred kraj života imao deset – ostavio je testamentom i imetak i ogromno bogatstvo pride.

Život

Nije Fredi bio tipičan pevač, a još manje običan čovek. Rođen je kao Faruk Bulsara na Tanzaniji, školovao se u Indiji, otac mu je bio Iranac, njegova familija je šezdesetih izbegla u London, brodom, bežeći od „belih muslimana” koji su odlučili da, nakon viševekovnog ropstva, vrate „svoju otetu državu”. Bio je pomalo feminiziran, ludo zaljubljen u svoju prvu i jedinu ženu Meri Ostin, a potom u svoju najveću ljubav Džima Hatona. Voleo je muziku, porodicu, scenu, atlet-majice, jaku šminku i – mačke. S njegovom pasijom prema ovim gracioznim životinjama mačkari su već upoznati, a „oni ostali” su to otkrili dobrim delom zahvaljujući blokbasteru „Boemska rapsodija”. U filmu je zapažena scena u kojoj Fredi s turneje telefonira mačkama, kao i ona kad u novoizgrađenoj gala vili deset spavaćih soba namenjuje svajim mačkama, svakoj po jednu.

Mačke

Nije on bio lud, kako se možda na prvu loptu dâ zaključiti. On samo nije bio umeren. Ni u rasponu glasa, ni u umetnosti, ni u stilu, ni u ljubavi, pa samim tim ni u obožavanju mačaka.

A ta se ljubav rodila otprilike sedamdesetih Tada je Fredi upoznao i zavoleo lepoticu iz Londona Meri Ostin, pa se i oženio njome. Ona mu je darovala Toma i Džerija. Zatim i Tifani. Gledali su ih kao sopstvenu decu, a taj se odnos zadržao i nakon razvoda. Tako će Fredi doživljavati i Doroti, Dilajlu, Golijata, Lili, Mika, Oskara i Romea. Šest poslednjih u nizu nadživelo je i samog Merkjurija.

Porodica

Svih ovih deset ljubimaca živelo je „stajliš” i raskošno, baš kao i njihov vlasnik. Mace su uživale u slobodi, imale su pristup i dvorištu i unutrašnjosti kuće, na najmanji mig dotrčavali su veterinari, bile su mažene i pažene od svih ukućana ponaosob, nisu nikada bile kažnjavane, na njih se nije galamilo, titralo im se i ugađalo do besvesti.

Fredijev lični asistent Piter Fristoun je u izjavi Vašington postu rekao:
– Njegove mačke su bile njegova porodica.

Dilajla

U porodici je, međutim, bilo i povlašćenih. Reč je o trobojnoj debeljuci Dilajli. Usvojio ju je 1987. Ona nije imala apsolutno nikakve zabrane, jedina je smela u krevet sa Fredijem i Hatonom, i nju je Fredi lično oslikao na platnu. Umro je pre nego što je na sliku stavio poslednji nanos boje. Pričao je da mu je ona i u najvećoj patnji izvlačila osmeh. Posvetio joj je i istoimenu pesmu na poslednjem albumu koji je snimila grupa „Kvin”. Ličila je na ljubavnu pesmu, mnogi su onomad mislili da je stihovima opisivana žena. Zato se bubnjar Rodžer Medouz Tejlor gnušao i pesme i mačke:
– Mrzim tu pesmu. To jednostavno nisam ja, i tu nema ništa moje.

Neshvaćen

I bio je u pravu. U toj pesmi nije bilo ničega Rodžerovog, ali jeste Fredijevog. Pesmom je objasnio koliko ga ona usrećuje, koliko mu znači i kako je osvojila i njegovu kuću i njegov život. Naravno da je bilo polemike o tome koliko umetničkog ima u stihovima u kojima se kaže da mu je Dilajla zapiškila nameštaj, nije se mnogima svidelo ni što u pesmi ima mjaukanja, ali Fredi je i ovom pesmom stavio potpis na svoj život. Nije ga razumela ni njegova porodici kada se odrekao religije i očevog prezimena, nisu ga razumeli u pabovima kada je na nastupima oblačio krzno i uske helanke, ni kada je šmrkao tone kokaina da bi se zadržao na tronu ondašnjeg džet-seta, nisu ga podržavali ni kada je menjao muškarce kao čarape, ni kada je pravio pesme od sedam minuta, ni kada je ubacio operu u pop aranžmane, pa ni u smrti nije imao previše prijatelja jer ga je pokosila neslavna sida.

Ipak, ni tada nije bilo sporno, a nije ni danas, da je Fredi Merkjuri jedinstven, neponovljiv. Avangardni genijalac dostojan imena grupe, koje je – tek da se i to zna – baš on smislio. A u skladu sa imenom njegove grupe živele su i sve njegove mačke.

Mr. Bad Guy

Merkjuri je 1985. godine posvetio svoj solo album „Mr. Bad Guy” mačkama. Napisao je doslovce: „Džeriju, Tomu, Oskaru i Tifani, kao i svim mačkoljupcima širom planete – ostali nek se j….”.

Ishrana

Fredijevi najbliži prijatelji i saradnici pričali su da mačkama u Merkjurijevoj vili nikada ništa nije nedostajalo. Ipak, nisu baš jele ptičje mleko već mahom običnu mačju hranu. Kuvarice su im često servirale i svežu piletinu i ribu.