Razne mačke su figurirale kao naše u mom detinjstvu, ali malo dete nije sposobno da se adekvatno stara o životinji, iako razni ljudi misle da jeste – nije, bre, životinja lutka

Tekst Marina Mirković
Foto Privatna arhiva

U ušuškanom domu Vladislave Vojnović, scenaristkinje i pisca popularnih romana za decu i mlade, sve je podređeno mačkama, a njihove tri mace i više su od članova porodice. Odrasla je u Beloj Crkvi u Banatu, u relativno emancipovanoj porodici kako kaže – ali ne toliko emancipovanoj da bi se o životinjama mislilo i brinulo onako kako to danas čini. Evo kako je to izgledalo, Vladislavinim rečima:

– Moj otac je, laka mu zemlja, bio donekle hipohondričan i mikrobofobičan, pa je o životinjama, rekla bih, uglavnom mislio kao o prenosiocima verovatnih, ali i najneverovatnijih bolesti. Pokojna mati nije bila fobična na tu stranu, ali je, opet donekle, bila u starinskom fazonu da je mački mesto u dvorištu: snaći će se ona gde će da spava i neka lovi miševe. Nešto milosti prema mački pokazivalo se samo kad dobije mačiće, hranićemo je tad jer je, valjda, na porodiljskom, pustićemo je da bude u kutiji u kuhinji dok su klinci mali, ali ne zadugo. Razumem ja te generacije, ali i dalje ne odobravam surovost. Emancipacija? U čemu se ona ogledala? Pa, evo, na primer u tome da su me roditelji kao četvorogodišnjakinju izveli u šetnju, pa je, dok smo išli ka belocrkvanskom jezeru, putem na motociklu naišao roditeljski poznanik koji se zaustavio da ih pozdravi. Evo, kaže, baš se vraćam iz lova, je l’ hoće vaša Maca da vidi zeku? Dakako da je Maca – to mi je bio dečji nadimak – htela da vidi zeku, ali, avaj, zeka je bio mrtav-mrtvicijat! Fras sam dobila, a kako sam bila dete dobro razvijenih govorno-jezičkih sposobnosti, nema šta nisam rekla čika-lovcu, a što se u to vreme uopšte nije smatralo prihvatljivim da deca govore odraslima. No, eto, moji emancipovani roditelji nisu me kaznili zbog toga, samo su mi ukazali na skandaloznu nevaspitanost mog ponašanja. Ubijanje, pak, životinja iz zabave, to je vrlo vaspitano, da, eno i po Deliblatskoj peščari narod ubija kako stigne, a i engleski lordovi na konjima (a sa njima u svoje vreme i pokojni reditelj Džon Hjuston, pasionirani lovac, “Beli lovac crno srce” kako se kaže u istoimenom filmu Klinta Istvuda), jure lisice i dan-danas. Da, da, kakve to veze ima sa mačkama, pa ima – ja volim sve životinje!

Prva mačka koju ste imali?

– Razne mačke su figurirale kao naše u mom detinjstvu, ali malo dete nije sposobno da se adekvatno stara o životinji, iako razni blesavi ljudi misle da jeste. Nije, bre, životinja lutka! Prva mačka o kojoj sam mogla zaista da brinem bila je Žuža (ime je dobila po mađarskoj klizačici Žuži Almaši) i pojavila se u mom životu kad sam imala 14 godina. Nažalost, sa 17 sam napustila roditeljski dom i otišla za Beograd, tako da Žuža nije dugo poživela posle toga, srce me boli kad je se setim. Bila je veoma pametna, pitoma i privržena, siva, imala je zelene oči i po otmenosti ličila je na Vojvotkinju iz “Mačaka iz visokog društva”.

Danas imate tri mačke, a odigrali ste i izvesnu ulogu u spajanju porodice dveju među njima?

– Kika ima 18 godina, tigrasta je, možda čak i donekle ukrštena sa Felis silvestris divljom mačkom (reklo bi se po kvalitetu kandži, brkova i poddlake) i pametnija od mnogih životinja i ljudi koje poznajem. Našla sam je juna 2004. kod restorana Šumarice u blizini Kragujevca. Na jednom književnom druženju na dečjem odeljenju biblioteke u Kragujevcu – neverovatno, ali istinito, upoznala sam ženu kod koje je, spasena iz istog legla, Kikina rođena sestra! Ćića ima 16 godina, nju smo našli kao umiruće mače na terasi kuće koju smo kupili. Takođe je tigrasta, ali ne tako kraljevski kao Kika. Prvih deset godina samo se šunjala po ćoškovima kuće i ni sa kim nije komunicirala, ali se mic-po-mic, ipak okuražila i dok ovo pišem prede mi u krilu. Mada još uvek ima te momente da razgleda hranu i kao da sumnja da nije možda otrovna, još se osvrće oko sebe kao da procenjuje kakva je ovo kuća, ko su ovi ljudi, da li je bezbedno ovde zanoćiti, a povremeno kao da se pita i ko je ona sama. Rajko je crno-beli partizanovac, ima 10 godina, njega sam našla kao sasvim malog u paradajzu u bašti susedne kuće u Beloj Crkvi. Njega je majka izbacila iz legla, verovatno sluteći buduću kriminogenu strukturu ličnosti. Mi smo ga spasli, odgajili na pipetu i sve ostalo što se mora raditi još skoro slepom mačetu da bi preživelo i sad je to jedan lep, ali delinkvenciji sklon mamlaz koji samo smišlja šta bi mogao učiniti protiv svoje i tuđe bezbednosti, protiv imovine i lica.

Čak ste i svoj belocrkvanski pansion nazvali po macama, ukazuje li to na činjenicu da su mačke svojevrsne gazdarice/domaćice?

– Nije baš da imamo pansion, više je to mogućnost za smeštaj prijatelja i prijateljskih prijatelja. “Kod tri mačke” smišljeno je da bi odvratilo od letovanja na tom mestu one koji ne vole mačke ili imaju pse koje bi doveli. Takođe važno je da naši gosti razumeju da ne smeju da, na primer, ostave otvorenu kapiju, pa da lopuža Rajko iz dvorišta zbriše na ulicu gde nije bezbedno ni zbog pasa, ni zbog ljudi sa ili bez automobila. On je, doduše, u stanju i ovako da učini razne gluposti kao da, recimo, preskoči preko zida u komšijsko dvorište i da legne u grmlje rascvetalih krinova koji su za mačku izrazito otrovni i da se tamo od toga skoro onesvesti, pa da za njim moram da preskačem i ja i spasavam ga. Ili da se preko stare i debele glicinije koja se penje na krov iz dvorišta ode gore, pa da se preko grana divljeg kestena koje naležu na krov sa ulične strane spusti u slobodu. Onda mi tako sedimo i ručamo, kćerki zvoni telefon i drugarica joj kaže “E, eno ti Rajko na prozoru!”. “Misliš u prozoru”, kaže naša kćerka jer sve tri mačke vole da spavaju u kibic-fensterima gde su zaštićene staklima, a imaju pregled situacije. “Ne, ne, na onom prozoru što nije kibic, na spoljašnjoj strani stoji”, kaže drugarica i mi svi skočimo i nađemo idiota kako tiho mjauče na prozorskom soklu (ispupčenje na fasadi u Banatu).

Vaše su mačke kućne ili dvorišne- ima li izleta, namernih ili ne, i susreta sa ulicom? Kako ih čuvate od toga?

– Srećom, a i svesnom namerom, živimo na Ćukovcu, u mirnom delu Zemuna, gde nema velikog saobraćaja, a i komšije se međusobno poznaju. Kika i Ćića nisu sklone landaranju van sigurnih teritorija, a od kad su gospoje u zrelijim godinama, najradije, kad su napolju, svaka zauzme po jedan jastuk na baštenskim stolicama. Doduše, kad smo se ovde doselili pre 16 godina, jednom je Kika došla sa dijabolom vazdušnog pištolja u uhu. Dok joj je veterinarka Jaca vadila projektil koji bi je ubio da je samo malo dublje ušao, izgovorila sam tad sav dijapazon psovki koje sam znala, i dok sam meračila šta bih sve uradila strelcu, Jaca, koja je dama, samo je na to dodavala “I ja!” Rajko, eh, to je drugi par rukava. Sa njim čovek nikad nije načisto kakvu će vratolomiju da izvede – on u Zemunu ulazi komšijama u kuće, jede hranu njihovih ljubimaca, a ponekad, iako sit i nahranjen, ukrade i ono što su domaćini spremili sebi ili im se uvali u krevet i zaspi. Srećom u tom njegovom besprizornom ponašanju izgleda ima dovoljno šarma da ga ceo komšiluk poznaje i voli ili barem toleriše. Osim jednog psa zbog kog se tu skoro dogodilo da se nije vratio (ima izlaz samo do 11 uveče). Niko od nas nije spavao te noći, a konj je prenoćio na vrh komšijskog bora dok ga nismo ujutro, tražeći ga svuda, uz pomoć poštara pronašli na tom drvetu u susednoj uličici. Ljudi su isprva tvrdili da naš mačor ne može biti kod njih jer imaju veoma ljutog psa i da nijedna mačka tu ne ulazi. Da, nijedna mačka, ali ne i naš Taurunum Boy Rajko!

Jeste li ikad, i kad, kupovali mačku ili ste zagovornik parole “udomi, ne kupuj”?

– Svakako sam za udomljavanje već postojećih životinja, a ne za rasističko forsiranje rasa, mada je rasnim mačićima, zbog snobovske pomodnosti, lakše naći dom, pa i zaraditi na tome. Izložbe su, svakako, mučenja za životinje, ali para, a i sujeta, one vrte gde burgija neće, tako je to.